mic.org.rs

Item 1
Id 47632739
Date 2019-02-22
Title Američki investitor pred ruskim sudom
Short title Američki investitor pred ruskim sudom
Teaser Dok ruska vlada pokušava da privoli investitore sa Zapada da ulažu u Rusiju, tajna služba Kremlja hapsi biznismena iz SAD. Poznavaoci prilika ocenjuju da je to svojevrstan autogol ruskih vlasti. Sa posledicama?

Reakcije zapadnih investitora su nedvosmislene. Andrej Movčan, ekspert za ekonomiju moskovskog Karnegi centra, upravo se vratio sa konferencije u Skolkovu. To je najvažniji centar za inovacije u Rusiji. Nalazi se u blizini Moskve. Tu su se sastali ruski i strani top-menadžeri. „Imali su samo jednu temu: hapšenje Majkla Kalveja“, kaže Movčan za DW.

Matijas Šep, šef predstavničtva Nemačke spoljnotrgovinske komore u Moskvi, strahuje od konkretnih posledica: „Neki poslovi bi zbog toga mogli da propadnu“. Šep pritom spada u one neumorne graditelje mostova, one koji se i u politički teškim vremenima zalažu za to da se u Rusiji bude aktivan, a ne da se ta zemlja izoluje.

Ali, kao da vremena ionako nisu dovoljno teška, ruske vlasti su prošlog petka uhapsile američkog investitora Majkla Kalveja (naslovna fotografija) i troje njegovih saradnika. Svo četvoro su pred sudom odbacili optužbe za prevaru, za što ih terete ruske vlasti. Za nedelju dana sud bi trebalo da donese odluku o tome da ima osnova za hapšenje. Kalveju preti kazna i do deset godina zatvora.

Udruženja i stranih i domaćih poslodavaca osudila su hapšenje. Kalvej je u rusiji aktivan već 25 godina preko svog fonda „Baring Vostok“ i jedan je od najutjecajnijih stranih investitora. Fond je, kako su sami naveli, u ruska srednja preduzeća, tehnološke firme i start-apove investirao oko tri milijarde američkih dolara. Kalvej u Moskvi ima veoma široku mrežu poznanika, a redovno se susretao i sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.

Ipak, izgleda nisu svi ti njegovi kontakti bili bez problema: sa ruskim biznismenom Artjom Avetisjanom očigledno nije uspeo da postigne dogovor o rekapitalizaciji banke Vostočni, u kojoj je Kalvejev fond imao udeo.

Trenutno se o tome vodi postupak pred Arbitražnim sudom u Londonu. Istovremeno, Avetisjan je podigao tužbu pred jednim ruskim sudom i tvrdi da je Kalvej proneverio oko 33 miliona evra. To je i zvanična optužba kojom su ruske vlasti obrazložile razloge hapšenja. Ruska novinaska agencija Interfaks navodi, međutim, da je došlo do razmirica i sa jednim drugim vlasnikom deonica u banci Vostočni: Šersod Jusupov takođe je pokrenuo tužbu protiv kalveja. Za obojicu – i Jusupova i Avetisjana – navodi se da imaju dobre veze sa ruskom tajnom službom FSB.

Da li Kremlj zastrašuje investitore?

Mnogima je teško da poveruju da je to slučajnost – i to u zemlji u kojoj vlada kontroliše sve: Kalvej je uhapšen dok je Putin pred stranim investitorima klimu u Rusiji hvalio kao izuzetno dobru. Vest o hapšenju odjeknula je poput bombe tokom konferencije na kojoj su učestvovali strani investitori.

Janis Kluge iz berlinske fondacije Nauka i politika (SWP) ipak ne veruje da Kremlj stoji iza Kalvejevog hapšenja. „Kremlju je u interesu da bude stranih investicija“, kaže Kluge za DW. To je, objašnjava, važno za ekonomski razvoj Rusije, ali i za to da se ostavi utisak da zemlja nije izolovana.

Ni moskovski stručnjak za spoljnu ekonomiju Oleg Buklemišev sa univerziteta u Moskvi nije siguran da je Putin znao za informaciju o kalvejevom hapšenju. Kako je međutim moguće, pita se Buklemišev, da sam Kalvej nije znao za taj rizik. „On je poznavao pravila igre. Aktivan je u Rusiji već više od 20 godina“. Buklemišev zbog toga takođe ne veruje da će hapšenje trajno pogoršati investicionu klimu u Rusiji.

Uplašiti strane investitore

Movčan iz Karnegi centra to međutim vidi drugačije. Ranije su, kaže, strani investitori živeli u iluziji da mogu da rade u Rusiji. „Ona se sada raspršila“. Jer, nakon hapšenja Kalveja, rizik na tržištu je, prema Movčanovom mišljenju, veći nego što se do sada mislilo.

Ono u čemu među ekspertima postoji konsenzus, jeste to da Kremlj raspolaže sredstvima da obezbedi puštanje američkog investitora na slobodu. „Kremlj može FSB da podčini sebi ukoliko su drugi interesi važniji“, kaže Kluge. Iako je vlada zainteresovana za investicije ona, smatra Kluge, stvara uslove koji otežavaju posao stranim investitorima. I zaključuje: „Kremlj stoji sam sebi na putu“.

Slično razmišlja i Matijas Šep. Hapšenje je, po njemu, definitivno veliki korak unatrag. Ipak, on smatra da će nemačka preduzeća tamo i dalje da investiraju jer, dodaje, razmišljaju dugoročno.

U svakom slučaju, mnogi investitori su uznemireni, i to ne samo zbog hapšenja. Sukobi među investitorima postoje i u zemljama na Zapadu, ali ono što ovaj slučaj čini posebnim, jeste to da je građanska parnica postala predmet krivičnog gonjenja. To bi moglo da ima simboličan efekat koji daleko prevazilazi slučaj Kalvej.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Dok ruska vlada pokušava da privoli investitore sa Zapada da ulažu, tajna služba Kremlja hapsi biznismena iz SAD.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Ameri%C4%8Dki%20investitor%20pred%20ruskim%20sudom&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47632739&x4=10660&x5=Ameri%C4%8Dki%20investitor%20pred%20ruskim%20sudom&x6=0&x7=%2Fsr%2Fameri%C4%8Dki-investitor-pred-ruskim-sudom%2Fa-47632739&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190222&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/američki-investitor-pred-ruskim-sudom/a-47632739?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47546514_303.jpg
Image source Reuters/TASS/P. Kovalev

Item 2
Id 47632281
Date 2019-02-22
Title Bespomoćni u borbi protiv antisemitizma?
Short title Bespomoćni u borbi protiv antisemitizma?
Teaser Francuska se suočava s porastom broja antisemitskih incidenata. Vlasti traže načine kako to da obuzdaju. Za rasplamsavanje zločina iz mržnje prema najvećoj evropskoj jevrejskoj zajednici neki optužuju „žute prsluke“.

Kada se Moriset Rufinja nedavno jednog sunčanog jutra našla pred još jednim oskrnavljenim jevrejskim spomenikom, imala je osećaj kao da se vratila u neka ranija, mračna vremena. „Kao da sam ponovo doživela i Drugi svetski rat, i svu tu patnju, i Jevreje koje deportuju“, kaže 84-godišnja gospođa. Ona nije Jevrejka, stanuje u Sen Ženevjev Deboa, mirnom gradiću na periferiji Pariza. „Ne možemo da ne reagujemo na sve to, na porast rasizma i sve veću ravnodušnost.“

Za to vreme, u blizini, lokalni političari osuđuju netoleranciju i polažu vence pored portreta jednog nasmejanog mladog čoveka. Radi se o 23-godišnjem Ilanu Halimiju, koji je davnih dana bio tu ostavljen –u jako lošem stanju, nakon što je otet i mučen, i to nedeljama. Otmičari su mislili da će njegova porodica, samo zato što su Jevreji, da plati otkupninu. Ali ona to nije mogla. Halimi je preminuo na putu za bolnicu.

Niz antisemitskih ispada

To se dogodilo pre 13 godina. Od tada, od smrti Ilana Halimija, Francuska je doživela čitav niz drugih stravičnih antisemitskih incidenata – od pucnjave u jevrejskoj školi u Tuluzu 2012, pa do terorističkog napada 2015. kada se na meti našao jedna prodavnica košer-hrane. Prošle godine ubijena je 85-godišnja Mirej Knol, žena koja je preživela Holokaust.

Antisemitizam u Francuskoj jača, vlada u Parizu nedavno je objavila da je broj incidenata u kojima su na meti bili Jevreji, prošle godine porastao za 74 odsto u odnosu na 2017. „Vlada mora da preduzme nešto više“, kaže rabin Mišel Serfati, predsednik Jevrejsko-muslimanskog udruženja. „Ne može borba protiv antisemitizma da se prepusti samo građanima i opštinama. To mora da postane pitanje od nacionalnog značaja.“

Zabrinjavajući trend u Evropi

Protekle nedelje neko je nacrtao svastike na poštanskim sandučićima na kojima se nalazio portret Simon Veil, žene koja je takođe preživela Holokaust i kasnije postala jedna od najuglednijih francuskih političarki. Pored toga, vandali su žutim sprejom napisali na nemačkom „Juden“ (Jevreji) na jednoj jevrejskoj pekari u Parizu. Neki drugi izgrednici uništili su biljke posađene pored spomenika Ilanu Halimiju.

Prošle srede predstavnici gradskih vlasti zasadili su nove bilje, u okviru male ceremonije u pariskom predgrađu Sen Ženevjev Deboa. Ali mnogi koji su bili na toj ceremoniji imali su osećaj da se šteta ne može tek tako popraviti. „Mi minimalizujemo efekte nasilja, ali to samo motiviše one koji to rade“, kaže jedan od stanovnika tog mesta Žan-Lik Maze.

Francuska nije jedina evropska zemlja koja se suočava s porastom broja antisemitskih incidenata. Slično je i u Nemačkoj i Velikoj Britaniji. U Britaniji je brojka bila rekordna – 1.652 incidenata.

Jedna studija Evropske unije izdata u decembru pokazala je da je nekoliko stotina Jevreja iz više od deset članica Unije prijavilo da su tokom 2018. bili žrtve verbalnog ili fizičkog nasilja. Jedna druga studija, koju je preneo američki CNN, potvrdila je da su stari sterotipi u Evropi danas itekako živi, uključujući i rašireni osećaj da Jevreji imaju preveliki uticaj u medijima, svetu finansija i politike.

U Francuskoj, domovini najveće jevrejske zajednice u Zapadnoj Evropi, koju čini više od pola miliona članova, neverovatnih 95 odsto ispitanika iz studije EU izjavljuje da antisemitizam smatraju velikim ili veoma velikim problemom. Neki su na to već reagovali – hiljade francuskih Jevreja poslednjih godina emigriralo je u Izrael.

Jedna zemlja, dva izvora antisemitizma

Danas je, prema mišljenju stručnjaka, Fracuska suočena s dva različita talasa antisemitizma: za jedan je „zaslužna“ druga generacija doseljenika, arapskih i afričkih muslimana. A drugi, „tradicionalni“ antisemitizam, prisutan je već neko vreme i, kako smatraju neki, ponovno je „izronio“ na površinu s pojavom antivladinih protesta tzv. „žutih prsluka“. Stručnjaci tvrde da se taj antisemitizam manifestovao do sada na brojne načine, i to ne samo kroz napade na Jevreje, već i u obliku vulgarnih antisemitiskih grafita usmerenih protiv predsednika Emanuela Makrona – bivšeg Rotšildovog bankara.

„Oni kao da su čekali na neku vrstu okidača“, kaže rabin Mišel Serfati komentarišući ono što ono naziva „klasičnim“ antisemitizmom. „I ’žuti prsluci’ su im dali impuls da izraze ono što misle.“

Politikolog Žan Peto, sa Univerziteta Sijans iz Bordoa, takođe smatra da su „žuti prsluci“ odgovorni za porast broja zločina motivisanih mržnjom, barem za jedan deo tog porasta. U to spada i ono što se događa na internetu, gde je pokret tokom vremena postajao sve jači. „Smatram da su ’žuti prsluci’ itekako odgovorni za nastalu klimu zato što nisu jasno odbacili antisemitizam“, kaže Peto.

Drugi sagovornici su oprezniji i zaključuju da je porast antisemitizma poslednjih godina započeo i pre pojave „žutih prsluka“. Potraga za krivcima je komplikovana između ostalog i zbog činjenice da u Francuskoj nema zvaničnih statistika o krivičnim delima baziranim na rasi i religiji, napominje Žan-Iv Kami, stručnjak za politički radikalizam. „Tradicionalni francuski antisemitizam je, nažalost, još uvek živ i prisutan, ali za većinu nasilnih napada na ljude nisu odgovorni ekstremni desničari, već ljudi doseljeničkog porekla.“

Šta da se radi?

Porast broja antisemitskih incidenata mnoge od onih koji su se okupili na ceremoniji za Halimija, ponukao da se zapitaju: Šta da se radi? Kako do rešenja koje bi ponudilo izlaz iz sadašnje situacije? Među njima je bio i Žil Lalum, 19-godišnjak s plavom kipom na glavi koji je upalio i sveću pored Halimijevog portreta.

„Došao sam ovde da izrazim svoj protest, da pokažem da smo mi Jevreji još uvek ovde“, kaže Lalum. On se zalaže za promenu stavova, pogotovo na društvenim mrežama. Svestan je ipak da će to „biti veoma, veoma teško“.

Rabin Serfati već godinama se bori protiv antisemitizma – na ulicama, u kvartovima u predgrađu u kojima živi mnogo doseljenika, tamo gde se kreće sa grupom mladih muslimanskih volontera. I on priznaje da to nije lak i brz proces. Spominje čas istorije religije nedavno održan u obližnjoj srednjoj školi na kome su učenici žestoko reagovali nakon što je nastavnica počela da im predaje o judaizmu.

„Uopšte nije znala šta da radi kada se suočila s tom količinom predrasuda“, kaže Serfati. „Nova generacija mladih trebalo bi da postane generacija građana, onih koji vole Francusku. Ovde nema mesta za predrasude.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Francuska se suočava s porastom broja antisemitskih incidenata. Vlasti traže načine kako to da obuzdaju.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Bespomo%C4%87ni%20u%20borbi%20protiv%20antisemitizma%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47632281&x4=11475&x5=Bespomo%C4%87ni%20u%20borbi%20protiv%20antisemitizma%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fbespomo%C4%87ni-u-borbi-protiv-antisemitizma%2Fa-47632281&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190222&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/bespomoćni-u-borbi-protiv-antisemitizma/a-47632281?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47586611_303.jpg
Image source Reuters/V. Kessler

Item 3
Id 47628867
Date 2019-02-22
Title Mrtva trka opozicije i vlasti
Short title Mrtva trka opozicije i vlasti
Teaser Liste kandidata za predstojeće lokalne izbore u Turskoj koji će se održati 31. marta, su spremne. Ukoliko opozicija osvoji vlast u velikim gradovima, bio bi to preokret na turskoj političkoj sceni.

Poslednjih meseci diskusije u Turskoj određivalo je pre svega jedno pitanje: kakvu će strategiju primeniti opozicija protiv kandidata iza kojih stoji Redžep Tajip Erdogan, predsednik države i Stranka pravde i razvoja (AKP). Od 19. februara odgovor je nešto bliži: natezanje između stranaka je okončano, a liste kandidata predate su Izbornoj komisiji.

Mnogi poznavaoci prilika u Turskoj smatraju da bi predstojeći lokalni izbori mogli da budu prekretnica. Do sada je AKP važila kao nepobediva stranka, ali, ukoliko bi opoziciji pošlo za rukom da u velikim gradovima osvoji mesta gradonačelnika, a time i veliki politički i privredni uticaj, ta slika bila bi narušena.

Političari koji osvoje vlast u Istanbulu i Ankari, vladaće u gradovima u kojima živi oko 20 miliona ljudi. To je otprilike jedna četvrtina ukupnog turskog stanovništva. Pritom, samo Istanbul doprinosi bruto društvenom proizvodu zemlje sa 31,2 odsto, dok je Ankara sa devet procenata na drugom mestu. Kada je reč o industriji, Istanbul i Ankara, doprinose BDP-u zemlje sa 37 procenata.

Ovih dana u Turskoj se svi sećaju jedne popularne izreke, koja se ne tako davno i obistinila: „Put do vlasti ide preko funkcije gradonačelnika“. I Erdogan je, da podsetimo, svoju političku karijeru započeo kao gradonačelnik Istanbula (1994-1998).

Na svih 13 održanih izbora od 2002. pa do danas, AKP je izlazila kao pobednica. Međutim, na lokalnim izborima je u proseku slabija. I tu opozicija vidi svoju šansu.

Lokalni izbori kao borba za opstanak AKP

Ukoliko se dogodi da AKP izgubi velike gradove, Ankaru i Istanbul, mnogi u tome vide početak njenog kraja.

Stranka pravde i razvoja popularna je naročito među konzervativnim biračima. Ta popularnost se održava pre svega uz pomoć ideologije, bez obzira na to koliko ona bila apsurdna. Tako je recimo jedan kandidat AKP izjavio da, ukoliko njegova stranka izgubi, žene više neće smeti slobodno da izađu na ulicu sa maramom na glavi. Pa i sam Erdogan je eventualnu pobedu AKP opisao kao „odgovor na moć iz inostranstva“.

Ipak, i Erdogan je svestan realnosti: ekonomska kriza poslednjih meseci mogla bi da ga košta glasova. Zbog toga daje tolerantne izjave, obraća se glasačima opozicije. Svako ima slobodu govora i slobodu veroispovesti, bez obzira šta on ili ona žele, rekao je nedavno.

Kako bi pridobila sekularno stanovništvo u gradovima, na primer u Izmiru i u Istanbulu, Erdoganova stranka religioznih korena pokušala je da sama o sebi formira tolerantnu sliku, pa se tako recimo nije pominjalo konzumiranje „đavoljeg alkohola“.

Doduše, sličnom taktikom služi se i sekularna, glavna opoziciona Republikanska narodna partija (CHP). Ona je u konzervativnom i nacionalističkom gradu Konja, za kandidatkinju postavila jedinu svoju članicu koja nosi maramu.

Ozer Sendžar je rukovodilac direktor Instituta za ispitivanje javnog mnjenja „Metropol“. Prema njegovim poslednjim istraživanja, stranke trče izbornu trku rame uz rame. Ali, uticaj koji ekonomski razvoj (ili „nerazvoj“) ima na birače ne bi sme oda se podceni. Jer, čak i birači desnice nisu zadovoljni situacijom, objašnjava Sendžar.

To zna i Erdogan. I zbog toga na izbore izlazi u tzv. „Narodnoj alijansi“, sa ultranacionalističkom strankom MHP.

HDP nema kandidate u velikim gradovima

I opozicioni blok, predvođen strankom CHP, formirao je savez. Tako će „Dobra partija“, koja se odbvojila od MHP, u mnogim gradovima predstaviti zajedničke kandidate sa CHP.

Prokurdska Demokratska partija naroda (HDP) – čiji mnogi članovi i danas sede u zatvorima, a među njima i nekadašnji kopredsednik Selahatin Demitraš – najavila je da u pojedinim velikim gradovima neće imati kandidate.

Erdogan je odmah požurio da tu pokupi glasove nacionalista – on HDP uvek opisuje kao produženu ruku zabranjene Radničke partije Kurdistana (PKK).

Vetar u leđa opoziciji?

Na lokalnim izborima 2014, AKP je u Istanbulu osvojila 47,9 odsto glasova birača, a CHP 40 procenata. Prema istraživanj9ma Instituta za ispitivanje javnog mnjenja ORC, od januara ove godine te dve stranke su u „mrtvoj trci“ – 43,6 za AKP, 39,7 za CHP. Institut za ispitivanje javnog mnjenja „PollMark“ je početkom februara objavio da je CHP za jedan procenat iznad AKP.

Za Kadira Atalaja sa Instituta za ispitivanje javnog mnjenja PIAR, CHP je u prednosti u Istanbulu. On to objašnjava razočaranjem birača u AKP.

Na poslednjim izborima AKP je pobedila sa neznatnom prednošću. Ni nedeljama duga rasprava o izbornim manipulacijama tu nije promenila ništa. Sada je međutim, prema prognozama, opozicija u prednosti.

Faktori poput slabe privrede, političke nestabilnosti, zakazivanja demokratskog mehanizma, ograničavanja slobode mišljenja i političkih prava, mogli bi da utiču na izborni rezultat.

Ako bi opozicione partije dobile izbore u Istanbulu i Ankari, bio bi to jak vetar u leđa opozicionom orijentisanom delu stanovništva, a njih je čini se polovina.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Ukoliko opozicija osvoji vlast u velikim gradovima, bio bi to preokret na turskoj političkoj sceni.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Mrtva%20trka%20opozicije%20i%20vlasti&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47628867&x4=10660&x5=Mrtva%20trka%20opozicije%20i%20vlasti&x6=0&x7=%2Fsr%2Fmrtva-trka-opozicije-i-vlasti%2Fa-47628867&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190222&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/mrtva-trka-opozicije-i-vlasti/a-47628867?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 4
Id 47627430
Date 2019-02-22
Title Nemačke penzije belgijskim SS-ovcima
Short title Nemačke penzije belgijskim SS-ovcima
Teaser Bivši belgijski pripadnici elitnih Hitlerovih SS-jedinica i dan-danas dobijaju penzije iz Nemačke. Neki poslanici iz belgijskog parlamenta to bi želi da zaustave. Ali, izgledi su slabi.

Živih ih još ima tridesetak, svi su stariji od 90 godina. I redovno dobijaju dodatnu penziju iz Nemačke u visina od 427 do 1.275 evra, kaže belgijski istraživač nacionalsocijalizma Alvin de Konink. U intervjuu za belgijske novine „De Morgen“ izneo je šokantno poređenje: godine koje je neki Belgijanac, pripadnik SS-a, „proveo u belgijskom zatvoru zbog kolaboracije, uzete su u obzir (kod izračuna visine penzije, prim. ur.), dok su Belgijanci koji su za vreme rata bili na prinudnom radu u Nemačkoj, nakon rata dobili odštete od 50 evra mesečno“.

Nakon nemačke okupacije Francuske, Belgije i drugih zemalja, Adolf Hitler je „ukazom Firera“ doneo odluku da i stranci koji se kao dobrovoljci SS-a bore na nemačkoj strani, imaju pravo na penziju. Istoričar Martin Gelnic iz Majnca za DW objašnjava da je „Vafen-SS“ od 1. januara 1940. angažovao Vermaht, tako da njegovi pripadnici nisu važili kao pripadnici stranke NSDAP (Nacional-socijalističke nemačke radničke stranke), već kao službenici „Nemačkog Rajha“. Shodno tome, pripadnici Vafen-SS-a imali su pravo na penziono osiguranje.“

Oni su dakle imali prava kao i svi drugi vojnici nemačke vojske Vermahta, i to bez obzira na nacionalnu pripadnost. Teško je reći koliko je u svetu još takvih pripadnika SS-a koji dobijaju penziju iz Nemačke, kaže Gelnic. Ali, samo u Letoniji je sredinom 1990-ih godina bilo oko 1.500 bivših pripadnika SS-a koji su dobijali penzije iz Nemačke, napominje istoričar.

Ni raniji pokušaji nisu uspeli

Informacije o isplatama penzija belgijskim pripadnicima SS-a izašle su u javnost još 2016. zahvaljujući organizaciji „Grupa za sećanje“ (Gruppe Erinnerung) za koju radi i Konink. Tada je belgijski parlament pokušao da dođe do imena od nemačkih vlasti i podstakne ih na to da prestanu da plaćaju te penzije. Na pitanje poslanice Levice Ule Jelpke u Bundestagu pre dve godine, rečeno je sledeće: „Savezna vlada ne može da dostavi imena osoba koje primaju penziju prema Zakonu o penzionom osiguranju (Bundesversorgungsgesetz – BVG). Vlada nema saznanja o tome ko je od osoba koje primaju penzije, a žive u Belgiji, istovremeno i bivši pripadnik belgijskih dobrovoljaca SS-a, a delimično nema saznanja ni o osobama koje su kao vojni kolaboratori bili osuđeni. Razlog za to je što Zakon o penzionom osiguranju – a to uključuje i penzije osoba koje žive u inozemstvu – sprovode savezne pokrajine.“

Tri poslanika u belgijskom parlamentu sada to ponovo pokušavaju da zaustave: Olivije Mengen, šef stranke DeFI i dvojica socijalista. U dopisu upućenom Spoljnopolitičkom odboru parlamenta, oni zahtevaju da se prekine sa tom „potpuno neprihvatljivom situacijom“ i problem reši „diplomatskim putem“. Poslanik Mengen tvrdi da Nemci blokiraju rešenje: „Imena osoba (koje primaju penziju) poznata su nemačkom ambasadoru u Belgiji, ali on ih ne daje belgijskoj centralnoj vladi. Zato , zato ne mogu da budu preduzete nikakve poresko-političke mere.“ Mengen veruje da se dotičnima penzije šalju bez poreza.

Socijalno osiguranje je ideološki neutralno

Martin Gelnic potvrđuje da postoje velike pravne prepreke za Mengenov zahtev. „Za razliku od disciplinskog službeničkog prava, zakon o socijalnom osiguranju preko kojeg idu penzije načelno je oslobođen sankcija u slučaju krivičnih dela. To proizilazi iz načela da je socijalno osiguranje vrednosno neutralno."

I u Nemačkoj je bilo pokušaja sprečavanja isplate penzija pripadnicima SS-a. U izmeni zakona od 14. januara 1998. o pravima bivših vojnika, navodi se da se isplate mogu uskratiti ako je osoba koja ima pravo na penziju „za vreme vladavine nacionalsocijalizma kršila načela ljudskosti ili načela pravne države“. Indicija za tako nešto može biti „dobrovoljno članstvo u SS-u“.

Međutim, promena zakona odnosi se samo na zahteve koji su podneti nakon 13. novembra 1997. S obzirom na to da su svi zahtevi o kojima se radi podneti pre više decenija, to ne pogađa gotovo nijednog primaoca penzije.

Političarka Levice Ule Jelpke u dopisu DW navodi: „Zaista su obustavljene penzije za samo 99 osoba, od tadašnjih gotovo 940.000 primalaca – dakle oko 0,01 odsto. Očigledno je da je otkriven samo mali deo počinilaca ratnih zločina.“

Belgijski poslanici, međutim, neće biti uspešni, smatra Gelnic, između ostalog i zato što svaki pojedinačni slučaj mora biti posebno ispitan – jer članovi SS-a nisu samim tim i ratni zločinci. „Mislim da će se jednostavno pustiti da penzije isteknu“, kaže Gelnic. Pritom misli na prirodnu smrt onih koji primaju penzije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Bivši belgijski pripadnici elitnih Hitlerovih SS-jedinica i dan-danas dobijaju penzije iz Nemačke. Kako to zaustaviti?
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Nema%C4%8Dke%20penzije%20belgijskim%20SS-ovcima&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47627430&x4=11475&x5=Nema%C4%8Dke%20penzije%20belgijskim%20SS-ovcima&x6=0&x7=%2Fsr%2Fnema%C4%8Dke-penzije-belgijskim-ss-ovcima%2Fa-47627430&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190222&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/nemačke-penzije-belgijskim-ss-ovcima/a-47627430?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47604452_303.jpg
Image caption Poster belgijske Vafen-SS
Image source picture-alliance/dpa/arkivi

Item 5
Id 47627422
Date 2019-02-22
Title Petnaest hiljada razloga
Short title Petnaest hiljada razloga
Teaser Da je predsednik opštine Brus, tzv. Jutka, opozicionar – mediji bi brujali kako je seksualno maltretirao Mariju Lukić, kako nasilno cmače žene i šalje im 15.000 poruka. Ali Jutka je naprednjak, piše za DW Dario Hajrić.

Asortiman napada na opoziciju tokom zime je obogaćen novom linijom manipulacije. Okupljene pred kamerama širom Srbije, pripadnice SNS su krajem januara lansirale slogan „Stop nasilju nad ženama“. Povod je bio tvit Sergeja Trifunovića u kojem je novinarku Srpskog telegrafa nazvao „kurvom“.

Kao i svaka druga društvena tema koje se svekoliko naprednjaštvo dohvati, i ovaj pseudofeministički performans imao je samo jednu namenu: da bude celofan ispod kojeg ključa agresivna satanizacija opozicije. Ovog puta nalepnica koju valja prilepiti bilo je nasilje nad ženama.

Prelistavanjem sinhronih izjava naprednjačkih odbora 22. i 23. januara, kada je kampanja počela, neupućen čovek bi stekao utisak da je jedini oblik nasilja nad ženama u Srbiji uvredljivo tvitovanje i da su jedini vinovnici opozicionari. Doslovno nijedan oblik nasilja nad ženama nije tematizovan drugačije.

Niko se nije bavio smrću najmanje trideset žena koje su supružnici ili članovi porodice ubili samo tokom protekle godine. Niko nije pomenuo broj silovanih ili pretučenih. Tema je bio tvit, i na tome je naprednjačka borba za prava žena rešila da se zaustavi.

Pa ipak, zloupotreba teme nasilja nad ženama dolazi do punog izražaja kada naspram onog na šta naprednjaci reaguju stavimo sve ono na šta ostaju nemi.

Kao što se sećamo, niti jedna članica SNS nije sazivala konferenciju za štampu povodom čuvene izjave Bratislava Gašića da voli „novinarke koje lako kleknu“. Niti jedna nije javno pokazala solidarnost prema Mariji Mali, supruzi Siniše Malog, kada je protiv bivšeg gradonačelnika Beograda podnela krivičnu prijavu zbog nasilja u porodici. Međutim, kada kampanju o nasilju nad ženama počinjete zbog uvredljivog tvita dok se u isti mah bliži godinu dana od početka skandala u opštini Brus, više ne možemo da govorimo samo o licemerju, nego o organizovanoj zloupotrebi ozbiljnog društvenog problema.

Za one koji ne znaju: predsednik opštine Brus i lokalni Bog i batina, izvesni Milutin Jeličić poznatiji pod nadimkom Jutka, završio je na sudu zbog višegodišnjeg seksualnog uznemiravanja, ucena i zlostavljanja Marije Lukić, službenice u Opštini Brus. Čim se prošlog marta javno pobunila, Jutka je ovoj ženi ekspresno uručio i slao je ljude da je pretnjama ućutkaju.

Suđenje je nakon dva odlaganja počelo iza zatvorenih vrata, u opštini u kojoj je takozvani Jutka i dalje na vlasti. Od advokata Marije Lukić čuli smo da se taktika Jutkine odbrane bazira na uobičajenim mehanizmima relativizacije seksualnog nasilja: „On je danas saopštio da je njegov manir da ljubi žene po firmi, smatrajući da je to deo komunikacije. Onda je izmišljao da su nudile seks, veći broj od tih žena, pa je među njima i oštećena. Kada smo ga pitali kako se on ponašao, on je rekao da je on odbio, da je on stidljiv čovek itd.“

Proanalizirajmo taj crvljivi sendvič odbrane, zato što se u njemu nalazi po malo od svake vrste manipulacije.

Tvrdnja da je „nečiji manir da ljubi žene po firmi“ (zanemarimo na čas da Jutka opštinu naziva firmom) cilja na to da tu zapravo nema ničega strašnog. Ljudi koji rade u istom prostoru često postanu prijatelji, a grljenje i ljubljenje su izraz naklonosti. Slanje petnaest hiljada poruka Jutka verovatno takođe tumači kao svoj manir, pošto ih je toliko uputio Mariji Lukić, i u njima nije demonstrirao stidljivost.

Teza o tome da su žrtve same nudile seks predsedniku opštine predstavlja uobičajenu seksističku podmetačinu: žene su perfidna, manipulativna stvorenja koja vas najpre navuku da im pošaljete 15.000 (petnaest hiljada!) poruka, zatim vas tuže da vas isprovociraju da ih otpustite i pošaljete im siledžije na vrata, a sve to samo zato da biste ispali loš čovek.

Ovo je u osnovi parafraza čuvene „nosila je kratku suknju“. Prva je počela žena, a stvarna žrtva je muškarac. Komocija s kojom optuženi plasira gadosti na račun žena i šegači se s postupcima za koje ga terete govori sve o atmosferi u kojoj se suđenje odvija i o njegovoj svesti do koje mere je zaštićen.

Na slučaju Marije Lukić lome se i odnos muškaraca prema ženama i odnos ljudi na pozicijama moći prema svima koji to nisu. Progovoriti u maloj sredini o zlostavljanju uvek sa sobom nosi stigmu, kao i manje ili više suptilne pokušaje ućutkivanja žrtve relativizacijom događaja. Stvar je neuporedivo teža kada je reč o lokalnim moćnicima koji su u srpskoj parodiji demokratije postali feudalni lordovi.

Naravno, da je napasnik iz Brusa opozicionar, Marija Lukić bi bila svakodnevna tema medija i vanrednih predsedničkih konferencija za štampu, a čovek koji ju je godinama saletao, pipao i ucenjivao verovatno bi do sada bio u zatvoru. Umesto toga, o njoj govore i podršku joj pružaju malobrojni feministički glasovi okupljeni na mrežama oko haštaga #PravdaZaMarijuLukić, i pomenuta je na par protestnih okupljanja opozicije.

Još jednom gledamo kako se ljudski životi i teme koje se tiču suštine društvenih odnosa svode na banalno pitanje stranačke pripadnosti i kako sistem koji bi trebalo da štiti one kojima treba pomoć radi sve da pomogne tlačiteljima.

Ako Srbija pod aktuelnom vlašću nije zemlja za ljude uopšte – još manje je zemlja za žene.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Da je predsednik opštine Brus, tzv. Jutka, opozicionar – mediji bi brujali kako je seksualno maltretirao Mariju Lukić.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Petnaest%20hiljada%20razloga&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47627422&x4=11475&x5=Petnaest%20hiljada%20razloga&x6=0&x7=%2Fsr%2Fpetnaest-hiljada-razloga%2Fa-47627422&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190222&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/petnaest-hiljada-razloga/a-47627422?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 6
Id 47617917
Date 2019-02-22
Title „Naći ćemo te“
Short title „Naći ćemo te“
Teaser Mnoge žene iz Saudijske Arabije koje izbegnu u Nemačku i u toj zemlji suočavaju se sa pretnjama svojih porodica. DW je razgovarao sa njih četiri. Postoji sumnja da je u sve umešana i ambasada Saudijske Arabije u Berlinu.

„Gde se kriješ. Znamo da nisi u svom stanu“, Ajaša lista dalje. „Naći ćemo te čak i da odeš na kraj sveta, imamo ljude koji mogu da te pronađu.“

Ajaša sedi u kuhinji u majici i trenerci, pred njom je fascikla. A u fascikli su sakupljene sve pretnje. Odštampane i prevedene kod zvaničnog prevodioca za nemački jezik. U fascikli je i ova poruka: „Ambasada ima ljude koji će u opštini da iskopaju sve informacije o tebi“. Ona prepoznaje saudijski broj. Pretnje stižu od njene porodice iz Saudijske Arabije.

Ajaša je u svojim ranim 30-im i kao izbeglica živi u Nemačkoj. Pobegla je od svoje porodice i od sistema koji čak i odrasle žene tretira kao da su maloletne. Saudijskim ženama je za skoro sve potrebna suglasnost muškog staratelja.

Kontrola preko telefona

Tako je bilo i kod Ajaše. Gde god da je išla, pratio bi je jedan od starije braće. Ili bi je vozač odvezao i ponovo vratio. Trebalo je da se uda za čoveka kojeg do tada nikada nije videla. Pošto joj je on od prvog trenutka bio antipatičan, Ajaša je skovala smeo plan bekstva.

Ukrala je mobilni telefon svog oca – iskoristila je njegovo „oružje“. Otac je koristio jednu aplikaciju pomoću koje je mogao da je kontroliše. Reč je o „Absheru“, elektronskom servis-programu koji se nalazi u ponudi na internet-stranici saudijskog Ministarstva unutrašnjih poslova. „Absher“ se bez problema i besplatno može pronaći u verzijama za Android i Epl.

Na stranici App-Store piše da je više od 11 miliona korisnika navodno već instaliralo taj program. Uz pomoć te aplikacije muškarci mogu da registruju broj pasoša svojih žena, a zatim, ukoliko to žele, unesu zabranu putovanja za njih.

Za Ajašu je „Absher“ od prokletstva postao blagoslov. Uspela je da promeni šifru na aplikaciji kod svog oca. Potom je sama sebi dala dozvolu za putovanje i u avgustu 2017. sela je u avion za Nemačku. „Nisam imala šta da izgubim“.

Kada je nakon sletanja predala zahtev za azil, put ju je automatski odveo u Halberštat – mali grad u nemačkoj pokrajini Saksonija-Anhalt. Tu u Halberštatu, nemačka Savezna služba za migracije i izbjeglice (BAMF) ima svoju ispostavu. I to je jedino mesto na kojem se obrađuju zahtevi za azil iz Saudijske Arabije.

„Platićeš glavom“

Tokom procesa za dobijanje azila, izbegli po pravilu žive u centralnom izbegličkom prihvatnom centru u Halberštatu. Četiri žene sa kojima je DW prethodnih nedelja vodio intenzivne razgovore, ubeđene su da ih druge izbeglice sa arapskog područja u centru prisluškuju. Jedna žena je, u prisustvu DW, podnela krivičnu prijavu protiv svog supruga u Saudijskoj Arabiji, kao i protiv cimerke u centru u Halberštatu. Službenici su njenu izjavu uzimali sat i po.

Nedostaju konkretni dokazi. Reč je samo o sumnjama, kao kod Nure i Mašael. Već po njihovom dolasku u Nemačku počele su da im stižu uznemirujuće poruke preko Vocepa. „Misliš da ne znamo gde si“, odjednom je pisalo na displeju telefona. „Saudijska ambasada nam je dala informacije. Platićeš glavom.“ Obe žene doživljavale su pretnje kao psihički teror. „Ima toliko mnogo saudijskih žena koje nikada nisu imale šansu da pobegnu“, kaže Mašael. „Ovo nam je sada prilika da budemo njihov glas.“

Nemačko Savezno ministarstvo unutrašnjih poslova u Berlinu je, na pitanje DW da li u prihvatnim centrima u Saksoniji-Anhalt postoje špijuni, saopštilo da o tome nema saznanja. Ukazali su takođe da je to „u nadležnosti pokrajina“.

Pokrajinsko Ministarstvo u Saksoniji-Anhalt odgovorilo je ovako:

„Problematika u vezi s izbeglicama iz Saudijske Arabije je poznata u Saksoniji-Anhlat. Nadležne službe razvile su procedure da se odgovarajućim merama spreče moguće opasne situacije za pogođene osobe.“

Na pitanje na koju problematiku se konkretno misli i koje mere su preduzete, Ministarstvo nije pružilo dodatne informacije.

Surova smrt novinara Džamala Kašogija pokazala je kako se Saudijska Arabija odnosi prema kritičarima režima. Kašogija, koji je živeo u egzilu, početkom oktobra su u saudijskom konzulatu u Istanbulu udavila su, a potom isekla na komade petnaestorica komandosa koji su specijalno zbog toga doputovali u grad na Bosforu. Njegov leš do danas nije pronađen. Slučaj istražuju Ujedinjene nacije.

Osim toga, o spektakularnom bekstvu 18-godišnje Rahafe Mohamed al Kunun pisalo je i naslovnim stranama širom sveta. Ta mlada žena htela je da pobegne od svoje porodice u Australiju, ali su je tokom presedanja u tajlandskom glavnom gradu Bangkoku u tome zaustavile tamošnje službe.

Deportaciju je izbegla tako što se zabarikadirala u tranzitnom delu aerodroma i na situaciju u kojoj se nalazi skrenula pažnju preko Tvitera. Na kraju je dospela pod zaštitu UNHCR. Rahaf je u međuvremenu dobila azil u Kanadi.

„Pod određenim okolnostima – smrtna kazna“

Drugi slučajevi nisu završili tako dobro – kao na primer slučaj Dine Ali. I ona je u aprilu 2017. pokušala da pobegne u Australiju. Zaustavljena je na Filipinima i deportovana u Saudijsku Arabiju. Otada joj se gubi svaki trag.

„Ako se žene vrate protivno njihovoj volji, mogu da budu optužene za neposlušnost i narušavanje ugleda“, objašnjava Rotna Begum iz organizacije za ljudska prava „Hjuman rajts voč“ (HRW). One bi mogle da dobiju doživotnu robiju ili čak da pod određenim okolnostima budu osuđene na smrtnu kaznu. Begum za DW potvrđuje da su njenoj organizaciji poznati slučajevi da „saudijske službe vrše pritisak na žene da se vrate svojim porodicama“.

„Mislim da je ambasada“

I Štefan Paintner iz „Sekularne pomoći za izbeglice“ u Kelnu smatra da su svedočenja saudijskih žena verodostojna. Upadljivo je to koliko su porodice tih žena u dalekoj Saudijskoj Arabiji informisane. „Ili porodice traže pojedince koji bi ušli u trag ženama, ili postoji neka centralna organizacija koja to radi za te porodice“, tvrdi Paintner. „Ja mislim da je to ambasada. Nemam dokaza, ali ovo nadgledanje pomalo prevazilazi mogućnosti koje sebi jedna porodica može da priušti.“

Paintner je uveren da se u prihvatnom centru u Halberštatu vrbuju druge izbeglice kako bi podnosile izveštaje ambasadi u Berlinu. „Mislim da nije posebno teško pronaći ljude, ali ne verujem da je u pitanju sofisticirana mreža agenata.“

„Kao na tacni“

Početkom februara 2019, prema podacima Ministarstva unutrašnjih poslova Saksonije-Anhalt, u toj nemačkoj pokrajini registrovano je 146 izbeglih osoba. Njih 97 dobilo je pravo na boravak. Ali, i kada neko dobije pravo na azil, on ipak mora da ostane u Saksoniji-Anhalt, jer sve izbeglice dobijaju takozvani „uslovljeni boravak“.

To konkretno znači da izbeglice i nakon pozitivne odluke o azilu moraju da ostanu u pokrajini u kojoj su prošle postupak dobijanja azila. A koncentracija olakšava potragu. U Halberštatu, gradiću sa 45.000 stanovnika, izbeglice su saudijskim službama „ponuđene kao na tacni“, žali se aktivista Štefan Paintner.

U opravdanim slučajevima moguća je i promena mesta boravka, potvrdilo je za DW pokrajinsko Ministarstvo unutrašnjih poslova. Zakonodavac dozvoljava „izuzetke u okviru pojedinačne provere“. Ajaša je dakle izuzetak.

Nakon što joj je u oktobru 2017. odobren azil, dobila je mali stan u gradu Hale, na stotinak kilometara od Halberštata. Ali, kako je rekla, od početka se tamo nije osećala bezbedno. Jedno veče je muškarac arapskog izgleda više minuta stajao u hodniku ispred njenih vrata. Ajaša je o tome obavestila policiju. Ali, kako su joj objasnili, krivičnu prijavu nije mogla da podnese, jer se nije dogodilo ništa protivno zakonu.

U avgustu 2018. neko je jednog jutra kucao na njena vrata. Pred njenim vratima stajala je jedna potpuno pokrivena žena. „Delovala je zbunjeno, kao da joj je potrebna pomoć“, priča Ajaša. Ali, kada je otvorila vrata, žena ju je gurnula unutra u stan, a sa strane je izleteo crnokosi muškarac sa bradom. Njih dvoje su pretraživali stan, a Ajaša se u panici zaključala u kupatilo. Ponovo je pozvala policiju i zatim se preselila u sigurnu žensku kuću.

„Niko ne može da te zaštiti od nas“

A onda su iznenada stigle vocep-poruke iz Saudijske Arabije. Neko je njenoj porodici očigledno odao broj njenog nemačkog telefona. Ton poruke bio je više nego jasan. „Hoćeš li da ti otkrijem jednu tajnu? Znaš li da smo mogli da te uhvatimo?“ – tako je pisalo u poruci. „Sećaš li se ljudi koju su ti ušli u stan? Mi smo ih poslali, da bi znala da možemo da te uhvatimo.“

To je trajalo dva dana. „Inače, samo je pitanje vremena kada ćemo da otkrijemo tvoje novo boravište. Onda te niko više neće spasiti od nas.“ Ajaša kaže da saudijski broj s kojeg su poslate poruke pripada jednom od njene braće.

U septembru 2018. napustila je Saksoniju-Anhalt i otišla u Hamburg, u anonimnost velikog grada. Tamo sada živi sa novim brojem mobilnog telefona. Ali ostaje na oprezu. A saudijska ambasada u Berlinu, bez obzira na mnoge pokušaje da je kontaktiramo, nije bila spremna da razgovara sa DW o sumnjama tih žena.

*Sva imena u ovom tekstu su izmenjena, u radu na tekstu pomogao i Hasan Husain iz DW-redakcije na arapskom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser DW-eksluzivno: Priče izbeglih saudijskih žena o pretnjama koje doživaljavaju u Nemačkoj.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::%E2%80%9ENa%C4%87i%20%C4%87emo%20te%E2%80%9C&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47617917&x4=10660&x5=%E2%80%9ENa%C4%87i%20%C4%87emo%20te%E2%80%9C&x6=0&x7=%2Fsr%2Fna%C4%87i-%C4%87emo-te%2Fa-47617917&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190222&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/naći-ćemo-te/a-47617917?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47561997_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/T. Vogler

Item 7
Id 47612927
Date 2019-02-21
Title Nemački je važan, ali važan je i maternji jezik!
Short title Nemački je važan, ali važan je i maternji jezik!
Teaser Turski umesto španskog? Poljski umesto francuskog? Zašto da ne? Nemačka bi morala konačno da počne da ceni svoju jezičku raznolikost – piše povodom Međunarodnog dana maternjeg jezika Krsto Lazarević.

Dva moja prijatelja su tokom studija naučila arapski. I zahvaljujući poznavanju jezika, danas su rukovodioci u jednom velikom preduzeću koje posluje u 120 zemalja sveta. Zbog znanja arapskog postali su uspešni expats i traženi savjetnici. Jer, Nemcima koji znaju arapski to itekako pomaže da pronađu radno mesto u internacionalnim firmama.

A kad mladi u berlinskom kvartu Nojkeln pričaju arapski, onda im to često uopšte ne pomaže da nađu dobar posao. Oni uglavnom nisu expats, već ljudi migrantskog porekla – čiji se maternji jezik doživljava kao problem.

U novembru prošle godine tabloid „Bild“ je na naslovnoj strani, pozivajući se na izjavu direktorke jedne škole u Nojkelnu, napisao: „Samo jedno od 103-je dece kod kuće priča nemački“. U članku je direktorka upozorila: „Mi smo arabizovani“. Radilo se o prvom razredu osnovne škole.

„Bild“ je mogao da stavi i ovaj naslov: „Prednost Nojkelna: gotovo sva deca govore još jedan jezik osim nemačkog“. Ali taj naslov onda ne bi „pojačao“ osećaj nelagode kod brojnih čitalaca. Verovatno se ne bi kao problem doživelo kada bi ta deca kod kuće pričala švedski, japanski ili španski. Ali jeste problem kad pričaju arapski, turski ili bosanski.

Koliko jezika „stane“ u glavu?

Jezik roditelja nije kriv za to što mnoga takva deca nemaju dobre šanse u budućnosti. Za to su krive prilike u Nemačkoj, zemlji u kojoj deca od roditelja nasleđuju i socijalni status i životne šanse. Za mnogu decu iz socijalno ugroženih porodica, poznavanje dodatnog jezika jedina je privilegija koji imaju, jedina prednost pred drugim kandidatima za posao.

Za decu je dobro ako odrastaju dvojezično. To podstiče sposobnost učenja i olakšava buduće savladavanje nekih drugih jezika. Sa papirima na kojima su odštampana istraživanjima koja to dokazuju, bez problema bi mogla da se popuni unutrašnjost aviona Erbas A 380. I svejedno, debata oko tog pitanja delimično se vodi kao da je mozak posuda u koju staje samo jedan jezik – a taj jezik bi, naravno, u Nemačkoj trebalo da bude nemački.

Već i sam predlog Saveta za integraciju u nemačkoj pokrajini Severna Rajna-Vestfalija da se rupe u nastavnom planu delimično popune nastavom na maternjem jeziku, doveo je do rasprave na društvenim mrežama prepune rasističkih komentara punih mržnje. Kao da bi dva sata nastave na turskom za učenike koji potiču iz Turske bio početak kraja Zapada.

Jedan „lep“ i mnogo „prljavih“ jezika

Pritom bi ciljano podsticanje nastave na maternjem jeziku mnogoj deci migrantskog porekla moglo da pomogne da sigurno nauče jedan dodatni jezik – i tako poboljšaju svoje perspektive u budućnosti. Tu leži veliki potencijal, i to neiskorišćen. Mnoga deca koja odrastaju bilingvalno, u stanju su doduše da se sporazumevaju na jeziku svojih roditelja, ali često njime ne barataju sigurno – zato što im nedostaje nastava.

Meni bi pomogla nastava na maternjem jeziku. Ovaj tekst pišem na nemačkom, a mogao sam da ga napišem i na jeziku mojih roditelja. To bi moglo da se razume, ali stilski ne bi baš bilo preterano elegantno.

Kada smo 1992. iz Bosne i Hercegovine došli u Nemačku, u obdaništima i osnovnim školama bilo je mnogo dece iz bivše Jugoslavije. Nemački jezik je jezik za ono što je ispravno, dobro i lepo – a uz jezik naših roditelja lepi se prljavština, krv i zaostalost. To je ono što nam je od malih nogu poručivalo većinsko društvo u Nemačkoj.

Gotovo svi mi smo imali migrantsko poreklo, a niko od naših učitelja. Niko mi nikada nije rekao da bi i jezik mojih roditelja mogao da za mene i moju budućnost ima ikakvu korist – ni ekonomski, niti osobno.

Nemačka i raznolikost jezika

Ja sam jezik mojih roditelja zaboravio. Kao tinejdžer sam povremeno jedva mogao da se sporazumevam sa svojom porodicom. Ponovo sam morao da učim taj jezik i to je bilo teško. A danas za život zarađujem zahvaljujući činjenici da vladam tim jezikom – iako nikada neću moći da ga govorim bez akcenta.

Nakon izlaska Velike Britanije, Poljska će biti peta najveća zemlja Evropske unije. Ta zemlja je važan trgovinski partner Nemačke. I svejedno, mnogim Nemcima čudna je već i sama pomisao da uče poljski. Zašto? Pa zar poljski jezik u Frankfurtu na Odri, na samoj granici s Poljskom, nije korisniji od recimo francuskog? Nemačkoj ne bi škodilo da intenzivnije podstiče i nastavu drugih jezika, a ne samo engleskog, francuskog i španskog.

*Krsto Lazarević je rođen u BiH i kao dete je sa svojom porodicom izbegao u Nemačku. Danas živiu Berlinu, radi kao novinar za različite medije na nemačkom jeziku. Povremeno objavljuje kolumne i u našoj rubrici Moja Evropa.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Turski umesto španskog? Zašto da ne? Nemačka bi morala konačno da počne da ceni svoju jezičku raznolikost.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Nema%C4%8Dki%20je%20va%C5%BEan%2C%20ali%20va%C5%BEan%20je%20i%20maternji%20jezik%21&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47612927&x4=11475&x5=Nema%C4%8Dki%20je%20va%C5%BEan%2C%20ali%20va%C5%BEan%20je%20i%20maternji%20jezik%21&x6=0&x7=%2Fsr%2Fnema%C4%8Dki-je-va%C5%BEan-ali-va%C5%BEan-je-i-maternji-jezik%2Fa-47612927&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/nemački-je-važan-ali-važan-je-i-maternji-jezik/a-47612927?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 8
Id 47613391
Date 2019-02-21
Title Iljir Meta: Vrši se pritisak samo na jednu stranu
Short title Iljir Meta: Vrši se pritisak samo na jednu stranu
Teaser „Dijalog bi trebalo da bude fer, a ne da se vrši pritisak samo na jednu stranu“ – tako zastoj u razgovorima o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije za DW ocenjuje predsednik Albanije Iljir Meta.

DW: Gospodine predsedniče, u Berlinu ste se sreli s nemačkim predsednikom Frank-Valterom Štajnmajerom. Kakvu poruku ste dobili od njega?

Iljir Meta: Da bi ga radovalo da čuje za nove uspešne priče iz Albanije i drugih zemalja, poput one o sporazumu između Makedonije i Grčke, kako bi mogao da nastavi svoje neumorno angažovanje na proširenju EU zemljama Zapadnog Balkana.

Ali, iz Albanije ne stižu dobre vesti: opozicija protestuje, poslanici hoće da vrate mandate i svrgnu šefa vlade Ramu.

Eskalacija ne valja, pri čemu nas samo nekoliko meseci deli od odluke zemalja EU o početku pristupnih pregovora sa Albanijom. Zato je vreme da opozicija napravi jedan, a premijer - dva koraka unazad. Oni bi trebalo da poštuju nezavisne institucije, ne bi smeli da utiču na formiranje novih institucija zakona i trebalo bi rasvetle neke slučajeve korupcije koji su uzdrmali javnost u poslednje vreme. Inače ćemo propustiti priliku – koja je zbog istorijskog sporazuma između Grčke i Makedonije sada za obe zemlje vrlo povoljna – da Evropska unija u junu pošalje Zapadnom Balkanu jak signal nade i ohrabrenja u procesu proširenja.

Za četvrtak su najavljeni protesti u zemlji – šta je Vaša poruka demonstrantima?

Važno je da svaki protest prođe mirno, da oni koji organizuju proteste preuzmu odgovornost za ono što se tamo dešava. Sramota je da svaki najmanji povod vodi u proteste. Jer, nezadovoljstvo u Albaniji je veliko i vreme je da se prestane sa instrumentalizovanjem tog nezadovoljstva i gneva, već da se oni pravilno interpretiraju i pretvore u pozitivan razvoj zemlje.

Između Kosova i Srbije bi uskoro trebalo da bude sklopljen sporazum. Nije isključena ni mogućnost promene granica. Kako vi to vidite?

Uvek verujem u dijalog, ali i u motivaciju i inspiraciju za uspeh tog dijaloga, koji bi za obe strane trebalo da bude zajednička evropska perspektiva. Slično kao u slučaju Makedonije želim ovde posebno da naglasim saradnju između SAD i EU, a u ovom slučaju još specifičnije, saradnju između SAD i Nemačke. Važno je da se sporazum postigne što pre. To bi trebalo da garantuje mir i trajnu bezbednosti u regionu, ali i evropsku perspektivu za obe zemlje, kako za Srbiju tako i za Kosovo. U ovom trenutnu nema podesnije zemlje od Nemačke da to garantuje.

Trenutno se sa svih strana na Kosovo vrši pritisak da ukine takse na robu iz Srbije – je li to ispravno?

Najpre bih želeo da izrazim duboko razočaranje zbog toga što nije bilo odluke o viznoj liberalizaciji za građane Kosova. Drugo: ni u kom slučaju nisam za nove prepreke u dijalogu, ali dijalog bi trebalo da bude fer, a ne da se vrši pritisak samo na jednu stranu. Nemačka bi mogla biti ključna zemlja EU koja bi ponovo mogla da ima važnu ulogu u uspostavljanju poverenja i uklanjanju prepreka za dijalog.

Pre nekog vremena je bilo i predloga da se kosovskim Albancima daju albanske vize - ako se i dalje bude otezalo sa viznom liberalizacijom.

To nije rešenje. Albanija mora da poštuje svoje obaveze inače bi jednog dana zemlji mogla biti oduzeta vizna sloboda. To ne bi bilo rešenje za građane Kosova. Građani Kosova imaju svoje sopstvene pasoše, svoju državu koju su priznale 23 zemlje EU. Dobili su jedno obećanje i ono je davno trebalo da bude ispunjeno, jer vizna liberalizacija je tehnički proces i oni su te tehničke preduslove mnogo bolje ispunili nego svojevremeno Albanija i druge zemlje Zapadnog Balkana.

Iz albanskog prostora se sve češće čuje priča o albanskoj uniji. Kakav je Vaš odnos prema toj viziji?

Albanci su kao nacija najviše profitirali od pada Berlinskog zida. Kada vidimo gde se Albanija danas nalazi i uporedimo sa onim gde je bila pre 30 godina, kada vidimo Albance na Kosovu koji danas imaju sopstvenu državu, kada vidimo prava Albanaca u Makedoniji ili Crnoj Gori, koja nikada nisu bila veća, onda verujem da su Albanci zainteresovani za nastavak tog projekta i da bi trebalo sve da polažu na zalaganje za evropeizaciju Balkana.

Iljir Meta (49) je od juna 2017. predsednik Albanije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser O dijalogu Kosova i Srbije, protestima u Tirani i „ideji albanske unije“ za DW govori predsednik Albanije Iljir Meta.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Iljir%20Meta%3A%20Vr%C5%A1i%20se%20pritisak%20samo%20na%20jednu%20stranu&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47613391&x4=10660&x5=Iljir%20Meta%3A%20Vr%C5%A1i%20se%20pritisak%20samo%20na%20jednu%20stranu&x6=0&x7=%2Fsr%2Filjir-meta-vr%C5%A1i-se-pritisak-samo-na-jednu-stranu%2Fa-47613391&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/iljir-meta-vrši-se-pritisak-samo-na-jednu-stranu/a-47613391?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47600294_303.jpg
Image source DW/A. Shuka

Item 9
Id 47612536
Date 2019-02-21
Title Zaboravljene humanitarne katastrofe
Short title Zaboravljene humanitarne katastrofe
Teaser Poplave, suše, glad, nasilje... I prošle godine mnoge zemlje pogodile su prirodne katastrofe, ali i one izazvane delovanjem čoveka. I dok se o nekima izveštavalo na naslovnim stranama, neke druge nisu ni pomenute.

Krizama su 2018. bile pogođena 132 miliona ljudi. I dok su rat u Jemenu, kriza sa snabdevanjem u Venecueli i požari u Kaliforniji dominirali naslovima svetskih medija, druge katastrofe, sličnih ili još većih razmera, bile su daleko od očiju javnosti.

Razlog za to je, između ostalog, bio težak pristup medijima u određene krizne oblasti, ali i mali budžeti redakcija, što „predstavlja pravi izazov u izveštavanju o međunarodnim temama“, navodi se u studiji koju je sastavila nevladina organizacija „Ker internešenal“ (Care International). U tom istraživanju pobrojane su krize koje su 2018. „zastupljene sa najmanje izveštaja u medijima“.

Organizacija „Ker“ je, zajedno sa službom za nadgledanje medija „Meltvoter“ (Meltwater), ocenjivala više od milion članaka koji su, od početka januara do kraja novembra prošle godine, objavljeni na engleskom, nemačkom i francuskom jeziku. Konkretno, istraživalo se koliko su onlajn-mediji pominjali krize kojima je bilo pogođeno više od milion ljudi. U obzir se nisu uzimali televizijski i radio-izveštaji, kao ni određeni sadržaji urađeni samo za platforme na društvenim mrežama. Bez obzira na ograničen broj istraživanih jezika, rezultati studije ipak su pokazali „jasnu tendenciju“, smatraju autori.

Predstavljamo pet kriza, o kojima je 2018, prema istraživanju „Ker internešenala“, najmanje izveštavano.

Haiti

Automobili u plamenu, barikade na ulicama, smrtni slučajevi. Nasilni protesti protiv vlade doveli su Haiti ponovo u fokus pažnje javnosti. Ali mnogo manje pažnje izazvala je kriza u snabdevanju životnim namirnicama 2018. u toj zemlji, što je bila posledica zakasnele žetve koju je izazvala suša početkom godine.

U Svetskom indeksu gladi 2018, ta karipska država – koju veoma često pogađaju prirodne katastrofe i zemlja koja veoma zavisi od strane pomoći – zauzela je 113. mesto od 119 zemalja. U politički nestabilnom Haitiju „najveći je nivo gladi na zapadnoj hemisferi“, navodi se u izveštaju njemačke humanitarne organizacije „Velthungerhilfe“ i koncerna „Vorldvajd“. Situacija je, ocenjuje se „veoma ozbiljna“.

Prema podacima „Svetskog programa za hranu“, više od polovine stanovnika Haitija je neuhranjeno. Pa ipak, kako saopštava „Ker internešenal“, ta tema u medijima skoro da uopšte nije zastupljena. „Dok je zemljotres 2010. punio naslovne strane širom sveta, kriza sa hranom na Haitiju 2018. je prošla skoro nezapaženo“. O toj temi napisana su samo 503 članka.

Etiopija

I mnogoljudna zemlja na Rogu Afrike bila je pogođena nedostatkom hrane 2018. godine. Uprkos ubrzanom ekonomskom rastu, i danas kao i ranije više od 80 odsto stanovništva Etiopije živi od poljoprivrede. Pritom je ta zemlja veoma često ugrožena sušama.

Prošle godine je istina, nakon dve godine suše, kiša pala, ali u mnogim regionima i to je bilo nedovoljno. U drugim pak delovima zemlje, usevi su uništeni poplavama. Prema podacima Vlade Etiopije, oko osam miliona ljudi bilo je upućeno na humanitarnu pomoć. Prema podacima Ujedinjenih nacija, oko 3,5 miliona ljudi bilo je akutno „prosečno neuhranjeno“, a njih 350.000 „veoma neuhranjeno“.

Na listi najmanje zastupljenih kriza u medijima 2018, Etiopija se pojavljuje čak dva puta. Prema studiji organizacije „Ker internešenal“, o temi gladi napisano je 986 članaka, ali se o temi proterivanja stotina hiljada ljudi skoro uopšte nije izveštavalo. Prema podacima UN, između aprila i jula, zbog etnički motivisanog nasilja, oko milion ljudi moralo je da napusti svoje domove u regionima Gedeo i Zapadni Guji. Tako je u Etiopiji 2018, unutar granica zemlje, zbog konflikta izbeglo više ljudi nego u bilo kojoj drugoj zemlji sveta.

Madagaskar

Više uništavajućih vremenskih nepogoda koje su istovremeno pogodile Madagaskar, izazvale su prošle godine haos u toj afričkoj ostrvskoj zemlji. Madagaskar spada u grupu zemalja koje su najviše pogođene klimatskim promenama. Klimatski fenomen, tzv. El ninjo, isušio je polja pirinča, kukuruza i manioke. Tropske oluje Ava i Eliakim su 70.000 ljudi naterale u bekstvo. Zbog loših vremenskih uslova, žitarice su dale veoma mali rod, a posledica toga je sve veći broj ljudi ugroženih glađu – prema podacima UN njih oko 1,3 miliona.

Pri tom su zemlju pogodile i epidemije boginja i drugih bolesti – zbog čega je 2017. umrlo više do 200.000 ljudi. Razlog: veoma mali broj ljudi je vakcinisan – njih samo oko 58 odsto. Međutim, i o toj krizi na Madagaskaru retko se izveštavalo.

Demokratska Republika Kongo

Slično je bilo i sa događajima u Kongu 2018. Pri tom, prema izveštaju „Ker internešenala“, u toj centralnoafričkoj zemlji vlada „vrzino kolo nasilja, bolesti i neuhranjenosti“. Prošlogodišnji bilans glasio je ovako: 12,8 miliona ljudi suočavalo se sa glađu, 4,3 miliona dece je neuhranjeno; zabeleženo je 500 novih slučajeva ebole od kojih je, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, 280 bilo sa smrtnim ishodom; zbog nasilja paravojnih formacija izbeglo je 750.000 ljudi, većinom u istočne provincije susednih zemalja.

Tim dugoročnim konfliktom pogođen je ogroman broj maloletnika. Prema podacima organizacije „Save the Children“ i Instituta za istraživanje mira u Oslu (PRIO), Kongo spada u zemlje u kojima deca veoma pate zbog oružanih konflikata.

U Kongu se ne smanjuje ni broj slučajeva seksualnog zlostavljanja žena, kao oblik ratovanja. Ujedinjene nacije polaze od toga da u toj nekadašnjoj belgijskoj koloniji ima više od 200.000 žrtava silovanja. „Lekari bez granica“ su od maja 2017. do septembra prošle godine lečili 2.600 žrtava silovanja u gradu Kananga. Osamdeset odsto njih svedočilo je da su ih silovali naoružani muškarci. „Ta brojka pokazuje da je nasilje bilo veoma veliko“, ocenjuje Karel Jansen, koordinator „Lekara bez granica“ u Kongu.

Tema seksualnog zlostavljanja u Kongu počela je nešto više da se pojavljuje u medijima nakon što je ginekolog Denis Mukvege dobio Nobelovu nagradu za mir. Pa ipak, bez obzira na to, problemi te zemlje takođe spadaju u one o kojima se u protekloj godini najmanje izveštavalo.

Filipini

Četrnaestog septembra 2018. svet je kao opčinjen pratio šta se događa na istočnoj obali SAD, kada je epicentar uragana Florens udario o kopno u Severnoj Karolini. Dan kasnije, 14.000 kilometara dalje, još jača oluja pogodila je filipinsko ostrvo Luzon. Imala je brzinu od 200 kilometara na sat i bila je to najjača tropska oluja prošle godine koja je u rano jutro 15. septembra pogodila Filipine. Iako je razaranje pogodilo 3,8 miliona ljudi i iako su katastrofi život izgubile 82 osobe, a 130 je povređeno, prema studiji „Ker internešenala“ posledice tajfuna Magnkhut ostale su gotovo nezapažene.

Samo nekoliko meseci kasnije, tajfun Jutu praktično je opustošio veliki broj naselja koje je već bio pogodio prethodni tajfun. Sveukupno gledano, Filipini spadaju u azijske zemlje koje su najviše pogođene prirodnim katastrofama. Tu zemlju u zapadnom Pacifiku svake godine pogodi oko 20 tropskih oluja. Prema podacima Svetske banke, oluje u proseku odnesu 1.000 života godišnje. Osim toga, zemlja je u velikoj meri izložena zemljotresima i vulkanima. Ali, prema podacima „Ker internešenala“ i tajfun Magnkhut i tajfun Jutu spadaju u nevidljive krize 2018.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Dok se o nekima krizama u svetu izveštavalo na naslovnim stranama, neke druge nisu ni pomenute.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Zaboravljene%20humanitarne%20katastrofe&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47612536&x4=10660&x5=Zaboravljene%20humanitarne%20katastrofe&x6=0&x7=%2Fsr%2Fzaboravljene-humanitarne-katastrofe%2Fa-47612536&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/zaboravljene-humanitarne-katastrofe/a-47612536?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 10
Id 47610548
Date 2019-02-21
Title Razgraničenje – drugi naziv za podelu?
Short title Razgraničenje – drugi naziv za podelu?
Teaser Vlasti u Srbiji najzad su jasno i glasno obelodanile da je razgraničenje sa Kosovom zvaničan stav Beograda. DW analizira šta bi to moglo da znači za nastavak dijaloga sa Prištinom.

Stav Beograda najpre je izneo šef diplomatije Ivica Dačić, a tu izjavu podržao je i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Iako je nakon toga državni vrh pokušao da čitavu stvar prikaže kao staru vest, i da se o tome i ranije govorilo, sadašnje izjave su ipak prva zvanična potvrda takve politike.

Primetno je, naravno, da je nakon toga usledilo i dodatno pojašnjenje ministra spoljnih poslova Dačića kako je „to samo ideja državnih zvaničnika“, i da će se o tome izjašnjavati parlament i narod.

Od predloga do državne politike

Upravo na taj momenat pažnju za DW skreće i politički analitičar Dragomir Anđelković. Razgraničenje je, prema njegovim rečima, samo drugi naziv za podelu Kosova, i ono je za sada samo predlog vladajućih struktura:

„To može postati državna politika samo kada dobije potvrdu građana na referendumu. Trenutno imamo samo predlog vlasti kao osnov za dogovor sa Albancima, a ako bi do dogovora došlo, pošto je to ustavno pitanje, jedino građani Srbije na referendumu mogu da kažu da ili ne“, ističe Anđelković.

Kozmetičke korekcije granica

Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić za DW primećuje da je dosta toga nejasno oko stava Beograda o razgraničenju. Najpre se ne zna da li bi se ono odvijalo po etničkom, teritorijalnom, ili kombinacijom ta dva principa. Takođe, u Beogradu se već postavilo pitanje linija tog razgraničenja, i u tom smislu Jakšić smatra da je reč samo o kozmetičkim izmenama granica Srbije i Kosova:

„Po meni, to neće biti trampa sever Kosova za neke opštine na jugu Srbije, jer bi to bili maksimalistički zahtevi. To će, mislim, biti razmena nekoliko sela sa obe strane granice, što bi bilo proglašeno kao pobeda i kompromis na obe strane“, uveren je Jakšić.

Ako bi se postavilo pitanje pripajanja pojedinih opština sa juga Srbije Kosovu, Dragomir Anđelković smatra da bi u tom slučaju morao da se pravi daleko širi dogovor.

„Mislim da bi to zahtevalo da onda Srbija dobije više od severa Kosova, i to bi značilo celovitu podelu Kosova, uključujući tu i sve sredine u kojima su Srbi bili većina do 1999 godine. U tom slučaju bi moralo da se postavi i pitanje Republike Srpske, što bi značilo novi dogovor o celovitim granicama na Balkanu“, kaže Anđelković.

Opozicija bez stava

Opozicija u Srbiji veoma oštro je reagovala na ideju razgraničenja. Opozicioni lideri upozoravaju da je na delu kršenje Ustava Srbije, i navode da bi čitav proces morao da se vodi u skladu sa Rezolucijom 1244 Ujedinjenih nacija, i da se, pre statusnih pitanja, moraju rešiti imovinska pitanja i ljudska prava Srba na Kosovu. Opoziciji se sa druge strane zamera kako nije iznela svoj stav o konkretnom rešenju kosovskog problema, ali i o članstvu Srbije u Evropskoj uniji.

Osim što primećuje da srpska opozicija nema politiku oko Kosova, Boško Jakšić kaže „da je opozicija samu sebe eliminisala iz tog procesa, i da je tako sama sebi pucala u nogu. Tu je dodatni problem što je deo opozicije protiv bilo kakvih pregovora oko Kosova, dakle, drži se one kleronacionalističke mantre da Kosovo mora i dalje da ostane u sastavu Srbije“.

Zapadne nesuglasice

Dodatni problem za rešavanje problema Kosova jeste i neslaganje zapadnih partnera oko pitanja razgraničenja. Dok američka strana izgleda nema ništa protiv bilo kakvog rešenja koje bi stavilo tačku na problem Kosova, Nemačka se oštro protivi ideji korekcije granica. Na sve to bi trebalo dodati i specifičan američki problem, gde imamo Donalda Trampa i vrh administracije i duboku državu, skreće pažnju Anđelković.

„Nisam siguran da su pripadnici ’duboke države’ spremni da prihvate razgraničenje ili podelu. Nemačka je sa svoje strane protiv promene onoga što oni smatraju granicama u Evropi. Ipak, mislim da ne bi bilo važno šta Berlin misli ako se oko toga dogovore Amerika i Rusija, ali problem je takođe što će se teško doći do rešenja oko koga bi mogli da se slože Beograd, Priština, Vašington i Moskva zajedno“, navodi Anđelković.

Trenutni odnosi Amerike i Nemačke nisu sjajni, i to je nešto najgore što je moglo da se desi za dijalog Beograda i Prištine, dodaje Boško Jakšić. „Pretpostavljam da, ukoliko ta korekcija zaista bude minimalna i kozmetička, protiv toga ništa ne bi imala ni Nemačka. Jer, mislim da ni Americi ne odgovara situacija koja bi mogla da dovede u pitanje i granice, recimo, Bosne i Hercegovine ili Makedonije“, ističe Jakšić.

Tajna diplomatija

Uporedo sa idejom razgraničenja, iz Evropske unije stižu informacije da se već uveliko radi na pravno obavezujućem sporazumu između Beograda i Prištine. To je samo podgrejalo optužbe u srpskoj javnosti kako je čitav proces netrasparentan, da ga vodi samo jedan čovek i da se mnogo toga dešava iza zavese.

Dragomir Anđelković kaže da ne može da zamisli da Beograd potpiše bilo kakav pravno obavezujući sporazum sa Prištinom bez nekog celovitog rešenja.

„U krajnoj liniji, Briselski sporazum je jedna vrsta pravno obavezujućeg sporazuma, pa ga Priština svejedno nije primenila. O kakvom, dakle, novom sporazumu da govorimo dok stari nije realizovan. Novi sporazum može da proiziđe samo nakon promene stanja na terenu, a to znači posle teritorijalnih promena“, napominje Anđelković.

Za Boška Jakšića je znatiželja razumljiva, ali ističe da je najvažnije da se problem reši, pa ako je neophodno i nekom tajnom diplomatijom.

„To ne bi bio nikakav velik izuzetak, takve stvari postoje u svetskoj praksi. Naravno, bilo bi bolje da vlast obelodani taj širi okvir u kojem se razgovara. Možda nešto više o tome znaju u važnim svetskim centrima, ali mi smo na žalost iz toga potpuno isključeni“, zaključuje Boško Jakšić.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Vlasti u Srbiji najzad su jasno i glasno obelodanile da je razgraničenje sa Kosovom zvaničan stav Beograda. Šta dalje?
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Razgrani%C4%8Denje%20%E2%80%93%20drugi%20naziv%20za%20podelu%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47610548&x4=10660&x5=Razgrani%C4%8Denje%20%E2%80%93%20drugi%20naziv%20za%20podelu%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Frazgrani%C4%8Denje-drugi-naziv-za-podelu%2Fa-47610548&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/razgraničenje-drugi-naziv-za-podelu/a-47610548?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/19062491_303.jpg
Image source picture alliance/AP Photo/D. Vojinovic

Item 11
Id 47601956
Date 2019-02-21
Title Novi carinski rat: Kečapom na automobile?
Short title Novi carinski rat: Kečapom na automobile?
Teaser Donald Tramp preti drakonskim carinama na evropske automobile čime posebno cilja Nemačku. Ugrožene su stotine hiljada radnih mesta sa obe strane okeana. EU sprema odgovor: carine na američke proizvode, recimo kečap.

Čuveni logo kompanije Bayerische Motorenwerke podseća na propeler – jer firma je pre više od sto godina prvo pravila avionske motore – u plavo-belim bojama Bavarske. To je ponos ove nemačke pokrajine. Međutim najveći pogon firme koja je osvojila drumove širom sveta pod akronimom BMW ne nalazi se u Bavarskoj već u Južnoj Karolini – jednoj od manje srećnih država SAD gde je Donald Tramp pričom o obnovi ekonomije i otvaranju radnih mesta ubedljivo porazio Hilari Klinton.

„Ovi automobili se prave u Sjedinjenim Američkim Državama“, potcrtala je i kancelarka Angela Merkel na nedavnoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu. Najveća fabrika BMW „nije u Bavarskoj nego u Južnoj Karolini“, dodala je, ako nekome slučajno nije jasno. Nije u pitanju samo BMW već i Mercedes, Folksvagen, Porše… nemački automobilski giganti u SAD direktno zapošljavaju 118.000 radnika.

Međutim američki predsednik Tramp je izgleda namerio da optereti nemačke automobile kaznenim carinama. Po njegovom nalogu je američko Ministarstvo trgovine izradilo izveštaj koji je dostavljen Beloj kući. Tema: Da li uvoz stranih automobila i delova ugrožava „nacionalnu bezbednost“ Amerike? Premda sadržaj analize nije poznat javnosti, malo ko sumnja da je ishod baš onakav kako je Tramp i poručio – naravno da uvoz ugrožava Ameriku!

Trampa žulja minus u trgovini sa Nemcima

Dokument Ministarstva je ionako samo oruđe koje Trampu treba u hroničnim pretnjama Nemcima. „Volim carine, ali volim i da o njima pregovaram“, rekao je on. Kako piše Špigel, „pregovaranje“ u Trampovom vokabularu otprilike znači: uradićete kako ja kažem ili ću ja uraditi kako ja hoću. To se pokazalo najkasnije proglašenjem vanrednog stanja kako bi Tramp mogao da prelije milijarde u gradnju graničnog zida ka Meksiku.

Svakog trenutka bi Tramp mogao da u velikom stilu pokrene carinski rat koji će posebno pogoditi Evropsku uniju, a najviše Nemačku gde su automobili maltene nacionalno dobro. Sveže brojke pokazuju da je ta branša prošle godine izvezla automobila za 230 milijardi evra i to pre svega zahvaljujući pojačanoj tražnji u Sjedinjenim Državama – tamo se kupuje bezmalo svaki deseti auto izvezen iz Nemačke (27,2 milijarde). U obrnutom smeru se uvoze automobili za tek 5,2 milijardi godišnje.

Iza masnog suficita u trgovini sa Amerikom – samo na polju automobila su to 22 milijarde evra godišnje – pomalja se i nemački ponos vozilima Made in Germany. „Ponosni smo na naše automobile. I imamo pravo da budemo [ponosni]“, rekla je Merkel. Takve poruke nailaze na odobravanje kod kuće, u zemlji koja je svetski izvozni šampion.

Ali činjenica da Amerikanci više kupuju nemačku robu nego što Nemci kupuju američku žulja Trampa još iz doba predsedničke kampanje. Sličan je odnos demonstrirao prema još tri zemlje sa kojima SAD imaju debeli trgovinski deficit – Kini, Japanu i Meksiku. U slučaju Nemačke se Tramp donekle oslanja na kritike koje godinama na račun Nemaca upućuju MMF i ostale zemlje EU – u ime budžetske discipline zvanični Berlin koči javnu i privatnu potrošnju. Tramp je dakle ubeđen da Nemci treba više da kupuju američko kako znaju i umeju.

Visok ulog – radna mesta

Veruje se da bi Tramp išao na carine od 20 do 25 odsto za uvozne automobile i delove. „Centar za automoto istraživanja“ (CAR) sa sedištem u Mičigenu procenjuje da se svaki automobil proizveden u Americi sastoji od barem 40 do 50 odsto uvoznih komponenti. CAR računa da bi kaznene carine poskupele automobil na američkom tržištu za 2.750 dolara u proseku, da bi se godišnje prodavalo 1,3 miliona vozila manje te da se rizikuje gubitak 366.900 radnih mesta u SAD.

Crna predskazanja izgleda ne mogu da uplaše Trampa koliko su uplašila Berlin – u Nemačkoj oko 800.000 ljudi radi u autoindustriji, a još milion radnih mesta je indirektno vezano za branšu. Zato su u decembru šefovi tri američka diva, Folksvagena, Dajmlera i BMW-a, otišli na svojevrsno poklonjenje Trampu u pokušaju da ga odvrate od carina. Delovalo je da im je za kratko uspelo, no sada se američki predsednik vratio svom naumu.

Trezveniji sa ove strane Atlantika i dalje misle da je u pitanju veliki blef, da Tramp carinama preti samo kako bi primorao Evropsku uniju na sporazum o slobodnoj trgovini sa SAD. Američki informativni portal Axios citira jednog insajdera iz Bele kuće koji tvrdi da Tramp namerno drži analizu Ministarstva trgovine u tajnosti „kako bi imao skriveni adut kojim preti“.

EU spremila odgovor?

Odlazeći predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker ima usmeni dogovor sa Trampom da se obe strane uzdrže od jednostranih carina dok traju pregovori. Ali šef Bele kuće nema strpljenja. Šuška se da Francuska nema nameru da pristane na američke zahteve o liberalizaciji tržišta poljoprivrednih proizvoda jer se plaši protesta farmera pred evropske izbore u maju.

Brisel ipak ne čeka skrštenih ruku. Kada je Trampova administracija uvela carine na evropski čelik i aluminijum, odgovoreno je evropskim carinama na viski i motore poput onih Harlija Dejvidsona. Sada Evropska komisija ne želi da otkriva karte, ali Fajnenšel tajms doznaje da će prvi na crnu listu dospeti američki kečap, suvo grožđe, flasteri, koferi i zamrznuta riba.

Naspram carina na automobile, nameti na kečap ne deluju posebno impresivno. Ipak, u EU su ubeđeni da bockanje tu i tamo može dati dobre rezultate kada razni američki privrednici počnu da vrše pritisak na Belu kuću da obustavi carinske ratove. Kina i Kanada, koje su takođe u trgovinskoj zađevici sa Trampom, isto primenjuju taktiku viših carina za šarene palete proizvoda. Kanada je recimo oglobila američki kečap i toalet-papir.

Američko Ministarstvo trgovine bi do nedelje (24. februar) trebalo da saopšti da li su uvozni automobili „pretnja po nacionalnu bezbednost“. Ako jesu, onda Tramp ima 90 dana da uvede drakonske carine ili pak nastavi sa igrom pretnji dok od Evropske unije ne dobije ono što hoće.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Donald Tramp preti drakonskim carinama na evropske automobile čime posebno cilja Nemačku.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Novi%20carinski%20rat%3A%20Ke%C4%8Dapom%20na%20automobile%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47601956&x4=10660&x5=Novi%20carinski%20rat%3A%20Ke%C4%8Dapom%20na%20automobile%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fnovi-carinski-rat-ke%C4%8Dapom-na-automobile%2Fa-47601956&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/novi-carinski-rat-kečapom-na-automobile/a-47601956?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 12
Id 47603445
Date 2019-02-21
Title Ubistvo novinara: šta je znala država?
Short title Ubistvo novinara: šta je znala država?
Teaser Godinu dana nakon ubistva slovačkog novinara Jana Kucijaka, još se ne zna ko je naručio to ubistvo. Najnoviji rezultati istrage ukazuju da najviši državni funkcioneri Slovačke o tome možda znaju više nego što pokazuju.

Bilo je to ubistvo koje je potreslo Slovačku, kao i međunarodnu javnost. Pre godinu dana, 21. februara 2018, ubijen je investigativni novinar Jan Kucijak – zajedno sa svojom verenicom Martinom Kusnirovom. Oboje su imali 27 godina. Ubijeni su iz vatrenog oružja u svojoj kući u blizini Bratislave. Kada se saznalo za ubistvo – nakon što se par danima nije javljao rodbini – policija je bila sigurna da je ono povezano sa Kucijakovim novinarskim radom.

Ubistvo zbog razotkrivanja istine – to je šokiralo mnoge u Slovačkoj i mnogi su počeli da sumnjaju u pravu državu. Godinu dana kasnije, to osećanje jedva da se promenilo. Ubistvo je delom rasvetljeno – uhapšen je muškarac koji je osumnjičen kao ubica, a u pritvoru je još nekoliko saučesnika. Ali, istovremeno u javnost dopire sve više detalja o mogućoj upletenosti države u to ubistvo.

Gubljenje poverenja u državu

Slovački predsednik Andrej Kiska, za mnoge savest nacije, nedavno je rekao da ljudi od političara očekuju pristojnost a od države pravdu, inače neće verovati u državu.

A poverenje građana u slovačku državu je, između ostalog, poljuljano baš zbog stvari o kojima je pisao Kucijak. On je, između ostalog, saznao da Marija Troskova, savetnica (za koju se smatra da je bila i ljubavnica) tadašnjeg šefa vlade Roberta Fica, bila poslovna partnerka i bivša ljubavnica jednog italijanskog mafijaša koji je živeo u Istočnoj Slovačkoj. To je bio jedan od povoda za Ficovu ostavku nekoliko nedelja posle ubistva, i ubrzo nakon što je i ministar unutrašnjih poslova Robert Kalinak bio podneo ostavku. Tada su mnogi posmatrači smatrali da je logično da je Kucijak bio žrtva mafije.

Sada, međutim, indicije ukazuju na nešto drugo: prošle jeseni je uhapšena osoba osumničena da je Kucijakov ubica, a sa njom još tri lica među kojima je i izvesna Alena Z, koja je pod sumnjom da je povezala ubicu i naručioca ubistva. Mnogo indicija ukazuje na biznismena Marijana Kocnera kao mogućeg naručioca, On se od juna prošle godine zbog različitih privrednih delikata nalazi u pritvoru. Kocner je u jesen 2017. već telefonski pretio Kucijaku da će „progoniti“ njega i njegovu porodicu. Kucijak je to prijavio policiji, ali nije bilo nikakvih posledica.

Ko je sve znao...?

Prošle jeseni je i jedan od svedoka u ovom slučaju, bivši pripadnik tajne službe Peter Tot, priznao istražiteljima da je nadzirao Kucijaka po nalogu Kocnera. U vezi s tim, slovački mediji su nedavno objavili informaciju da je jedan pripadnik policije nekoliko meseci pred ubistvo krao podatke o Kucijaku iz policijske datoteke, a da je to radio po naređenju tadašnjeg šefa policije Tibra Gašpara. Posle ubistva Kucijaka, Gašpar je podneo ostavku. On poriče svaku vezu sa tim ubistvom, a i da je uopšte naredio da se kradu podaci o Kucijaku. On je nedavno podneo ostavku i na funkciju savetnika ministarke unutrašnjih poslova Denise Sakove. Sada se javlja sumnja da su država i podzemlje zajednički nadzirali Kucijaka i da su visoki državni službenici znali šta mu se sprema.

Tu sumnju podgrevaju i drugi rezultati istrage: posrednica Alena Z, je, prema izveštajima slovačkih medija, već dugo imala redovne kontakte sa više slovačkih političara, pa tako i sa zamenikom državnog tužioca Renea Vaneka. Vanek je u međuvremenu priznao da se sa njom dopisivao i smenjen je; ne zna se i da li je sa Alenom Z. Delio i državne tajne. On tvrdi da nije znao ništa o planovima da se ubije Kucijak.

Vlada ne čini ništa

Vladajuća koalicija socijaldemokratske stranke SMER Roberta Fica, desničarske SNS i stranke mađarske manjine Hid-Most praktično nije preduzela kako bi bile rasvetljene korupcionaške afere o kojima su izveštavali Kucijak i drugi slovački novinari.

Sada je čak parlamentu podnet nacrt zakona prema kojem političari imaju gotovo neograničeno pravo da odgovaraju na ono što štampa o njima piše. Ako taj zakon stupi na snagu, onda mediji neće imati drugog posla osim da svakodnevno objavljuju desetine izjava političara. Slovački Savez izdavača novina je izrazio oštra protest zbog tog nacrta zakona. „Na tužnu godišnjicu (ubistva Kucijaka) moramo da konstatujemo da nije preduzeto ništa u cilju zaštite novinara i poboljšanja njihove bezbednosti.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Godinu dana nakon ubistva slovačkog novinara Jana Kucijaka, još se ne zna ko je naručio to ubistvo.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Ubistvo%20novinara%3A%20%C5%A1ta%20je%20znala%20dr%C5%BEava%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47603445&x4=11475&x5=Ubistvo%20novinara%3A%20%C5%A1ta%20je%20znala%20dr%C5%BEava%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fubistvo-novinara-%C5%A1ta-je-znala-dr%C5%BEava%2Fa-47603445&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/ubistvo-novinara-šta-je-znala-država/a-47603445?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/43274002_303.jpg
Image source Reuters/R. Stoklasa

Item 13
Id 47603373
Date 2019-02-21
Title Dani tužne istine u Vatikanu
Short title Dani tužne istine u Vatikanu
Teaser Katolička crkva prolazi kroz svoje odlučujuće dane. Sastanak njenih najviših velikodostojnika kod pape je nulta tačka i mogućnost novog početka, smatra u svom komentaru Kristof Štrak.

Navala novinara, baš iz SAD, ogromna je. Mnogi ovu napetost porede sa danom izbora novog pape. Jer, ove nedelje u Vatikanu je glavna tema rasvetljavanje seksualnog zlostavljanja u redovima crkve koje je uzdrmalo same temelje te institucije.

U Nemačkoj se to vidi po velikom broju onih koji su istupili iz crkve. Ni u mnogim drugim zemljama u kojima država nema podatke o broju učlanjenih vernika, situacija nije ništa bolja. To je znak da je poverenje u crkvu vrlo poljuljano.

Nema vere bez poverenja

Crkva hoće da služi dobru ljudi. A tu su poverenje i vera najvažniji faktori. Bez poverenja – nema vere.

Otkako je papa Franja u septembru pozvao na ovu kriznu sednicu (jer ona to jeste) vodeće biskupe i velikodostojnike iz čitavog sveta i naredio im da povedu razgovore sa žrtvama zlostavljanja, stalno se pojavljuju nove brojke. One pokazuju da je crkve svetska ustanova u pravom smislu te reči i kada je reč seksualnom zlostavljanju. U Poljskoj, Meksiku, Belgiji, SAD, prijavljeni su novi slučajevi.

Slučajevi zabeleženi u drugim regijama, Africi i Aziji, na primer, prijavljuju se Vatikanu mimo medija. U pitanju su stotine slučajeva, hiljade žrtava za koje se tek sada saznaje, desetina hiljada krivičnih dela. To je odvratno i zapravo nezamislivo!

I u samom Vatikanu situacija nije nimalo ružičasta. Slučajevi u poslednjih 14 dana: jedan dugogodišnji član rimske Kurije, suočen sa optužbama jedne kaluđerice, podneo je ostavku; papa Franja je smenio jednog od najvažnijih kardinala SAD poslednjih decenija, Teodora Mekerika; u Francuskoj se vodi istraga protiv jednog nadbiskupa i papinog ambasadora; u SAD je jedan od najvažnijih sudija najvišeg crkvenog suda pod optužbom za seksualno zlostavljanje. Svaki od tih slučajeva je užasan.

Povod da se izrazi zahvalnost žrtvama

Susret u Rimu je prilika da se izrazi zahvalnost žrtvama koje nisu odustale u svojoj borbi za priznanjem i pravdom, čak i nakon što su dobile obeštećenje. Na engleskom jeziku e ti ljudi često nazivaju „preživelima“, što treba da pokaže da su mnogi drugi zbog patnji koje su pretrpeli – slomljeni, da je njihova egzistencija uništena.

Mnoge žrtve će ove nedelje biti u Rimu, a monahinje koje su doživele zlostavljanja će se obratiti štampi. A to će učiniti i žrtve iz raznih zemalja i sa više kontinenata, koje su kao decu seksualno zlostavljali duhovnici. Za subotu su planirane i demonstracije – šetnja Rimom.

Gajim najveće poštovanje za svaku žrtvu koja je imala snage i hrabrosti da svedoči o doživljenom nasilju. Nasilju koje upravo u Africi, ide ruku pod ruku sa uništenjem dostajanstva društvu.

Nulta tačka

Ovo su mračni dani u Rimu – posle mnogo mračnih godina. Ovo su dani istine, tužne istine. Savetovanje predstavnika crkve iz čitavog sveta može biti samo povod za novi početak i mnoge ozbiljne korake koje bi trebalo preduzeti. Za okončanje patrijarhalne moći sveštenika u svakodnevici. Za okončanje moralnog diktata i njegovu transformaciju u zajedničko traženje novog puta. Za preispitivanje dosadašnje slike sveštenstva. To je široko polje čije granice je vrlo teško ocrtati.

Papa Franja je od marta 2013. naovamo poprilično uskomešao crkvu. Njegovo zauzimanje za izbeglice i ljude sa oboda društva ukazalo je na odgovornost crkve. Ali, čak i ovaj papa, tako drukčiji, jedinstven i protivrečan, mogao bi da bude poražen u sukobu sa okamenjenom crkvom i njenim klerikalno-muškim mehanizmom. Ovi dani u Rimu predstavljaju nultu tačku katoličke crkve – ali ne daju povoda za veliki optimizam.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Katolička crkva prolazi kroz svoje odlučujuće dane. Sastanak njenih najviših velikodostojnika kod pape je nulta tačka.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Dani%20tu%C5%BEne%20istine%20u%20Vatikanu&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47603373&x4=10660&x5=Dani%20tu%C5%BEne%20istine%20u%20Vatikanu&x6=0&x7=%2Fsr%2Fdani-tu%C5%BEne-istine-u-vatikanu%2Fa-47603373&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190221&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/dani-tužne-istine-u-vatikanu/a-47603373?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47610010_303.jpg
Image source picture-alliance/Pacific Press/G. Ciccia

Item 14
Id 47603522
Date 2019-02-20
Title Putinova prazna obećanja
Short title Putinova prazna obećanja
Teaser U svom govoru o stanju nacije, ruski predsednik pokušao je da se suprotstavi padu popularnosti sa kojim se suočava. Ali Putinova obećanja blede u suočavanju sa realnošću, ocenjuje Ingo Mantojfel.

Petnaest nije okrugli broj. Ipak, kada predsednik jedne državi po 15. put održi svoj godišnji govor o stanju nacije, onda to već gotovo da ima karakter malog jubileja. S druge strane, to sa sobom nosi i nešto od dosadne rutine. Mora da je tako bilo i ruskom predsedniku Vladimiru Putinu prilikom njegovog današnjeg (20.2.) govora u ruskoj Saveznoj skupštini: on je rutinski, ali bez velikog entuzijazma, odvrteo svoje izlaganje.

Za razliku od ranijih godina, Putin nije uspeo da oduševi publiku čak ni kompjuterskim simulacijama novog ruskog čudotvornog oružja. Ruska politička, ekonomska i religiozna elita na odgovarajuće stoički način podnela je izvedbu svog predsednika i isto tako, u odgovarajućim momentima, rutinski aplaudirala.

Obećanja i gorka stvarnost

Srž govora koji je trajao oko 90 minuta bilo je – kao i mnogo puta ranije u Putinovim govorima – obećanje da bi trebalo da se poboljša socijalno i ekonomsko stanje u kojem ljudi žive. Pri tom je igrao dobro poznatu ulogu brižnog oca nacije: ovde povećanje socijalnih izdavanja, tamo nove pogodnosti.

Ipak, nakon brojnih godina ekonomske stagnacije i smanjenja realnog dohotka, nova socijalna obećanja neće popraviti raspoloženje u zemlji. Čak je i Institut za istraživanje javnog mnjenja WZIOIM – koji je pod kontrolom države – u januaru ustanovio da se poverenje u Putina smanjuje: veruje mu samo još oko trećine Rusa. To je istorijski najniži rejting od 2005. godine. Razlog za to je Putinova prošlogodišnja odluka da se poveća starosna granica za odlazak u penziju. A posledica te odluke bili su za ruske prilike veliki protesti.

Nove pogodnosti koje je sada obećao neće doprineti tome da se zaboravi odluka o penzijama. A to koliko su Putinova obećanja vredna, dobro pokazuje jedan projekat njegovog političkog protivnika Alekseja Navalnija. On, naime, koristi to što je Putin u svojim predsedničkim naredbama iz maja 2012. godine propisao da više miliona ruskih državnih službenika – posebno lekara, profesora, učitelja, medicinskih sestara – moraju da primaju mesečnu plaću u skladu sa prosečnim regionalnim ličnim dohotkom. Naravno da to konkretno Putinovo obećanje može i da se proveri. Na internet-stranici koju je otvorio Navalnijev tim, ruski državni službenici sada mogu da kontrolišu da li novac koji im je obećao Putin zaista odgovara stvarnosti – ili ipak ne odgovara.

No ruska stvarnost ne mrsi račune Putinu samo u socijalnoj sferi. Dok ruski predsednik obećava bolju poslovnu klimu i bolji pravosudni sistem, američki top-investitor Majkl Kelvi od pre nekoliko dana nalazi se u zatvoru u Moskvi. To što taj politički potpuno neobojen američki biznismen, koji već oko 25 godina preko privatnog deoničarskog fonda „Baring Vostok“ investira u Rusiju i region milijarde, sada doživljava takvu sudbinu, snažno je potreslo moskovsku poslovnu zajednicu. Dakle: samo mali broj preduzetnika još uvek sme da veruje Putinovim rečima.

Putinov svetonazor

Na taj način stvarnost – za koju je Putin godinama odgovoran – raspršuje njegova obećanja. I zato ima određene ironije u tome što je on u ovom najnovijem govoru morao da zaključi da je prošlih godina upozoravao na ogromne neregularnosti, ali da do sada nije postignuto poboljšanje.

I u spoljnopolitičkom smislu Putinov govor nije doneo bitna iznenađenja. To što predsednik masivno rusko naoružavanje smatra odbrambenom merom bilo je i ranije poznato, ali to time ne postaje verodostojnije. Na Zapadu vlada konsenzus da je Kremlj odgovoran za kampanje dezinformisanja, za upotrebu nervnoj gasa u slučaju bivšeg ruskog agenta Skripalja, za aneksiju Krima, obaranje putničkog aviona MH17, skrivenu vojnu intervenciju u Ukrajini i kršenje Ugovora INF o raketama srednjeg dometa. Putinove nove pretnje naoružavanjem protiv Zapada zato jesu za žaljenje, ali su one u političke kalkulacije odavno uračunate. I dovoljno su sablasne i bez gledanja novih kompjuterskih simulacija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Putinova obećanja iz njegovog govora o stanju nacije blede u suočavanju sa realnošću, ocenjuje Ingo Mantojfel.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::Putinova%20prazna%20obe%C4%87anja&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47603522&x4=10660&x5=Putinova%20prazna%20obe%C4%87anja&x6=0&x7=%2Fsr%2Fputinova-prazna-obe%C4%87anja%2Fa-47603522&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/putinova-prazna-obećanja/a-47603522?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 15
Id 47600181
Date 2019-02-20
Title Žurka bez Britanaca
Short title Žurka bez Britanaca
Teaser Samo još par nedelja ostalo je do izlaska Velike Britanije iz Evropske unije. Među većinom evropskih umetnika i intelektualaca Bregzit nailazi na nerazumevanje. Jedan vid toga je i knjiga „Crtanje za jedinstvenu Evropu“.

„Fatalna odluka o Bregzitu, s kojom zemlja, kako mi se čini, ugrožava samu sebe, ispunjava me nevericom, bolom i besom“, kaže Aksel Šefler. On je ilustrator i autor knjige za decu „Grifelo“, potiče iz Hamburga, a poslednje tri decenije živi u Londonu. Svoje kolege zamolio je da na papir stave svoju viziju Evrope.

Na njegovu molbu, 45 umetnika zaoštrilo je svoje olovke. Knjiga „Drawing Europe Together“ izašla je iz štampe najpre u novembru u Velikoj Britaniji, a sada se pojavilo i njeno nemačko izdanje pod naslovom „Crtanje za jednu Evropu“.

Smešan referendum – neizvesna budućnost

Patrik Džordžis Evropu zamišlja kao višeglasnu, šarenu dečiju žurku. I dok deca međusobno uzbuđeno razgovaraju, britanska devojčica stoji po strani na crvenom balonu koji ga vuče na nebo. Ona ne razume zašto mora da napusti žurku.

„Nakon tog smešnog referenduma suočavamo se sa neizvesnom budućnošću“, objašnjava Džordžis u svom komentaru. On potiče iz Ramsgejta, engleskog letovališta čiji su stanovnici u velikoj većini glasali za Bregzit.

Interesantan je i crtež Emili Grejvet, poznate britanske ilustratorke i autorke knjiga za decu. Pored jednog velikog tanjira napunjenog sirom, nad kojim se prostire evropska zastava, sedi britanski miš, sam ispod zvona, i gricka komadić starog sira. Sliku Grejvetove o posledicama Bregzita razume svako dete.

Politička knjiga

Ideju o ilustracijama o EU, Markus Veber, izdavač knjiga za decu „Moric“, predstavio tokom Sajma knjiga u Frankfurtu 2017. godine. On je Aleksu Šeferu predložio da animira i britanske ilustratore. Od svega je nastala knjiga za decu – ali, „naravno da je to politička knjiga“, kaže Veber.

Baš kao Šefler, i mnogi drugi ilustratori nadaju se da do Bregzita neće doći. Šefler je na projektu uspeo da angažuje mnoge poznate kolege: recimo više puta nagrađivane autorke knjiga za decu i mlade Jutu Bauer i Judit Ker.

„Moja velika lična nada je to da nikada nije prekasno da se promeni kurs Velike Britanije o izlasku iz EU“, poručuje Aksel Šefler.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Među većinom evropskih umetnika i intelektualaca Bregzit nailazi na nerazumevanje.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::%C5%BDurka%20bez%20Britanaca&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47600181&x4=10690&x5=%C5%BDurka%20bez%20Britanaca&x6=0&x7=%2Fsr%2F%C5%BEurka-bez-britanaca%2Fa-47600181&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/žurka-bez-britanaca/a-47600181?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 16
Id 47597739
Date 2019-02-20
Title Ako društvo nije harmonično, zašto bi bila kultura?
Short title Ako društvo nije harmonično, zašto bi bila kultura?
Teaser Da li je podela unutar kulture na leve i desne nešto što je prirodno stanje stvari? Koliko se političko delovanje autora može odvojiti od njegovog dela? I zašto se oko kulture najviše svađaju oni koje ona ne interesuje?

Ako se analiziraju komentari „desnih“ kulturnjaka, hrvatska kultura je uglavnom „leva“. A prozvani „levi“ kulturnjaci i ne ulažu veliki napor da te navode demantuju. Čini se da ni u susednoj Sloveniji situacija nije drugačija pa je, doznajemo, ugledna hrvatska književnica Ivana Šojat odbijena na Međunarodnom književnom festivalu Vilenica s vrlo direktnim objašnjenjem da njeno učešće na izborima za gradonačelnicu Osijeka, a pod zastavom HDZ, za taj kulturni događaj nije dobra referenca. Sama Ivana Šojat nije htela da komentariše tu informaciju, a iz Vilenice su nam poručili da će i oni nastaviti da žute dok se ne završi postupak selekcije.

Da takvo obrazloženje na Festivalu evropske kratke priče u Hrvatskoj ne bi moglo da se dogodi, kaže nam umetnički direktor tog festivala Roman Simić. „Imamo Programski odbor, telo koje razgovara o autorima koji mogu da uđu u sliku koju te godine želimo da prikažemo. Unutar toga, prednost imaju oni koji su sveže objavili knjigu kratkih priča. Sve to u konačnici dovodi do nekog subjektivnog izbora, onoga što želimo da imamo na festivalu. Ne postoji algoritam koji će svake godine da donese neko najbolje moguće rešenje. To je kao kada uđete u biblioteku, nešto vas vodi u izborima. To sigurno nije lična politička afilijacija. Mi smo kao grupa veoma raznoliki“, kaže Simić za DW.

Sloboda košta

No profesor Dean Duda s Katedre za teoriju književnosti i kulture Filozofskog fakulteta u Zagrebu, ne vidi problem u tvrdnjama nekih desnih i liberalnih književnika da su im vrata nekih festivala u Hrvatskoj zatvorena. „Ako ste vi u javnom prostoru, onda ste zbog vaših gledišta spremni i da preuzmete posledice. Ne moraju svi da vas vole i ne moraju svi da vas zovu, ali imate određeni raster unutar kojeg delujete. Čovek mora da zna da se nosi s posledicama svoje pozicije. Nikada vas neće svi voleti. Mislim da niko nije izbačen, jer je je pluralizam događaja koji profilišu kulturno polje toliki, da za svakog ima mesta. Stvar političke zrelosti jeste znati da negde ne želite nastupiti ili da vas neće zvati“, smatra Duda.

Kaže, nije nemoderno i bespredmetno o kulturi govoriti kao o levoj i desnoj: „Vidljivo je da se kultura procenjuje levom ili desnom – prema nekim ishodima, prema određenim situacijama koje su društveno konfliktne i spektakularne, a zapravo su samo senka. Ako joj prilazite sistematično, onda je gledate kroz njene uslove proizvodnje, koliko je strukturno demokratična. Na strukturnom nivou je zapuštena. S jedne strane je hladno-pogonska, a s druge, postoji niz inicijativa koje petnaestak godina profilišu kulturno polje.“

Kafanske svađe

Duda dalje analizira da se u Hrvatskoj, zbog nedostatka strategije za razvoj suvisle kulture, konflikti i ideološka svrstavanja prenose s klasične političke pozornice na kulturni pogon. „To s jedne strane nije loše i bespotrebno, jer kultura počiva na nekom tipu konflikta. Ali, s obzirom na ono što je ostalo od nje, to je samo dodatna devastacija. Nigde se nećemo maći ako budemo stalno proskribovali to ko je naš, a ko je njihov. Logično je da se ljudi svrstavaju u nekakve interesne momente i da pokušavaju nešto da učine, ali ovo kod nas su kafanske svađe.“

Daleko od toga da je desni uticaj na kulturu zanemarljiv. Brutalni obračun desnice s „levom“ kulturom, Hrvatska je doživela tokom mandata ministra Zlatka Hasanbegovića kada su braniteljska udruženja iz centralne agencije za finansiranje filmske umetnosti proterale uspešnog direktora. Nalaz revizije koji je pokazao da nije bilo protivzakonitog poslovanja samo je moralna zadovoljština bivšem direktoru Hrvatskog audiovizualnog centra Hrvoju Hribaru, a ujedno je bio i velik teret na leđima njegovog naslednika koji je odlučio da se povuče nakon pola mandata.

I javna televizija godinama je emitovala politički obojenu emisiju „Pola ura kulture“. „Selekcijom tema, gostiju i komentara tamo se videlo da postoji gotovo agresivan i faktografski neutemeljen pristup nekim stvarima. I šta sad? Sad je trebalo navodno levi da pitaju zašto nisu u emisiji? To je izbor urednika, pa da vidimo dokle će ići“, potvrđuje Duda.

Onima koji nisu zadovoljni, on poručuje da postoji čitav niz drugih medija kroz koje mogu da deklarišu svoju ljutnju. „Ne možete da tražite da kulturni pogon bude savršeno harmoničan, a da svi ostali elementi društvenog polja budu takvi kakvi jesu. Moramo da se naviknemo da drugačije razmišljamo, što u Hrvatskoj ide veoma teško. Vaš politički angažman i literarna vrednost su donekle povezani u krajnjim konsekvencama. Nismo u idealnoj situaciji da bismo mogli da primenimo Volterovo pravilo o pravu na mišljenje. Neka od tih mišljenja utiču na socijalne tenzije u društvu, samo je pitanje ko šta voli da čuje i ko šta voli da kaže“, objašnjava profesor.

Koga je zapravo briga?

Pisac Roman Simić za sebe otvoreno kaže da je levičar i da je svestan da za neke festivale nikada neće dobiti pozivnicu. „Ne razmišljam o tome da li su me zvali zato što sam ovakav, a oni takvi. Svaka manifestacija na svoj način vrednuje pojave na književnoj sceni. Mislim da i na takav način funkcioniše Ministarstvo kulture. Intencija je da se zahvati množina izbora i da se ne da prednost jednoj varijanti nad drugom. Pogledajte štampu, medije i manifestacije, uvek ćete neke moći uslovno da nazovete levima ili desnima.“ Problem nastaje kada se „argument“ političke pripadnosti koristi iz pozicije moći i raspodele podrške stvaralaštvu. „Ljudi koji se bave tom vrstom trijaže, moraju striktno da se vode kriterijima umetničke prirode“, tvrdi Simić.

To koliko je zapravo cela ta materija građanima važna van samog političkog sukoba, pokazuje i mizerna čitanost priloga o kulturi, pa se stiče utisak da je čitav sukob konstruisan oko utvare. Duda tako tvrdi – da se ugase hladni pogoni kulture, niko se ne bi bunio, osim radnika tih pogona. A to bismo pak mogli, u datim okolnostima, protumačiti kao da je hrvatska kultura postala sama sebi svrha. „Ona čak nije ni to. Ona preživljava. Ona lagano odumire“, zaoštrava Duda, pa dodaje da je reč o posledici modela koje primenjuje resorno ministarstvo. I zbog toga ne očekuje nikakav napredak.

„Ako nešto nestaje, njegova društvena uloga se pokazuje kakva je bila u trenutku kada neko pokušava da brani to što nestaje. U kulturi možete ukinuti sve, pobuniće se oni koji su zaposleni u njoj, ali društveni odgovor će biti nikakav. I to je to.“ Kada se dođe pred zid, možda će se drukčijom kulturnom politikom rešavati stvari, sumira profesor i dodaje: „Do tada ćemo da perpetuiramo klasične politikantske ili kafanske debate u sferi koja interesuje svakog dvadesetpetog, ako i toliko, stanovnika ove države.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Zašto se oko kulture najviše svađaju oni koje kultura ne interesuje?
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::Ako%20dru%C5%A1tvo%20nije%20harmoni%C4%8Dno%2C%20za%C5%A1to%20bi%20bila%20kultura%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47597739&x4=10690&x5=Ako%20dru%C5%A1tvo%20nije%20harmoni%C4%8Dno%2C%20za%C5%A1to%20bi%20bila%20kultura%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fako-dru%C5%A1tvo-nije-harmoni%C4%8Dno-za%C5%A1to-bi-bila-kultura%2Fa-47597739&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/ako-društvo-nije-harmonično-zašto-bi-bila-kultura/a-47597739?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/45766539_303.jpg
Image source picture-alliance/S. Kiefer

Item 17
Id 47595378
Date 2019-02-20
Title Epidemija gripa, ćutnja o žrtvama
Short title Epidemija gripa, ćutnja o žrtvama
Teaser Više od 100.000 ljudi u Srbiji obolelo je od sezonskog gripa i to nije ništa nobično. Međutim, veći broj umrlih i čudnovati slučajevi iz Niša nailaze na zid ćutanja nadležnih. Epidemiolozi očekuju i drugi talas gripa.

Zaštitna maska je bila samo dekoracija – predsednik Vučić je, držeći je oko vrata, šetao kroz Institut za majku i dete u Beogradu i fotografisao se sa teško bolesnom decom. To bi još ostalo u okvirima neukusne kampanje kakve se Srbija nagledala da zemljom upravo ne hara epidemija gripa zbog koje su običnim smrtnicima posete bolnicama – zabranjene. Ali, kako je pojasnio ministar zdravlja Zlatibor Lončar, teško obolela deca „za koju je krajnje neizvesno šta će biti“ naprosto imaju želju da vide svog predsednika.

Ako niste predsednik, onda morate da se pridržavate mera. Recimo, po preporuci Ministarstva zdravlja se školska godina nastavlja tek iduće sedmice. Jer prema podacima Instituta za javno zdravlje „Batut“, broj obolelih ove sezone popeo se na 105.000, a broj žrtava od posledica gripa na 29.

Lončar kaže da je „velika većina pacijenata koji su umrli imala 'udružene bolesti' – hronične bolesti, dijabetes, povišen pritisak“, i da se „zdravstveni sistem spremio“, da „ima dovoljno respiratora i dovoljno leka tamiflu“. Ministar takođe ocenjuje da je epidemiološka situacija „u skladu sa kretanjem oboljenja za ovo doba godine“, a da se „ranijih godina dešavalo da od gripa u sezoni umre od 250 do 300 ljudi“.

„Srednji intenzitet“

Sezona gripa je uobičajena, kaže epidemiolog Branislav Tiodorović za DW, ali broj žrtava je neuobičajeno visok. „Ta žalosna činjenica odskače malo od podataka za prošlu i pretprošlu godinu kada je bilo 15, odnosno 17 umrlih. Pa i dalje je to uobičajena slika za ovo doba godine. Broj obolelih – a na to dodajte i 30 odsto onih koji se nisu prijavili – to je srednji intenzitet. Za Srbiju bi bio ozbiljniji intenzitet kad bi broj obolelih bio na primer preko 600.000“, objašnjava Tiodorović.

Ipak, čini se da je i ta epidemija „srednjeg intenziteta“ veoma opasna, i to ne samo po hronične bolesnike. Ove godine je, naime, među umrlima od gripa bilo i nekoliko potpuno zdravih i mladih osoba.

Slučaj treće žrtve gripa, devojke iz Niša, i dalje je ostao nerazjašnjen. Poznato je da je nekoliko puta bila u Hitnoj pomoći zbog visoke temperature, da je poslata na Kliniku za plućne bolesti i da je nakon toga dve sedmice bila pacijentkinja Infektivne klinike, gde je, zbog teške kliničke slike plućnog distresa, bila priključena na aparat za disanje. Teško oštećenje pluća na kraju se završilo smrću.

Nije poznato kako je, po svemu sudeći, zdrava devojka od 27 godina umre od posledica gripa. Upravo zbog tog slučaja, zdravstvena inspekcija ispituje rad Hitne pomoći i niškog Kliničkog centra.

Istovremeno, Ministarstvo zdravlja ne odgovara na pitanja novinara o tome šta je utvrđeno ovom prilikom. Nakon nekoliko elektronskih pisama, telefonskih poziva i SMS-poruka, redakcija DW ostala je bez odgovora.

Klinički centar Niš je na pitanja odgovorio, ali na svoj način. Na pitanja koliko je ljudi trenutno na aparatima za disanje, koliko respiratora Klinički centar poseduje i zbog čega je vraćen pacijent iz Leskovca koji je pre tri dana takođe umro od gripa, odgovaraju da svoje izveštaje svakodnevno prosleđuju Institutu za javno zdravlje u Nišu, a ovi „Batutu“, pa da se tamo obavestimo.

Premalo vakcina

Epidemiolog Tiodorović kaže da, za razliku od 2009. i 2010. godine kada je broj obolelih bio znatno veći, na niškim klinikama sada ima dovoljno respiratora. Ostaje nejasno zašto pacijent iz Leskovca onda nije primljen na kliniku. Tiodorović kaže da bi zdravstvena inspekcija trebalo da reaguje posle svakog smrtnog slučaja.

„Da li su lekari Hitne pomoći mogli da prepoznaju grip? To je sam početak. Mogla je da ima i streptokoku, stafilokoku, anginu, infekciju, i verovatno da je onaj prvi koji ju je video i prepisao neke antibiotike. Ali pošto antibiotici ne deluju na virus – nisu delovali. I tu nema mnogo razmišljanja. Ako se pacijent vraća drugi, treći put, treba ga uputiti dalje. Videćemo šta će utvrditi inspekcija“, oprezan je Tiodorović.

Dok se čekaju nadležni da objave stvarnu sliku i rezultate inspekcije, doktor Tiodorović kaže da se očekuje novi, jači talas epidemije. On ukazuje i na razliku između dva termina – prijave epidemije, kao što je sada slučaj, i proglašenja epidemije. To mnogi, prema njegovim rečima, često mešaju.

„'Prijava' podrazumeva da se zdravstveni sistem stavlja u poseban status, da se njegovi kapaciteti ozbiljno povećavaju. Pažnja lekara mora da bude povećana, pogotovo pedijatara i infektologa prema toj bolesti i stanju pacijenata koji kod njih dolaze. Ali, da i građani budu spremni da preuzimaju preventivne mere intenzivnije nego što to inače rade“, kaže naš sagovornik. „'Proglašenje' podrazumeva vanredno stanje. To znači, morate da zatvorite škole, obdaništa, pozorišta, ne mogu da rade, bioskopi… Svuda gde se ljudi okupljaju, masovni skupovi, svečanosti – sve to mora da se odloži.“

U poseban režim prema njegovim rečima spada i kontrolisani saobraćaj, kao i snabdevanje hranom i neophodnim proizvodima, što je Srbija imala samo u periodu epidemije variole vere 1972.

Vakcina je, dodaje epidemiolog Tiodorović, veoma sigurna zaštita i veliki uspeh je, smatra, što se ljudi poučeni iskustvom sada vakcinišu u većem broju. „Vakcina je jedina sigurna, ali nijedna vakcina ne štiti sto odsto. Njen uspeh ne zavisi samo od vakcine, zavisi i od organizma koji je primi.“

Prvi korak je napravljen, početak drugog polugodišta je odložen. Kako stručnjaci veruju da će se grip naredne godine vratiti još jači, lekari u niškom Domu zdravlja Niš kažu da će naredne godine poručiti 30 odsto više vakcina. Ove godine su potrošili svih 6.100 doza.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Veći broj umrlih tokom talasa gripa u Srbiji i čudnovati slučajevi iz Niša nailaze na zid ćutanja nadležnih.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Epidemija%20gripa%2C%20%C4%87utnja%20o%20%C5%BErtvama&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47595378&x4=11475&x5=Epidemija%20gripa%2C%20%C4%87utnja%20o%20%C5%BErtvama&x6=0&x7=%2Fsr%2Fepidemija-gripa-%C4%87utnja-o-%C5%BErtvama%2Fa-47595378&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/epidemija-gripa-ćutnja-o-žrtvama/a-47595378?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 18
Id 47595055
Date 2019-02-20
Title Uputstvo za moralisanje
Short title Uputstvo za moralisanje
Teaser Nemački medijski javni servis ARD ima sve više protivnika zbog načina na koji izveštava i novca koji troši. Sada je procurio skupoceni „priručnik“ sačinjen za ARD – kako ubediti građane da jejavni servis neophodan.

Kako utuviti građaninu u glavu da mu baš ovakav medijski javni servis treba i da mora toliko da košta? Lako! Umesto da pričate o „pretplati“ i „ponudi“ koju ljudi zauzvrat dobijaju, treba preći na teren moralnih argumenata.

„Uprkos prisutnom mitu, ljudi se za ili protiv nečega ne odlučuju 'čisto racionalno' niti na osnovu 'objektivnog' vaganja činjenica, jer objektivno racionalno razmišljanje bazirano na činjenicama i ne postoji, barem ne u formi u kojoj nam to sugeriše prosvetiteljska misao“, piše u obimnom „priručniku“ Elizabet Veling, poznata nemačka filološkinja specijalizovana za marketing i takozvani frejming.

Uputstvo šefovima i urednicima nemačkog javnog servisa ARD prostire se na 89 strana i trebalo je da ostane interno. Tako je i bilo skoro pune dve godine – uputstvo je sačinjeno 2017. – ali je sada procurilo te je portal netzpolitik.org objavio ceo priručnik.

Analiza DW pokazuje zašto je taj priručnik među protivnicima i zagovornicima javnog servisa naišao na podeljene reakcije. Dok jedni tvrde da je u pitanju uputstvo za ispiranje mozga građanima, drugi kažu da je to neophodna stručna pomoć javnom servisu koji se bori da opravda svoju ulogu u društvu.

Koncept frejminga u psihologiji i komunikacionim naukama podrazumeva da nikako nije svejedno kojim rečima dajete određeni iskaz. Tu ne važi ona narodna „nije šija nego vrat“. Jer reč „šija“ budi sasvim drugačije asocijacije i otvara drugačiji „okvir“ mišljenja od reči „vrat“. To su opšta mesta u psihologiji koja Veling sada konkretizuje na primeru medijskog javnog servisa.

Recimo baš reč „servis“, piše ona, treba izbegavati. Isto tako publiku nikako ne treba nazivati „konzumentima“ kojima se „naplaćuje pretplata“ te im se daje „ponuda“ – ne, to su „građani“ koji imaju „zajednički kapital“ što omogućuje „naš zajednički slobodni ARD“, a to je prilog „nemačkoj kulturi, privredi i demokratiji“.

Veling preporučuje da se privatni mediji prozivaju kao „komercijalni“ i „profitno orijentisani“ dok u vidu ARD građani imaju „sopstvenog, nezavisnog posmatrača, koji radi za njih zaštićen od upliva privrede ili pojedinih političkih aktera i grupa“. „Naši novinari se trude za građane, drugi to čine za profit“, navodi Veling jedan od mogućih slogana.

Šta se prebacuje javnom servisu?

Nije teško pretpostaviti zašto je rukovodstvo ARD od „Berklijevog instituta za frejming“ koji vodi Elizabet Veling poručilo ovakvo uputstvo. Javni servis je pojačano na meti kritika da je „lažljivi državni propagandni medij“ ili „sluga političkog mejnstrima“ – prisustvo te retorike praćeno je poslednjih godina usponom desničarske Alternative za Nemačku te padom poverenja u medije generalno. No kako god, javni radio i televizija i dalje uživaju osetno veće poverenje od štampe (posebno od tabloida) i privatne televizije.

Javnom servisu se često prebacuje jednostranost – čak je i Programski savet ARD recimo nakon prevrata u Ukrajini prebacio informativnoj redakciji da je izveštavala „jednostrano“ i „tendenciozno protiv Rusije“. Nastavilo se – kako smatraju desničari i sve brojniji kritičari narativa da migracija i globalizacija znače blagostanje – uprošćenim izveštavanjem o izbegličkoj krizi.

Istini za volju, ARD finansira i prikazuje dokumentarne filmove koji osvetljavaju pozicije kakvih nema u mejnstrimu ili pak satirične emisije poput „Die Anstalt“ koje kritikuju i sam javni servis. No takvi sadržaji nisu u udarnim terminima i ostaju u senci dnevnika i političkih debatnih emisija.

Druga linija napada na ARD je ona da je u pitanju prevaziđeni „dinosaurus“ koji razbacuje oko osam milijardi evra godišnje. ARD u devet regionalnih servisa, nacionalnom radiju i drugom programu televizije (ZDF) stalno i honorarno upošljava preko 40.000 ljudi.

Javni je podatak recimo da generalni direktor WDR-a (koji je deo sistema ARD) Tom Burov zarađuje 33.250 evra bruto mesečno – poređenja radi, kancelarka Angela Merkel ukupno prihoduje 25.900 evra mesečno. Prosečna plata više pozicioniranih novinara/urednika (u Nemačkoj je sve to podvedeno pod reč Redakteuer) sa dvadeset godina staža iznosi 9.900 evra bruto mesečno, dok sekretarice mogu dobaciti do 6.182 evra. Neka TV lica i prezenteri navodno zarađuju i po pola miliona evra godišnje, a poznato je da je produkcijskoj kući čuvenog voditelja Gintera Jauha plaćano 270.000 po izdanju jedne tok-šou emisije.

Posle nekoliko dana pritisaka i neugodnih pitanja rukovodstvu ARD, javni servis je konačno saopštio koliko je priručnik koštao. Suma je mnoge zapanjila: 120.000 evra! U to je, kažu u ARD, bilo uključeno devet početnih „radionica“ koje je Veling držala zaposlenima, kao i još nekoliko radionica kasnije. Ova ekspertkinja očito ima satnicu dostojnu hlivudskih filmova o advokatima.

„Sektaški spis“

Ako je sve to za viši moralni cilj, kako rukovodstvu ARD preporučuje Veling, onda bi građani trebalo da budu voljni da dalje plaćaju 17,5 evra mesečne pretplate po domaćinstvu – ta je pretplata, prema tumačenju sudova, obavezna čak i ako građanin nema televizor, radio niti internet-priključak.

Sve se dešava u jeku debate o ukidanju obavezne pretplate koju iniciraju velike privatne televizije i novinske kuće. Recimo ugledni Frankfureter algemajne cajtung koji i sada piše da je ARD počeo da se bavi „semantičkim ispiranjem mozga“.

Još je oštriji u oceni berlinski list Tagesšpigel koji poručuje da „zamorno“ uputstvo ostavlja utisak „sektaškog spisa, partijskog programa i ispiranja mozga“. „Činjenice se ne računaju, činjenice se praktično i ne nude. Najpre i neprikosnoveno važi izbor reči: Mi smo ono što kažemo da jesmo“, piše list.

Portal netzpolitik.org koji je i objavio ceo priručnik pak tumači da je „demonizacija“ tog papira i celog javnog servisa „neopravdana“. Svaka reč izaziva određene asocijacije, a kad je već tako onda nema ničeg lošeg u tome da se javni servis sa stručne strane pozabavi frejmingom i angažuje eksternu stručnjakinju, piše ovaj portal.

ARD je pokušao da relativizuje stvar otvorenim pismom generalne sekretarke Suzane Pfab koja piše da je „Priručnik za frejming“ nastao još 2017, da je naslov nesrećan i zgodan za istrzanje iz konteksta, da se nikako ne radi o novom strategiji ARD već samo o predlošku za diskusiju i predlozima iz ugla nauke o jeziku.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Procurio je skupoceni „priručnik“ sačinjen za ARD – kako ubediti građane da smatraju javni servis neophodnim.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Uputstvo%20za%20moralisanje&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47595055&x4=11475&x5=Uputstvo%20za%20moralisanje&x6=0&x7=%2Fsr%2Fuputstvo-za-moralisanje%2Fa-47595055&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/uputstvo-za-moralisanje/a-47595055?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/36645358_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/R. Vennenbernd

Item 19
Id 47594962
Date 2019-02-20
Title Zakletva Bajdenu i Rasmusenu
Short title Zakletva Bajdenu i Rasmusenu
Teaser Političari koji se kandiduju za poslanike Evropskog parlamenta stavljeni su na probu odanosti takozvanim „transatlantskim vrednostima“. (Polu)sive eminencije NATO i SAD traže od njih potpis koji će pokazati „ko je ko“...

Bivši potpredsednik SAD i bivši generalni sekretar NATO, Džo Bajden i Anders Fog Rasmusen, zabrinuti su za poštenje političara EU, posebno pred izbore za Evropski parlament (EP) koji se održavaju u maju. Zato su na upravo završenoj Minhenskoj konferenciji o bezbednosti predstavili svoju novu inicijativu: da im političari koji pretenduju na poslanički mandat u EP svečano obećaju da će biti - pošteni.

Ni Bajden ni Rasmusen trenutno nisu na visokim političkim funkcijama, ali politika i biznis su im u krvi. Pomenimo samo neke od njihovih aktivnosti: Rasmusen je konsultant bankarske kompanije Goldman Zaks, a Bajden je pre dve godine osnovao svoj Komitet za političku akciju, na osnovu čega mnogi zaključuju da će se najverovatnije kandidovati za predsednika SAD 2020.

Inicijativa Rasmusena i Bajdena je morala da dobije i zvaničan okvir, a za to je poslužila „Alijansa demokratijâ“ koju je 2017. osnovao Rasmusen. Ona radi ruku pod ruku sa „Transatlantskom komisijom za integritet izbora“, još jednom novom organizacijom – sa istim osnivačem – koja je sebi postavila za cilj zaštitu izbora u Evropi od, naravno, „Rusije i drugih zemalja.“

Kunemo se da...

Nećemo proizvoditi, niti u zloj nameri širiti lažne vesti, ni foto-montaže niti falsifikovane audio i video snimke, nećemo koristiti botove da bismo napadali protivnike na društvenim mrežama, školovaćemo ljude na planu kibernetičke bezbednosti i nećemo kriti ko su nam donatori“, sažetak je „zakletve“ koju je smislio ovaj dvoglavi trust mozgova sa sedištem u Kopenhagenu i Vašingtonu.

Naravno da se postavlja pitanje: čemu čitava ta predstava na političkoj sceni na kojoj je deklarativno poštenje ionako ugrađeno u program svake stranke i svakog političkog foruma?

I naravno, u odgovoru nužno mora biti reči o pritisku na javnost i političkoj propagandi.

Neki glavni kandidati stranaka EP na predstojećim izborima su požurili da potpišu svečano obećanje Bajdenu i Rasmusenu. Među njima su Manfred Veber (Evropska narodna stranka), Frans Timermans (Socijaldemokratska partija Evrope), Ska Keler (Zeleni), Gi Verhofštat (Alijansa liberala i demokrata), i drugi poznati političari. Glavni kandidati Levice, Niko Kue i Violeta Tomič – nisu potpisali.

„Polarizacija“

Tako se sada političari EP dele i na one koji su potpisali i one koji nisu potpisali Obećanje. A Rasmusen i Bajden mogu biti zadovoljni svojim „genijalnim“ rešenjem: „bela“ i „crna“ lista političara EP se formiraju – same od sebe. Političari koji narednih dana i nedelja budu stavljali svoj potpis pod Obećanje za to neće imati bolji razlog od starog dobrog „bolje da potpišem (ionako ne košta ništa) nego da me posle neko proziva“.

A oni koji ne budu potpisali su kao opozicija u „transatlantskoj“ argumentaciji automatski proglašeni za „dezinformatore“: ono što dvoglavi „trust mozgova“ verovatno vidi kao remek-delo svog političkog šaha, tako je postao još jedan doprinos aktuelnoj polarizaciji javnosti na koju su se mnogi žalili upravo na ovoj Minhenskoj konferenciji o Bezbednosti.

Uz sve to, u javnosti je tako osvežena i već izanđala slika „ruskog neprijatelja“, koji je stalni i glavni motiv za stvaranje ovakvih inicijativa. Jer, taj neprijatelj ne samo što hoće da se meša u izbore i podriva ostatak sveta i EU, već, kako tvrde Bajden i Rasmusen, u zemljama poput Italije i Nemačke podržava „određene stranke bliske Moskvi“. Za šta, doduše, upravo njih dvojica koji se, kako tvrde, bore protiv lažnih vesti – nemaju nikakvih dokaza.

Ko je netransparentan?

Za osvežavanje slike neprijatelja se pobrinula i nemačka kancelarka Angela Merkel koja je na Minhenskoj konferenciji najpre rekla da Rusija vodi „hibridan rat“ protiv EU, a potom se osvrnula i na proteste nemačkih đaka koji svakog petka izlaze na ulice i traže „zaštitu klime“, rečima: „da sva nemačka deca posle toliko godina, dođu na takvu ideju bez spoljnog uticaja – to se ne može zamisliti.“ Nije teško zaključiti na čiji ona to „spoljni uticaj“ misli.

Zanimljivo je da je kuhinja iz koje je sve poteklo tj. organizacija kojoj potpisnici iz EP obećavaju da će biti transparentni – Rasmusenova Alijansa demokratijâ, – sama sve drugo samo ne transparentna: na njenom internet-sajtu nema impresuma, kontakt nije moguć preko neke fizičke adrese već samo putem elektronske pošte, a malobrojni odsečci teksta u kojima se govori o ciljevima „borbe za demokratiju“ ne razlikuju se mnogo od mase sličnih uopštenih tekstova, pa se i ovde govori o „potrebi da se učvrsti svetska demokratija i stvori alijansa za mir“.

Prijatelji: od Fejsbuka do Pinčuka

Mnogo zanimljivija je, međutim, lista finansijera ove alijanse. U prvim redovima su Fejsbuk, Majkrosoft i „Rasmusen global“, privatna firma bivšeg generalnog sekretara NATO kojom on pomaže svetskim vladama i političkim forumima nudeći im „političke ekspertize“ i „kampanje uticaja na javno mnjenje“. A tu je i (odvojeno) još jedna konsalting firma „Rasmusen“.

Pored njih, „Alijansu demokratijâ“ podržavaju i Atlantski savet, nemački auto-gigant BMW i još neke firme i organizacije među kojima je i fondacija Viktora Pinčuka, jednog od najbogatijih Ukrajinaca. Njegovoj holding-kompaniji Istuan grup pripadaju najveći metalurški koncerni Ukrajine, kao i više televizijskih stanica i izdavačkih kuća.

Pinčuk je od 1998. do 2006. i sam bio poslanik ukrajinskog parlamenta, ali se 2006. gotovo sasvim povukao iz političkog života i počeo da se prezentira kao bogati filantrop. On je istovremeno i jedan od članova - „Transatlantske komisije za integritet izbora“.

...i prijateljska štampa...

U Pinčukove prijatelje spada i Džo Bajden, čiji sin Hanter je 2014. godine, u jeku „Majdanske revolucije“ u Ukrajini, postao član uprave Burizma holdingsa, privatnog ukrajinskog koncerna za ekploataciju gasa.

Inače, „Transatlantska komisija za integritet izbora“ ima i jednog nemačkog člana – to je Tanit Koh, koja je u vreme osnivanja Komisije bila glavna urednica tabloida Bild. Bild je pod okriljem izdavačke kuće Špringer koja navodi da u temelje njenog rada spada „podržavanje transatlantskog saveza i solidarnost sa slobodarskom zajednicom vrednosti SAD“.

Zato nije nikakvo čudo što su akteri Inicijative o potpisivanju Obećanja u Špringerovom Veltu onlajn 15.2. objavili tekst u kojem tu inicijativu reklamiraju pod naslovom: „Birači Evrope, ne dajte da Vas Rusija zavarava!“. I što, nešto sitnije ispisan, nadnaslov glasi: „Državna propaganda“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Političari koji se kandiduju za poslanike Evropskog parlamenta stavljeni su na probu odanosti NATO i SAD.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Zakletva%20Bajdenu%20i%20Rasmusenu&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47594962&x4=11475&x5=Zakletva%20Bajdenu%20i%20Rasmusenu&x6=0&x7=%2Fsr%2Fzakletva-bajdenu-i-rasmusenu%2Fa-47594962&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/zakletva-bajdenu-i-rasmusenu/a-47594962?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 20
Id 47594907
Date 2019-02-20
Title „Atmosfera linča u Banjaluci“
Short title „Atmosfera linča u Banjaluci“
Teaser Iz Bosne i Hercegovine ljudi odlaze. I to ne samo u potrazi za boljim životom. Sve je više onih kojima je ugrožena bezbednost i koji strahuju za svoj život. Nekoliko njih napustilo je Banjaluku.

Osim ekonomskih razloga za iseljavanje iz Bosne i Hercegovine, političko-bezbednosni su poslednjih meseci preuzeli primat. Srđan Šušnica, kulturolog i pravnik napustio je Banjaluku iz, kako je rekao, bezbednosnih razloga – zbog pretnji koje je dobijao, što je potvrdio i njegov pravnik. Pretnje dobija i Dragan Bursać.

Bosnu i Hercegovinu napustio je i poslanik opozicione Partije demokratskog progresa (PDP), Draško Stanivuković, nakon što mu je razbijen automobil ispred porodične kuće. Van BiH nalazi se i Davor Dragičević, takođe iz bezbednosnih razloga i, kako je rekao, straha za život – jer samo traži da se otkriju krivci za ubistvo njegovog sina Davida. Zato ne može da se vrati u Banjaluku.

Sve učestaliji napadi

Zbog pretnji Stanivukoviću, u sredu (20.2.) biće održana i sednica Odbora za bezbednost Narodne skupštine Republike Srpske na kojoj će se razmatrati to pitanje. Ipak, zbog sastava Odbora, teško da se mogu očekivati neki konkretni potezi.

Politička analitičarka Tanja Topić kaže da se stekao utisak da kod građana preovladava osećaj lošeg bezbednosnog stanja, a da je tome doprinela striktna primena Zakona o slobodi organizovanja i kretanja.

„Mislim da su osnovna prava građana na slobodno mišljenje i kretanje ograničena i to je ono što doprinosi osećaju da se jedan deo građana, među njima i neki istaknuti aktivisti i pojedinci, ne oseća bezbedno u Banjaluci“, kaže Topić.

Poslanica PDP, Jelena Trivić, očekuje da se Odbor za bezbednost ozbiljno posveti tom pitanju, s obzirom na sve učestalije napade, ali i klimu koja je stvorena poslednjih meseci, gde su, kako kaže, narušena osnovna prava građana samo zato što drugačije misle.

Nerešena ubistva, politički progoni

„To što se sada dešava na primeru Stanivukovića, odraz je stanja i atmosfere u kojoj živimo, a to je atmosfera linča prema svakome ko drugačije misli. Neprihvatljivo je da se bilo kome, a pogotovo narodnom poslaniku, razbija auto, a da se onda stvari okreću i od njega pravi napadač i nasilnik. Generiše se takva atmosfera da mu i treba to što mu se desilo, a ne radi se ništa da se otkriju krivci. Zato tražimo od Ministarstva unutrašnjih poslova da što pre reši taj slučaj“, kaže Jelena Trivić navodeći da je nebitno u koje svrhe neko koristi svoju ustavnu mogućnost, kako se to želi predstaviti, da izražava nezadovoljstvo protiv vršioca vlasti.

Draško Stanivuković je u Narodnoj skupštini, samo nekoliko časova nakon što mu je razbijen automobil, rekao da je njegovom saradniku Ivanu Begiću pretio smrću jedan inspektor u Policijskoj stanici u Banjaluci.

„Mom prijatelju se u policijskoj stanici pretilo smrću. Tu staje demokratija i počinje smrt ovom stanovništvu. Imam snimljeno, rekao je: Reći ću da si pao na stepenicama, a ti posle dokazuj“, rekao je Stanivuković na sednici prošle sedmice.

MUP najavljuje krivične prijave

Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske negiralo je te navode i najavilo krivične prijave: „Policijska uprava Banjaluka podneće Okružnom javnom tužilaštvu Banjaluka izveštaj protiv Draška Stanivukovića i Ivana Begića za krivično delo neovlašćeno prisluškivanje i tonsko snimanje, član 155 Krivičnog zakonika RS“.

U saopštenju iz MUP-a Republike Srpske tvrde da je Begić 12. februara bio u policijskoj stanici Centar zajedno sa Goranom Stanivukovićem, ocem Draška Stanivukovića u svrhu uzimanja izjave na okolnosti krivičnog dela „oštećenje tuđe stvari“. Tu je odbio da dâ izjavu i odbio je poligrafsko testiranje o čemu, kako tvrde, postoji i službena zabeleška, te da je izjavu dao tek 13. februara nakon službenog poziva za saslušanje. Takođe, u saopštenju negiraju i da su na snimku sa tog saslušanja upućene pretnje smrću, ali da se čuje bahato i neprofesionalno ponašanje policijskog službenika.

„O čitavom tom slučaju obaveštena je i Unutrašnja kontrola Službe za zaštitu integriteta i zakonitosti u radu MUP-a, a protiv policijskog službenika Policijske uprave Banjaluka, čiji glas se može raspoznati na spornom snimku, biće pokrenut disciplinski postupak“, navode iz MUP-a.

Izgubljeno poverenje u sistem

Nesporni su propusti u radu policije, što je u nekoliko navrata izneo i sam MUP, uključujući i propuste kada je reč o slučaju Davida Dragičevića, čiji se otac takođe nalazi van BiH, zbog, kako tvrdi, ugrožene bezbednosti. Iz policije nezvanično kažu da se tu ne radi o izdvojenom slučaju, već o standardno loše vođenim istragama, što je, u slučaju ubistva Davida Dragičevića, samo isplivalo na površinu.

„Ključ je u potpuno izgubljenom poverenju u institucije sistema, da nismo svi jednaki pred zakonom, pa se upravo to nepoverenje kod pojedinaca koristi i za malo više dramaturškog zapleta“ zaključuje Tanja Topić. „Zbog toga je i nama posmatračima i ljudima koji analiziraju te prilike, veoma teško da razdvojimo tu crvenu linu. Na jednoj strani se ne sme ignorisati i relativizovati taj osećaj straha, a na drugoj strani, imamo taj povišeni dramaturški momenat“.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Iz BiH ljudi odlaze. I to ne samo u potrazi za poslom. Sve je više onih koji odlaze jer im je ugrožena bezbednost.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika::%E2%80%9EAtmosfera%20lin%C4%8Da%20u%20Banjaluci%E2%80%9C&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47594907&x4=10660&x5=%E2%80%9EAtmosfera%20lin%C4%8Da%20u%20Banjaluci%E2%80%9C&x6=0&x7=%2Fsr%2Fatmosfera-lin%C4%8Da-u-banjaluci%2Fa-47594907&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190220&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3APolitika" />
Item URL https://www.dw.com/sr/atmosfera-linča-u-banjaluci/a-47594907?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/46905430_303.jpg
Image source DW/D. Maksimović

Item 21
Id 47584461
Date 2019-02-19
Title Grčka i Zapadni Balkan: zajedno napred
Short title Grčka i Zapadni Balkan: zajedno napred
Teaser Grčka i zemlje Zapadnog Balkana žele tešnje da sarađuju. Spisak zadataka jeste dugačak, i sve to koče stari konflikti, ali perspektive ipak ima. To je pokazao i prvi Regionalni forum održan proteklog vikenda u Solunu.

Novi autoput kroz Grčku vodi skoro do albanske granice. Tu se završava i čeka na spajanje u susednoj zemlji. Na albanskoj strani gradnja napreduje sporo, bez obzira na to što upravo nedostatak infrastrukture koči privredni razvoj.

I to je samo jedan od simboličnih primera koji opisuje situaciju. Naime, Grčka je važan trgovinski partner, ne samo za Albaniju, već i za Severnu Makedoniju. Uprkos tome, tek od pre nekoliko meseci uspostavljena je avio-linija između Atine i Skoplja. Proboj je predstavljao Prespanski sporazum kojim je okončan dugogodišnji spor oko imena ove bivše jugoslovenske republike. Ali taj istorijski sporazum, za Zapadni Balkan i Grčku ostaje jedinstven slučaj.

Ojačati regionalne mreže

Problemi tog regiona su fenomen poslednjih sto godina. Od antičkih vremena, do raspada Osmanlijskog carstva, region je predstavljao živu mrežu kulturnih i trgovinskih veza, a grad Solun je tada važio za kosmopolitsko čvorište.

Aktuelni gradonačelnik, Janis Butaris, želi upravo na tome da radi. Zbog njegovog angažmana uspostavljena je direkta avionska linija Solun-Istanbul. U vreme dok se Aleksis Cipras još vajkao oko toga kako da Severnu Makedoniju otvoreno uključi u svoju prijateljski nastrojenu politiku prema balkanskim zemljama, Zoran Zaev je, na primer, Novu godinu proslavio u Solunu, kao privatni gost tamošnjeg gradonačelnika.

Mnoge opštine u tom regionu u međuvremenu ignorišu stavove svojih nacionalnih vlada i uzimaju stvari u svoje ruke. Recimo Špend Ahmeti, gradonačelnik Prištine. „Gradovi u regionu mnogo bolje sarađuju nego vlade“, izjavio je Ahmeti proteklog vikenda na prvom Solunskom regionalnom forumu. To je inicijativa kojom se pokušava da se izgradi regionalna saradnja između Grčke i balkanskih zemalja. „Gradovi su direktno suočeni sa problemima ljudi. Mi se brinemo o osnovnim potrebama ljudi.“

Priština i Solun udaljeni su tri sata vožnje automobilom. „Kad šetam Solunom, mnogi ljudi sa Kosova me prepoznaju. Jer, mnogi sa Kosova dolaze ovde u šoping“, priča Ahmeti. Isto važi i za Severnu Makedoniju. Solun je mnogo bliže Skoplju nego Atina.

Pa ipak, izazovi u regionu su brojni: izgradnja infrastrukture, pojednostavljenje viznog režima, saradnja na temama poput zaštite životne sredine ili pitanje odlaganja smeća, kao i zajedničko prevladavanje prošlosti. Dobitak je sigurno na dohvat ruke, ali su inicijative kojima bi se aktivirali potencijali suviše spore.

Ovaj region je deo Evrope

Godine 2003. je u Porto Karasu, oko 100 kilometara južno od Soluna, održan i jedan evropski samit. U to vreme, Grčka je predsedavala Savetu EU. Zemljama-učesnicama samita sa Zapadnog Balkana tada je predstavljena perspektiva pristupanja Evropskoj uniji, ako budu uspele da se reformišu po evropskom modelu. Zaključak samita nazvan je „Solunska agenda“.

Otada je prošlo 16 godina. Neophodne reforme su u velikoj meri zanemarene, a i sama Grčka je u krizi morala da nauči, da članstvo u EU ne znači automatski i kraj svih problema.

Nekadašnji grčki premijer Jorgos Papandreu, 2003. bio je ministar spoljnih poslova. „Evropska unija je tada po prvi put, pod grčkim predsedavanjem, saopštila da je taj region deo Evrope“, rekao je Papandreu u intervjuu za DW. Grčka bi, kao iskusna članica EU, mogla da u regionu preuzme vodeću ulogu. „Mi bismo morali sada da uzmemo proces u svoje ruke, da verujemo u sebe i u to da možemo zajedno da krenemo napred.“

Papandreu se nada novom početku, intenzivnoj saradnji i otvorenom odnosu jednih s drugima.

Privredni rast uz pomoć Grčke

Stvarnost je, međutim, komplikovana. U tom regionu dominiraju konflikti, kao što se vidi na primeru spora između Srbije i Kosova. Hristos Nikas, profesor ekonomije sa zabrinutošću gleda na susede. „Privredne mogućnosti balkanskih zemalja su razočaravajuće. Stanje u tim zemljama mnogo je gore nego u članicama EU poput Mađarske ili Češke. Osnovni razlog za to jeste što su, nakon raspada Jugoslavije, one prestale da trguju jedna s drugom. Pokušale su da se etabliraju na tržištima na kojima nisu imale nikakve šanse.“

Istovremeno, prema rečima profesora Nikasa, institucije koje su za to odgovorne nisu pouzdane. I to je jedan od razloga zbog kojih su dijalog i razmena između pojedinih zemalja važan, prvi korak. Region bi mogao da uči iz grčkih grešaka kada je reč o privredi, kaže Nikas. Pritom Grčka ne bi mogla samo na taj način da bude korisna: „Mi možemo da pomognemo da se problemi ovde riješe i da uz to podržimo te zemlje da se integrišu u Evropsku uniju.“

Sve je dobro, ako je privredi dobro?

Veza sa Zapadom ostaje veliki cilj za zapadnobalkanske zemlje. Nedavno sprovedeni Prespanski sporazum oživeo je pitanje mogućeg članstva u EU. Rešenjem spora oko imena između Atine i Skoplja nije otvoren samo put bivše jugoslovenske republike u NATO, već i moguće pristupanje EU.

Evropska unija, međutim, zateže sa proširanjem. Balkanske zemlje ne prati dobar glas kada je reč o njihovoj privrednoj, ali i političkoj situaciji – ni u Berlinu, ni u Briselu. Uz to, zemlje Zapadnog Balkana se i potcenjuju, kaže Dušan Reljić rukovodilac briselskog biroa nemačke fondacije Nauka i politika. „Poslovi sa Zapadnim Balkanom za privredu ne bi bili gubici. Evropska unija je u poslednjih deset godina ostvarila trgovinski profit u visini 100 milijardi evra“, naglašava Reljić.

Sastanak u Solunu održan proteklog vikenda mogao bi da bude pokretač nove saradnje u regionu. Sigurno je jedno: od ekonomskog rasta na Zapadnom Balkanu, zapadna Evropa može imati samo koristi.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Grčka i zemlje Zapadnog Balkana žele da tešnju saradnju. To je pokazao i Regionalni forum održan ovog vikenda u Solunu.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Gr%C4%8Dka%20i%20Zapadni%20Balkan%3A%20zajedno%20napred&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47584461&x4=11475&x5=Gr%C4%8Dka%20i%20Zapadni%20Balkan%3A%20zajedno%20napred&x6=0&x7=%2Fsr%2Fgr%C4%8Dka-i-zapadni-balkan-zajedno-napred%2Fa-47584461&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190219&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/grčka-i-zapadni-balkan-zajedno-napred/a-47584461?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47576758_303.jpg
Image source DW/A. Feilcke

Item 22
Id 47581690
Date 2019-02-19
Title Lektira iz paleozoika
Short title Lektira iz paleozoika
Teaser Otkako je u Hrvatskoj objavljen spisak obavezne lektire za učenike u osnovnim i srednjim školama, ne prestaju kritike, pa i sablažnjavanja. O tome za DW govori književnik, urednik i promoter kulture Kruno Lokotar.

Jedni su šokirani činjenicom da su iz lektire sa spiska lektire nestala dela kojima su mnogima obeležila detinjstvo, kao što su „Pipi Duga Čarapa“, „Emil i detektivi“, „Pale sam na svijetu“, „Junaci Pavlove ulice“, „Smogovci“, drugi ne mogu da veruju da na spisku obavezne lektire nema više „Malog princa“ ili „Dnevnika Ane Frank“, a treći se pitaju zašto nema „Gregovog dnevnika“ ili „Harija Potera“, dela koja su postala klasici savremene književnosti za decu.

DW: Koliko je prašina koja je podigla oko novog spiska lektire za učenike u hrvatskim školama, prema Vašem mišljenju opravdana?

Kruno Lokotar: Čini mi se nemoguće potceniti značaj lektire u doba kada nove generacije, iz mnogih razloga od kojih je ključan onaj konkurencije novih medija na raznim ekranima, formiraju potpuno novu, verovatno i uzbudljivu neurolingvistiku. Siguran sam – a to govorim i kao otac, iz prakse – da je njihovo strpljenje skraćeno, kao i pažnja usmerena dužim tekstovima. Lektira je jedini spisak literature iza kojeg stoji autoritet školstva, gde se propisuje minimum kanona i najlakši put da se od učenika stvori prijatelj knjige, čitalac. Vrlo emotivne reakcije dolaze i od toga što se u klasicima književnosti nalaze i naslovi koji su komunikacioni mostovi između generacija roditelja i dece. Izbacivanjem tih naslova, roditelji su izgubili tačku komunikacije sa decom, a isto tako i kontinuitet sa svojom istorijom.

Trebalo bi imati u vidu i da je broj časova namenjenih za književnost limitiran, da su učenici već preopterećeni, pa svako ubacivanje novog imena podrazumeva izbacivanje nekog drugog imena sa spiska. No, kada se ni na proširenom spisku od 6. do 8. razreda ne nađe „Dnevnik Ane Frank“, a kada na HTV-u u emisiji „Peti dan“ Marija Selak kaže da „Dnevnik“ nije izbačen, pa to ponovi u krupnom planu, a na to se osloni Nino Raspudić i kaže da bi ga trebalo zameniti knjigom Prima Levija „Zar je to čovek“, i još kaže da je „Dnevnik“ dosadan dečacima, te da bi klinci trebalo da čitaju Levija, onda se mora pomisliti da se tu radi o političkoj agendi, u ovom slučaju antisemitskoj, revizionističkoj i u krajnjoj liniji, seksističkoj.

Kritike na spisak pljušte sa svih strana: učitelji kažu da nisu dovoljno konsultovani, hrvatski pisci da savremena hrvatska književnost i uopšte savremena književnost nije dovoljno zastupljena. Meni, pri komparativnoj analizi spiska obavezne lektire iz 2006., predloga iz 2016, verzije iz 2018, nakon što je HAZU dao svoje mišljenje i ove koja je objavljena u Narodnim novinama, upada pak u oči to da je obavezne literature pre svega manje. Šta Vi iščitavate iz tih izmena?

Spisak lektire sastoji se od dva dela, kanonskog/obaveznog, koji je veoma sužen, i preporučenog koji je, u odnosu na neke starije predloge, od kojih je najinkluzivniji bio onaj Jokićeve radne grupe koja je i krenula, i daleko otišla u reformi školstva, ali je politički minirana dolaskom Karamarkove radikalno desne vlade, također minimalalizovan. HAZU je kao institucija dala legitimitet rušenju Jokićeve reforme. Otada se s reformom uglavnom improvizuje i leluja.

Kao prvo, preporučen spisak za osnovne škole je negde netragom nestao, naprosto ga nema u objavljenim materijalima, što svedoči o neviđenoj aljkavosti i diletantizmu. Najmlađe delo na kanonskom/obaveznom spisku hrvatskih autora za srednju školu je Marinkovićev „Kiklop“ objavljen 1965. godine, dakle, pre više od pola veka. Paralelno, na kanonskom spisku svetske književnosti, najmlađe delo je Kamijev „Stranac“, objavljen usred Drugog svetskog rata.

Ni preporučen spisak nije mnogo savremeniji. Najmlađe delo je Ekoovo „Ime ruže“ (1980). Doduše, na spisku je i poezija još aktivnog Danijela Dragojevića, velikog, ali vrlo hermetičnog pesnika. On je jedan od sveukupno tri živa autora na svim spiskovima. Druga dvojica nalaze se na kanonskom spisku za osnovnu školu. Ukratko, tim spiskom je konačno i javno hrvatska književnost de fakto ukinuta.

Nadalje, već godinama se govori o tome da je metodološki logičnije da se kreće od učenicima bližih perioda, dakle savremenijih, prema istorijski udaljenijim, koji zahtevaju veću imaginaciju i mentalnu zrelost. Ni to se nije poslušalo.

Imam utisak da je objavljeni spisak sastavilo biće iz paleozoika, neko ko ne voli književnost, ko je ne poznaje i ko mrzi sve savremeno i živo.

Oni koji brane sporni spisak ukazuju na to da on nije „sveta knjiga“, da novi kurikulum daje više slobode samim nastavnicima u odlučivanju o tome šta će svojim učenicima da daju da čitaju. Drugim rečima, da nastavnici, u okviru izbornog dela lektire koji određuju, mogu deci da daju sve one naslove kojih na ovom obaveznom spisku nema. Šta Vi kažete na to?

Krajnje je neukusno praviti spiskove obavezne i preporučene lektire, a onda prebacivati svu odgovornost za svoje propuste na nastavnike. Nastavnici su samo ljudi, zatrpani svojim poslom, birokratijom, i oni ni uz najbolju volju ne mogu da prate aktuelnu produkciju, a kamoli kumulativno. Osim toga, čak i da je prate, oni nemaju metodološki ni metodički priređen materijal o koji bi se oslonili prilikom predavanja o naslovima koji nisu na spisku. I konačno, spisak s pečatom Ministarstva nauke daje im kakvu-takvu sigurnost i zaštitu od prigovora roditelja koji smatraju da su kompetentni da odlučuju šta se i kako sme, a šta ne sme da se predaje , pa su u tom smislu spremni i da pozovu prosvetnu inspekciju. Sasvim je jasno da će da prevlada konformizam, da ljudi neće da rizikuju, niti da se upuštaju u ono što velika većina njih i ne poznaje.

Zaboravlja se pri tom da školske biblioteke nisu snabdevene ni literaturom s proširenog spiska, a kamoli nekom drugom koje nema na spiskovima. Kao što se zaboravlja i da učitelji u manjim gradovima, s obzirom na stanje knjižarske mreže, ne mogu fizički da dođu ni do razvikanijih naslova, eventualno samo narudžbinom preko interneta, a kamoli do kvalitetnijih – jer pompa ne mora da prati kvalitet.

Sporno je, očigledno i to ko stoji iza ovog spiska. Marijana Togonal iz Stručne grupe za doradu kurikula hrvatskog jezika tako tvrdi da ovo nije spisak koji je Stručna grupa sastavila. Postavlja se pitanje ko ga je onda sastavio, odnosno, kako je nastala ova verzija?

Da, posebno je misteriozno autorstvo dokumenta koji je objavljen kao zvaničan, potpisan kao rad članica i članova Radne grupe, a koji su ga se javno odrekli, jer, naprosto, to oni nisu napisali. Zamislite samo kako se osećaju ti ljudi. Gnev najšire javnosti usmeren je prema njima, a oni su sasvim nešto drugo – tako kažu – poslali u Ministarstvo nauke. Tu ima posla za forenzičare, verovatno je po sredi i kriminalni poduhvat neovlašćenog potpisivanja. Nisam pravnik, ali to bi verovatno moglo i da sruši ovaj skandalozni kurikulum. No, ako ne bude političke volje da se stvar procesuira ili pak, bude li je samo toliko da se ućutkaju zgranuti članovi radne grupe, sve će ostati onako kako jeste. Ne zaboravimo da postoji realan razlog zbog kojeg se žurilo s kurikulom. Potrebno je štampati nove udžbenike po novim programima, drugi je mesec u godini, a škola po novom programu kreće za pola godine. Pitanje je, naravno, šta se do sada čekalo i radilo, zašto se sistematski uništavaju svi uloženi napori, pa tako već eto, četiri godine.

Šta sada? Šta bi trebalo da se dogodi i šta će se, prema Vašem mišljenju, dogoditi? Da li verujete da će ove burne reakcije imati nekog konkretnog efekta?

Ministarka obrazovanja Divjak shvatila je da je pogrešila, i odmah je pokazala da ništa nije shvatila izjavom da će se sprovesti anketa među učiteljima i profesorima, pa da će se na osnovu ankete korigovati spiskovi. To je, dakle, reforma koja ide odozdo, to se inače obično zove revolucija, referendum, tako nekako – ide se u masu koja je nužno manje stručna, a poziva na anketu koja može biti u sinergiji podatak, samo jedan od mnogih, ali nikako ključan. Znam nekoliko institucija koje će insistirati na rešavanju lektirocida, posebno na identifikovanju osoba koje su prepravile predlog Radne grupe, ali koliki je njihov politički doseg – to je neizvesno.

Šteta je već sada počinjena, a ostane li ovako, biće nemerljiva. Izgubili smo u tom slučaju ne bitku, nego rat za knjigu i obrazovanje. Uništili generacije, budućnost. No, na kraju, oni će ionako više da čitaju na engleskom, pod svetlom irskog sunca, u tom smeru ih podstiču.

Kruno Lokotar je književnik, urednik i promoter kulture koji živi i radi u Zagrebu. Godine 2004. dobio je nagradu „Kiklop“ za najboljeg urednika. Pokrenuo je niz platformi za podsticanje i promociju književnosti: festivale, nagrade, televizijske produkcije i čitanja.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Kruno Lokotar, književnik iz Zagreba, za DW govori o nedavno objavljenom spornom spisku školske lektire u Hrvatskoj.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::Lektira%20iz%20paleozoika&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47581690&x4=10690&x5=Lektira%20iz%20paleozoika&x6=0&x7=%2Fsr%2Flektira-iz-paleozoika%2Fa-47581690&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190219&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/lektira-iz-paleozoika/a-47581690?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47580839_303.jpg
Image source DW/D. Dragojevic

Item 23
Id 47584053
Date 2019-02-19
Title Karl Lagerfeld – apstrakcija mode
Short title Karl Lagerfeld – apstrakcija mode
Teaser Svet mode već decenijama nije mogao da se zamisli bez Karla Legerfelda i njegovih kreacija. Njegovim odlaskom, sa svetske modne scene otišao je jedan od najzaslužnijih za njen glamur.

Mediji prenose da je Karl Lagerfeld preminuo u 86. godini. Njegova stvarna starost je tokom čitave njegove karijere bila predmet spekulacija, kojima je i sam kumovao, jer je dugo tvrdio da je rođen 1938, a potom 1935. godine.

Rastao je u aristokratskoj porodici, sa ocem, majkom i sestrom, u hamburškoj četvri Blankeneze. Posle Drugog svetskog rata porodica se preselila u Šlezvig-Holštajn. Tamo je mladi Karl svima upadao u oči svojim neobičnim odevanjem i dugom kosom. Ali i obrazovanjem: još pre osnovne škole, govorio je francuski i engleski jezik. Bio je oduševljen francuskom kulturom i pre svega slikarstvom.

Duga kosa uvezana u rep

Želja da se preseli u Pariz je bila tolika da je sa majkom prešao tamo i 1953. se definitivno nastanio u gradu koji je i tada bio centar svetske mode. Odmah je počeo da se prijavljuje na takmičenja za mlade modne dizajnere i sa 20 godina osvojio svoju prvu nagradu za dizajn jednog mantila.

Nekoliko godina kasnije, počeo je da radi kao modi kreator u kući Balmen/Patu. Godine 1963. postao je umetnički direktor u modnoj kući Kloe i tamo 1967. zasnovao svoj koncept jedinstva odeće i nakita zvani „Total look“. Sredinom 60-ih ga je angažovala i firma Fendi iz Rima.

Godine 1976. je preuzeo imidž koji je zadržao do smrti – duga kosa uvezana u rep i tamne naočare.

Bio je poznat po ljubavi prema knjigama – u pariskim knjižarama kupovao je više knjiga nedeljno, a u trenutku smrti, u svojoj privatnoj biblioteci imao je više od 300.000 knjiga i brošura.

Dolazak u Šanel

Veliki događaj u njegovoj karijeri desio se 1983, kada je postao kreativni direktor Šanela. Uspeo je da povrati interesovanje za Šanelovu odeću, koje je bio jenjalo, i da tu odeću učini interesantnom za mlade žene. Modifikovao je kroj, obnovio boje, promenio materijale – sve uspešno. Do kraja života je ostao glavni dizajner ove prestižne modne kuće.

Svoju marku, „Karl Lagerfeld“, osnovao je 1984. i ona se brzo etablirala kao kuća koja nudi prvoklasan dizajn kako za muškarce tako i za žene i decu, ne samo kada je reč o odeći, već i o nakitu i drugim modnim detaljima.

Od 1987. je sam radio kao svoj fotograf, menadžer reklamnih kampanji i autor kratkih filmova za različite modne firme.

Sporne izjave

Poslednjih godina je u udarne vesti dospeo i zbog svojih oštrih kritika na račun izbegličke politike kancelarke Angele Merkel, naročito zbog svoje sporne izjave: „Ne možete ubiti milione Jevreja i posle toga, makar prošle i decenije, dovesti u zemlju milione njihovih najgorih neprijatelja“.

Lagerfeld je decenijama bio neka vrsta „živog artefakta“, ili „apstrakcije“, kako je jednom sam sebe nazvao. S jedne strane je bio tašt i arogantan, s druge, samoironičan i plemenit. Svet mode već decenijama nije mogao da se zamisli bez njega i njegovih kreacija.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Sa Karlom Lagerfeldom, sa svetske modne scene otišao je jedan od najzaslužnijih za njen glamur.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::Karl%20Lagerfeld%20%E2%80%93%20apstrakcija%20mode&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47584053&x4=10690&x5=Karl%20Lagerfeld%20%E2%80%93%20apstrakcija%20mode&x6=0&x7=%2Fsr%2Fkarl-lagerfeld-apstrakcija-mode%2Fa-47584053&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190219&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/karl-lagerfeld-apstrakcija-mode/a-47584053?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47582921_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/P. Szyza

Item 24
Id 47578300
Date 2019-02-19
Title Desnica u usponu, građani veruju u EU
Short title Desnica u usponu, građani veruju u EU
Teaser Nešto manje od 100 dana pred izbore za Evropski parlament, EU je objavila rezultate anketa sprovedenih među građanima u Nemačkoj i drugim zemljama-članicama i s tim u vezi moguću raspodelu mandata posle 26. maja.

Prema ispitivanju javnog mnjenja u EU, najjača stranka u Evropskom parlamentu bi ostala EVP (Evropska narodna stranka) koju čine Demohrišćani, ali bi bila bitno oslabljena u odosu na sadašnje stanje – osvojila bi 183 mandata (sada ima 217 mandata). Usledila bi grupa Progresivna alijansa S&D (Socijaldemokratske stranke) sa 135 poslanika i ona bi pretrpela najveće gubitke jer trenutno ima 186 poslanika.

Najveći porast bi ostvarila stranka ENF (Evropa nacija i slobode). Bila bi četvrta po snazi sa 59 mandata (porast od 22 mandata) a peta po snazi bi bila EKR koja bi posle izlaska Velike Britanije iz EU i smanjivanja broja mandata u Evropskom parlamentu sa 751 na 705, imala 51 mandat (trenutno: 75 mandata).

Grupa GUE/NGL(Evropska levica/Nordijska zelena levica) bi imala 46 poslanika (za 6 manje nego sada) a grupa Zeleni/Evropska slobodna alijansa bi imala 45 poslanika (7 manje nego sada).

Većina nemačkih medija je izveštaje o ovoj anketi propratila naslovima u kojima se tematizuje uspeh desničara. Internet-portal javnog servisa ARD je objavio izjavu predsednika Bundestaga Volfganga Šojblea: „Kada bi rezultat evropskih izbora bio da Evropski parlament ima jaku manjinu ili čak većinu evroskeptičnih poslanika, dakle, poslanika koji nisu za evropsku integraciju, onda bi to za Evropsku uniju bilo fatalno.“

Vestdojče algemajne cajtung (WAZ) je na svom internet-portalu objavio intervju sa jednim od najvažnijih političara nemačke levice Gregorom Gizijem, nekadašnjim predsednikom stranke PDS koja je kasnije postala Stranka Levice. On smatra da će se, ako Evropska unija propadne, „Rat vratiti u Evropu“.

Iako je svojevremeno tvrdio da je EU „nesocijalna, nesolidarna i nedemokratska“, on smatra da je reč o instituciji koja je od koristi građanima u svakodnevnom životu. WAZ prenosi da je sada, uoči izbora za Evropski parlament, Gizi čak otvorio nalog na Instagramu na kojem objašnjava prednosti EU i podstiče mlade ljude da se uključe u njen rad.

Mnogi listovi su preneli i da prema poslednjoj anketi „većina Nemaca shvata značaj predstojećih izbora za Evropski parlament, a da 70 odsto Nemaca smatra da je njihov glas u EU važan.

Priredio: Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Evropska unjija objavila je rezutate ankete o predstojećim izborima za Evropski parlament.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa::Desnica%20u%20usponu%2C%20gra%C4%91ani%20veruju%20u%20EU&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47578300&x4=11475&x5=Desnica%20u%20usponu%2C%20gra%C4%91ani%20veruju%20u%20EU&x6=0&x7=%2Fsr%2Fdesnica-u-usponu-gra%C4%91ani-veruju-u-eu%2Fa-47578300&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190219&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AEvropa" />
Item URL https://www.dw.com/sr/desnica-u-usponu-građani-veruju-u-eu/a-47578300?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47105099_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/P. Seeger

Item 25
Id 47565452
Date 2019-02-18
Title Vučić i Tači -„Balkanski kontrasti"
Short title Vučić i Tači -„Balkanski kontrasti"
Teaser Dva nemačka dnevnika pišu o Balkanu. Frankfurter algemajne cajtung se bavi Minhenskom konferencijom o bezbednosti i sučeljavanjem predsednika Aleksandra Vučića i Hašima Tačija. A Tagescajtung piše o problemima Kosova.

Novinar Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung pod naslovom „Balkanski kontrasti" piše o prisustvu Grčke, Makedonije, Srbije i Kosova na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti. „Miljenici konferencije su bili Aleksis Cipras i Zoran Zaev". Ne samo što ih je hvalila kancelarka Angela Merkel, ne samo što su dobili mirovnu Klajstovu nagradu, već su i na „jednočasovnoj sednici objasnili zašto im je uspelo ono što mnogim političarima danas izgleda nemoguće: da nađu kompromis i misle o interesima suseda."

„Nije bio nikakav slučaj to što je Volfgang Išinger kao šef Konferencije o bezbednosti odmah posle nastupa Ciprasa i Zaeva uveo kontrastni program", pa su se na bini posle Zaeva i Ciprasa pojavili predsednici Srbije i Kosova Aleksandar Vučić i Hašim Tači. Išinger koji ima iskustva sa Balkanom i nekada je bio posrednik EU za Kosovo, bio je i voditelj srpsko-kosovskog razgovora, a njega je uveo pitanjem: zašto njima dvojici nije uspelo ono što je uspelo Ciprasu i Zaevu."

„Najpre je odgovorio Vučić, koji je dobio dosta više vremena da govori od Tačija i kojem je Išinger osim otvaranja dao i završnu reč. Vučić je pomenuo Briselski sporazum iz 2013. sklopljen uz posredstvo EU – tu su se Srbija i Kosovo obavezali da će normalizovati odnose. Srbija je ispunila sve što se tražilo sporazumom, a Kosovo – ništa od toga, rekao je Vučić.- On je ukazao da se na Severu Kosova lokalni izbori održavaju prema kosovskim zakonima, baš kao što je predviđeno sporazumom. Uz to se Srbija nije isprečila kada je Kosovo 2017. dobilo sopstveni međunarodni telefonski pozivni broj."

„Zajednice srpskih opština dogovorene 2013. godine – ni danas još nema. Imali su samo jednu stvar da ispune, to je bilo pre 2126 dana – i ni to nisu uradili, rekao je Vučić. Umesto toga, Kosovo je protivno volji Beograda pokušalo da se učlani u međunarodne organizacije kao što su UNESCO ili Interpol. Nakon što to nije uspelo, jer je Srbija blokirala stvar, Kosovo je uvelo uvozne takse na robu iz Srbije. Vučić je to nazvao krutim i tvrdoglavim."

„Tači je, ponešto nepsretno, odgovorio da se dogovori poput onog o formiranju zajednice srpskih opština može ostvariti samo ako su u skladu sa ustavom jedne zemlje. On nije pomenuo da je kosovski Ustavni sud stvaranje te zajednice u formi koju želi Beograd proglasio ilegalnim. Umesto toga, Tači je podsetio zašto je pomirenje između Srbije i Kosova mnogo teže od dogovora između Atine i Skoplja. Grčka i Makedonija nikada nisu međusobno ratovale, dok je na Kosovu 1998. i 1999. u krvavim borbama život izgubilo 13.000 ljudi."

Mihael Martens opisuje kako je u daljem razgovoru u ledenoj atmosferi postepeno otpadalo titulisanje sa „predsednik" ili „gospodin" da bi se na kraju svelo samo na gola prezimena „Vučić" i „Tači". – „Zvučalo je malo kao školsko dvorište. Nas ne interesuje njihov ustav jer mi ne priznajemo njihovu državu, rekao je Vučić. Lako je stvoriti dramu ili glumiti žrtvu, kontrirao je Tači. Ali, kako je rekao, ceo svet zna da su srpska policija i vojska sprovodile etničko čišćenje na Kosovu. Vučić je zapretio: Mislite li Vi da mi ne možemo da Vam naškodimo? Tači je odgovorio: G. Vučić još nije shvatio da sam ja predsednik suverene države. Vučić je, opet, rekao da je Kosovo upućeno na Srbiju i da ne može da uobražava da nije tako."

„Duel govornika može da se rezimira ukazivanjem da je „spor oko imena" koji je izbio proglašenjem makedonske nezavisnosti 1991, trajao 28 godina. Kosovo je 2008. postalo nezavisno. Prema tome, Tači i Vučić imaju vremena još do 2036. da isto tako hitro nađu rešenje kao što su to učinili Skoplje i Atina", piše Mihael Martnes za Frankfurter algemajne cajtung.

A za Tagescajtung iz Sarajeva piše novinar Erih Ratfelder – o tome kako je telefonski razgovarao sa Evlijanom Berani, „profesorkom iz srpsko-albanske mešovite porodice", čiji je glas „zvučao ponešto razočarano" i nisu uspele, kako je dodao, da je oraspolože ni njegove „čestitke povodom 11-godišnjice nezavisnosti Kosova. „Pri tome ona spada u najvažnije političke autorke svoje zemlje. Postala je slavna zahvaljujući svojim istraživanjima o trovanju albanskih đaka još za vreme srpske vladavine 1991. A kasnija istraživanja o korupciji u upravi UN i izbornim manipulacijama joj nisu olakšale život."

„Iako Srbija Kosovo još vidi kao deo Srbije, za Evlijanu Barani tamo od kraja rata postoji neka vrsta arhitekture stabilnosti. NATO i SAD garantuju nepovredivost granica. Pod tim štitom je donet ustav i stvoren funkcionalan parlamentarni sistem. Kosovo se, kako kaže Beranijeva, i pored toga što Albanci čine 90 odsto stanovništva definiše kao muiltietnička država, manjine su u parlamentu, veli, natproporcionalno zastupljene. No, sada je jedan od stubova te stabilnosti doveden u pitanje".

„Sa predsednikom Trampom, SAD pokušavaju da se širom sveta povuku iz kriznih regiona. Pokušava se i sa dilom za Kosovo. Amerikanci sada podržavaju poziciju koja je rasprostranjena i u Evropi, da između Kosova i Srbije treba da se postigne poravnanje i uz odricanje od sopstvenih pozicija" – Ratfelder u nastavku kratko objašnjava inicijativu o razmeni teritorija – Severa Kosova i Preševske doline."

„Time bi bila podrivena dosadašnja pozicija EU i SAD da se na Balkanu ne dozvoljavaju promene granica po etničkoj osnovi. To bi moglo da dovede do nesagledivih posledica po Bosnu, ali i u vezi sa Ukrajinom, upozoravaju kritičari, među kojima su i trojica bivših visokih predstavnika u Bosni i Hercegovini, među njima i nemački političar Kristijan Švarc-Šiling."

Evlijana Barani, prenosi Erih Ratfelder, vidi u narodu veliki otpor ideji o razmeni teritorija, očekuje da će se pritisak EU i SAD povećati, ali kaže i da prema Ustavu o tome može da se odlučuje samo u parlamentu, „a većina je protiv toga".

Priredio: Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Dva nemačka dnevnika pišu o Balkanu.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Vu%C4%8Di%C4%87%20i%20Ta%C4%8Di%20-%E2%80%9EBalkanski%20kontrasti%22&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47565452&x4=10687&x5=Vu%C4%8Di%C4%87%20i%20Ta%C4%8Di%20-%E2%80%9EBalkanski%20kontrasti%22&x6=0&x7=%2Fsr%2Fvu%C4%8Di%C4%87-i-ta%C4%8Di-balkanski-kontrasti%2Fa-47565452&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190218&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/vučić-i-tači-balkanski-kontrasti/a-47565452?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47550992_303.jpg
Image source DW/B. Cani

Item 26
Id 47561745
Date 2019-02-18
Title Kompjuter koji nepogrešivo otkriva bolesti
Short title Kompjuter koji nepogrešivo otkriva bolesti
Teaser Veštačka inteligencija ugrađena je u mnoge tehnologije. Korak po korak osvaja i medicinu. Ne može zameniti lekara, ali u dijagnostici se bez nje više ne može.

Ko radi taj i greši. Ali u nekim oblastima greške su opasne i mogu koštati života. U medicini, na primer, pogrešna dijagnoza može biti fatalna – stoga naučnici uveliko rade na tome da stopa grešaka u budućnosti bude bitno smanjena i to uz pomoć veštačke inteligencije (VI).

Iako su mnogi iskusni lekari kritični prema upotrebi VI u bolnicama i praktičnoj medicini, naučnici u laboratorijama širom sveta neprestano istražuju mogućnosti primene ove tehnologije, čiji je dijapazon iznenađujuće raznolik.

Prepoznajte na vreme bolesti koje će naslediti vaša deca

Sredinom februara 2019. godine, istraživanje kineskih naučnika izazvalo je senzaciju. Lekari su uz pomoć veštačke inteligencije proučili bolesničke kartone 1,362 milona dece i adolescenata starosne dobi do 18 godina. Obrađeno je više od 100 miliona podataka. Pokazalo se da je VI u stanju da identifikuje pacijente, koji moraju hitno na lečenje. Veštačka inteligencija to očigledno može da ustanovi bolje od neiskusnih doktora.

Takođe, tehnologija bi mogla da ukaže na retke ili teško prepoznatljive nasledne bolesti, koje porodični lekari često ne prepoznaju, spoznaja je do koje su došli naučnici sa Medicinskog fakulteta Guandžou i objavili je u časopisu „Nature Medicine". Reč je o grupi doktora okupljenih oko čuvenog profesora i eksperta za genetiku Kang-Čanga.

Ljudski dah sadrži mnoge supstance koje se mogu koristiti za otkrivanje različitih bolesti. Ali ljudski nos nije dovoljno osetljiv da u potpunosti sagleda stotine jedinjenja u dahu. Britanski istraživači su razvili tehnologiju vođenu veštačkom inteligencijom, koja radi bolje od ljudskog nosa.

Disanje pacijenta se detektuje različitim senzorima. Na osnovu toga računar izračunava 3D grafiku koristeći veštačku inteligenciju. Tako određeni molekuli u dahu pokazuju da pacijent ima rak.

Senzori to rano mogu prepoznati i naprosto su žedni znanja. Čuvajući informacije o pacijenatima i upoređujući ih sa medicinskim nalazima, računari mogu da postave sve preciznije dijagnoze.

Percepcija bola

Gde boli? To je standardno pitanje prilikom posete lekaru. Ali, nije uvek lako precizno locirati bol ili je prikladno opisati lekaru. Na primer, deci ili pacijentima s demencijom je vrlo teško pravilno opisati i locirati svoj subjektivni osećaj bola. Veštačka inteligencija bi trebala pomoći i u automatskom lociranju i razotkrivanju bola.

To funkcioniše ovako: senzori visoke rezolucije mere kako pacijent fizički reaguje na stimulans bola. Uz pomoć reakcija kože, mišića, disanja i konačno cirkulacije kompjuter izračunava subjektivno iskustvo bola.

Dijagnostikovanje genetskih bolesti kompjuterskim očitavanjem lica

Druga aplikacija za rano otkrivanje bolesti je očitavanje lica. Veštačka inteligencija je osmišljena da pomogne lekarima da identifikuju retke genetske poremećaje kod dece i to preciznim biometričkim merenjem lica. Izmereni podaci se upoređuju sa informacijama od ranije, sačuvnim u banci podataka dotičnog pacijenta, koja obuhvata specifične, genetske predispozicije. Neke retke genetske bolesti mogu biti prepoznate na osnovu oblika glave ili položaja očiju.

Rano prepoznati rizike

Veštačka inteligencija ne može da zameni doktora ali je od velike pomoći- posebno u dijagnostici raka kože. Jedna studija je pokazala da je „istrenirana" mašina, u čiji kompjuter su pohranjene brojne slike veoma opasnih tipova raka kože, u puno manjem obimu može da previdi opasne melanome nego iskusni dermatolozi.

U međuvremenu se veštačka inteligencija koristi i u gastroenterologiji. Na primer, kada treba efikasnije detektovati da li je potrebno ukloniti polipe u sluznici creva.

Zamena za psihoterapeuta?

Ako vam je potreban termin kod psihoterapeuta, morate biti strpljivi. Veštačka inteligencija bi u fazi čekanja mogla privremeno da zameni psihijatra ili psihoterapeuta.

Tehnika se zasniva na kognitivnoj teoriji ponašanja: Pacijenti, koji pokazuju simptome depresije, mogu komunicirati s chatbot-om, kojim upravlja vještačka inteligencija. Mašina tako pita pacijenta kako se oseća, daje savete o tome na koji način treba pristupati svojim problemima i dostupna je za razgovore 24 sata dnevno. Jedna studija, koju su sproveli američki studenti, pokazuju povlačenje depresije kod pacijenata koji su redovno koristili chatbot.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Veštačka inteligencija osvaja medicinu. Ne može zameniti lekara, ali je u dijagnostici nezaobilazna.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::Kompjuter%20koji%20nepogre%C5%A1ivo%20otkriva%20bolesti&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47561745&x4=10690&x5=Kompjuter%20koji%20nepogre%C5%A1ivo%20otkriva%20bolesti&x6=0&x7=%2Fsr%2Fkompjuter-koji-nepogre%C5%A1ivo-otkriva-bolesti%2Fa-47561745&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190218&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/kompjuter-koji-nepogrešivo-otkriva-bolesti/a-47561745?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/46550481_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/B. Pedersen

Item 27
Id 47560236
Date 2019-02-18
Title Šabanova poslednja pesma
Short title Šabanova poslednja pesma
Teaser Razvoj popularne muzike je u poslednjoj deceniji prošlog veka otvorio dno za još deset podrumskih spratova treša pa Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice deluje nadmoćno, kao Mocart zalutao među urođenike.

Jednog običnog dana sredinom šezdesetih godina prošlog veka u Šapcu je bivši bokser Mačve Alija uveo svog bratanca, inače talentovanog fudbalera, ali i teškog pušača od desete godine života, u kafanu i naredio mu da peva. On je pustio glas: Čajorije, šukarije / ma phir urde pala mande / ma phir urde pala mande / čaje!

Klinac je tako dobro imitirao Esmu Redžepovu da se pred kafanom napravila gužva – ljudi su mislili da je Esma došla u Šabac. Taj klinac se zvao Šaban Šaulić.

Područje između Bijeljine, Šapca, Loznice , Zvornika i Tuzle nikada nije bilo neka definisana politička ili geografska celina. Tamo gde su se spajali Podrinje, Majevica, Semberija i Mačva ipak je postojala jedna nevidljiva ali moćna veza među običnim ljudima. Oni su, čini mi se, više nego na drugim mestima, imali sklonost ka narodnjacima. I to u rasponu od takozvanih „izvornjaka“ i ojkača preko svake vrste narodnjačkog treša, do vrhunskih poluorijentalnih šlagera.

Radio Loznica i Radio Šabac su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka danonoćno isijavali te hitove, kombinujući ih sa „željama i pozdravima". Narodnjaci su već tada polako gubili svoju čednost i postajali – veliki biznis.

"Dajte mi utjehu”

Šaban Šaulić se krajem šezdesetih pojavio niotkud u toj šabačkoj mehani, sa osamnaest je zaprepastio i orkestar i menadžera u Beogradu svojim jedinstvenim glasom na audiciji, već posle tri dana je napravio prvi studijski snimak. Ćutljivi mladić se pokazao kao vanserijski talenat. Ono imaginarno kraljevstvo narodnjaka koje se prostire sa obe strane Drine dobilo je svog nekrunisanog princa. Mada je rođen u Šapcu, Bijeljina, odakle mu je bila majka, inače partizanka odlikovana ordenom za hrabrost, takođe je obeležila njegovo detinjstvo. Majka je bila nosilac muzičkog dara – bijeljinski komšiluk bi zaustavljao dah kada bi ona zapevala. Na prvoj ploči, snimljenoj 1969. Šaban Šaulić peva jezikom bijeljinskih sokaka - na ijekavici: Utjehu, dajte mi utjehu / za dušu slomljenu / za ranu na srcu /za ljubav nevjernu – dajte mi utjehu. To je postao hit na radio stanicama, ali se – što je još važnije – pesma odmah nametnula kafanskim pevačima. Ljudi su u kafanama uz nju dizali ruke u onom čuvenom , do pola glumljenom, a od pola smrtno ozbiljnom zanosu. Mladi Šaban se nastanjuje u Beogradu. U metropoli folka zlatno grlo će skromnog šabačkog momka od podstanarske sobice na Banovom brdu dovesti sve do porodične kuće na Dedinju.

Moj Šaban

Osamdesetih je Šaban Šaulić već bio kralj folka, a za moje okruženje i više od toga - jedan od apsolutnih autoriteta u narodnjačkom miljeu. Čovek sa kristalnim glasom je svojim pesmama opsluživao teški rakijski zanos momaka za šankovima bistroa u bosanskoj varošici u kojoj sam odrastao. U našim raspravama Šaban, kako su ga familijarno zvali moji školski drugovi, beše nedodirljiv. Svaki znak pitanja koji bi se nehotice pojavio nad mojim namrštenim čelom – jer ja sam stanovao u drugačijem univerzumu u kojem su se note ukrštale pinkflojdovski – bio bi doživljavan kao veleizdaja.

Sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, odrastajući u opisanom narodnjačkom kraljevstvu, naučio sam da živim sa tuđim zanosima koje nisam delio. Katkad sam se neoprezno upuštao u situacije, u kojima su svi oko mene bili pijani, a komandu nad zvučnicima je imao predstavnik većine – neki Šabanov fan. Bilo je noći u kojima sam morao da slušam i po dvadesetak puta: „Bio sam pijanac /nekada zbog nje/ tugovao, lumpovao i sa čašom drugovao / cigani me svi poznaju, bio sam pijanac”.

To je u socijalističkom raju odjekivalo kao himna svih ruralnih ispičutura. Prinudno modernizovana radnička klasa sa seljačkim korenima mogla se konačno pronaći u toj vrsti zašećerene emotivnosti – uživanje u sopstvenom bolu i samosažaljenje su ionako, prema Dvornikoviću, sačinjavaju sevdalijski temelj balkanskog čoveka.

Anđeoski glas palanke

Šabanovi hitovi su tokom sedamdesetih izražavali novu samosvest širokih narodnih masa. Ljudi koji su u predgrađima varoši i gradova zidali kuće, pre podne radili u fabrikama, a popodne obrađivali svoje dulume zemlje, zalazili u kafane sa kariranim stolnjacima i prepunim limenim pepeljarama i zaljubljivali se u konobarice, u Šabanovim melodijama i tekstovima pronalazili su sebe. Oni su novokomponovanu muziku doživljavali kao izraz svog emotivnog sklopa – red patetike, red prejakih osećanja, red pseudopesničkih metafora, red patnje koju je Šaban znao radosno otpevati. Nekada su to bile i kriptične poruke, mudrosti čije krajnje domete niko nije razumevao, ali su se uz špricer, pivo i ostale opijate, kroz gusti duvanski dim te reči otvarale balkanske čakre: “Jedna lasta ne čini proleće - a ni jesen jedan cvet uveli”.

Jugoslovenska industrija je usisavala seosku i provincijsku omladinu u orbitu gradova. Žal za ostavljenim zavičajem, nesnalaženje u hladnim gradovima i kompleksi proistekli iz kulturnog šoka nisu nalazili svoj izraz u tadašnjoj vrhunskoj književnosti, popu ili roku.Te potrebe prepoznali su narodnjački bardovi, pretvarajući kulturološke lomove u kafansko-terapeutske rituale: “Kako si majko, kako si oče / kakvo je tamo vreme / da li se momci u selu žene /pitali neko za mene?” Ovaj motiv koji se pojavio 1974. ponavlja u podvarijantama u raznim Šabanovim pesmama, kao što je “S namerom pođoh u veliki grad” iz 1989. U svakom slučaju, tekstovi narodnjaka su bili čista poezija za one koji nikada ne čitaju poeziju.

Šaban se urbanizovao, zemlja ruralizovala

Afirmacija seoske osećajnosti, njegova apoteoza, Šabanu je donela i neupitnu naklonost socijalističkih seljaka: Ti motiku uzmi od majke /a ja ću od oca plug / jer to nam je, sejo mila / najveći dug (1975). Ali skoro istovremeno Šaban upotrebljava vokabular koji nije do kraja kompatibilan sa konstruisanom agrarnom idilom. U njegovim pesmama se pojavljuju i aristokratske ukrasne biljke poput narcisa (“Uvenuće narcis beli / što ga tebi htedoh dati”). Urbanizacija jugoslovenskog sela napreduje.

Početkom osamdesetih Šaban Šaulić već sam piše svoje melodije. U njegove pesme ulaze konkretne žene kao što je Gordana (1976) ili Snežana (Sneg je opet Snežana, 1981). Upravo ova poslednja balada ima stišan, profinjen izraz i nagoveštava Šabana koji će za života u najboljim momentima postati živi klasik starogradske muzike čije se pesme izvode u najfinijim restoranima uz akustičnu pratnju.

Šaban Šaulić je bio i vrstan interpretator sevdaha, mada taj deo njegovog umetničkog angažmana u očima njegovih fanova nije bio u prvom planu.

Devedesete su donele redukovanje tržišta i raspad zemlje, ali Šaban, za razliku od nekih drugih estradnih kolega, nije otvoreno učestvovao u stvaranju navijačkih tabora.

Mocart među urođenicima

Turbofolk i njegovi “trubaduri etničkog čišćenja” su pokazali da mi, koji smo smatrali da je svet koji je Šaban predstavljao, svet koji će biti prevaziđen, nismo bili u pravu. Razvoj popularne muzike je u poslednjoj deceniji prošlog veka otvorio dno za još deset podrumskih spratova treša pa Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice izgleda kao Mocart zalutao među urođenike.

Osim toga, mladi ljudi u novom milenijumu žive po temeljnom postmodernom postulatu – sve može. Danas je to koncert Adel, a sutra žurka na kojoj svi horski pevaju Šabanove pesme. U tome nema nikakve protivrečnosti, u tome se više ne sudaraju oprečni životni koncepti kao u mojoj mladosti.

Šaban Šaulić je bio čovek izuzetnih glasovnih mogućnosti, a bio je obdaren i apsolutnim sluhom. To se naprosto – čulo. To sam odavno morao da priznam i ja, čovek koji sigurno nije spadao u njegove najvatrenije fanove. Kada bi neki njegov hit zapevao prosečno obdareni kafanski pevač morao bi spuštati tonalitet, a ponekad bi se jedva iskobeljao iz ukrasnih “trilera”, koji su kod Šabana zvučali lako i – elegantno.

Rekao bih da je on bio vrhunski pevač – uprkos žanru koji je opsluživao.

Zbogom Šabane

Naposletku, vreme je da priznam da Šabanova interpretacija pesme Žal spade u moje omiljene numere:

Kad me put nanese
opet u njen grad
znam da neću biti
kao nekad mlad

Ali evo sad se kunem
bar još jednom dok ne umrem
njene usne poljubiću ja

Srce moje deli se
na pre i posle nje
na mlade godine
i Žal što ostade.

Tako je to, Šaban je obišao svet, od Australije do Skandinavije, a bizarni slučaj ga je doveo i na zadnje gostovanje u Nemačku, a potom i na nemački auto-put, gde će umreti.

Pola veka je Kralj sa perikom, pa onda bez nje, bio nezaobilazni zvučni ukras nekih lepih trenutaka u životima svakoga od nas. Teško je zamisliti svet naših ljudi, ma gde da su, od Vranja do Helsinkija, od Bijeljine do Bostona, bez njegovog bistrog glasa. Uteha je da youtube ništa ne zaboravlja pa će digitalno konzervisan Šabanov glas u elektronskoj večnosti ostati dostupan svima.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Šaban Šaulić spram nekih estradnih pojava današnjice deluje nadmoćno, kao Mocart zalutao među urođenike.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::%C5%A0abanova%20poslednja%20pesma&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47560236&x4=10690&x5=%C5%A0abanova%20poslednja%20pesma&x6=0&x7=%2Fsr%2F%C5%A1abanova-poslednja-pesma%2Fa-47560236&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190218&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/šabanova-poslednja-pesma/a-47560236?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 28
Id 47534265
Date 2019-02-15
Title Šizofreni odnos prema istoriji
Short title Šizofreni odnos prema istoriji
Teaser Forme suočavanja s prošlošću na primeru Bosne i Hercegovine bile su tema specijalne projekcije kratkih filmova na Berlinalu. Pritom i moderne izražajne forme poput 3D-animacije dobijaju novu ulogu.

Svima koji su se ikada makar i ovlaš suočavali sa strahotama počinjenim tokom ratova na području bivše Jugoslavije, pojam Omarska nije nepoznat. Kroz logor, koji je bio smešten u istoimenom rudniku, tj. u pogonima tog rudnika, prošle su hiljade zarobljenika, a slike izgladnelih logoraša obišle su svet.

Danas se u tim halama ponovo proizvodi, a novi vlasnik, „Arcelor Mittal“, ne dozvoljava obilazak nekadašnjih pogona smrti.

Interijer užasa

Mladi indijski reditelj Varun Sasindran, je neko vreme proveo u Bosni i Hercegovini i prošlost Omarske ga je interesovala ne samo zbog činjenice da je vlasnik tog istorijskog mesta sada međunarodna kompanija indijskih korena. Sasindran je hteo da napravi film o Omarskoj, ali, s obzirom na to da mu kompanija nije dozvoljavala snimanje hala, mladi indijski reditelj došao je na ideju da te hale rekonstruiše digitalnim putem, na osnovu sećanja preživelih svedoka. Tako je nastalo jedinstveno putovanje kroz zaboravljeni interijer užasa.

„Kamere u 3D-animaciji prate kretanje zatvorenika: od spavaonica, preko trpezarije, pa do spoljnog područja. Kamere prate i svedočenja preživelih koji su mi u detalje opisali svakodnevicu u logoru“, kaže Sasindran nakon panel-diskusije o filmskim mogućnostima suočavanja s prošlošću koji je organizovan u sklopu programa „Berlinale Shorts“ u prostorijama kanadske ambasade u Berlinu.

Turobna nervoza rata

Na projekciji koja je prethodila raspravi, prikazana su tri kratkometražna filma, od kojih su dva posvećena ratu u Bosni i Hercegovini. Pored Sasindranove „Omarske“, prikazan je i film – video-instalacija „Can´t you see Them? – Repeat“ berlinske rediteljka i video-umetnice Klarise Time čija je okosnica jedan video-film snimljen 1992. u ratnom Sarajevu.

I ona, kao i Sasindran, pristupaju obradi osetljive ratne teme na nov način. I dok u filmu „Omarska“ uz pratnju glasova preživelih prelećemo preko hladne i geometrijski precizne kopije toponima Omarska, u filmu Klarise Time turobnu atmosferu ratnog Sarajeva dočarava uzastopno ponavljanje videa kojeg je Nedim Alikadić 2. maja 1992. snimio s balkona svoje zgrade, a koji prikazuje srpske vojnike koji se spuštaju u grad. Nervozna atmosfera filma pojačana je isečcima iz video-instalacije u kojoj glavnu ulogu igra reflektor koji svetlošću prati nervozne i drhtave pokrete originalnog snimka.

Prošlost u BiH – težak teren

No čak i kod precizne i u svojoj estetici minimalistički savršene 3D-animacije Omarske, ipak bi trebalo imati na umu da se radi o fikciji, a ne dokumentu. „Čak ako se radi o slikama koje su nastale na osnovu svedočanstva, one ipak imaju naš rukopis i našu teksturu“, kaže indijski redatelj.

Ipak, ideja iza svega bila je jasna: dati glas onima koji su izgubili život u Omarskoj i onima koji su preživeli taj logor. Na tribini je iznenađenje izazvala informacija da rodbina poginulih u Omarskoj ni dan-danas nema mesto na kome može da žali za svojim najmilijima.

Da je odnos i suočavanje s prošlošću na Balkanu, a posebno u Bosni i Hercegovini sa svojim političkim specifičnostima, težak teren, u to se u više navrata uverila i Klarisa Time kojoj je sećanje u Bosni i Hercegovini već godinama tema.

„Problem je u tome – a to nije samo stvar Bosne i Hercegovine – da gde god da se pojave žrtve, vrlo brzo nakon toga one bivaju politički zloupotrebljene i to ne uvek u korist žrtava. Za mene je umetnost podsticaj za otvaranje rasprave. Ali ta umetnost je uvek brutalno subjektivna i u jednom demokratskom društvu otvorena za kritiku. I to je isto politika“, kaže Timeova.

Rat je prisutan

Tribina na kojoj je trebalo da učestvuje i bosanskohercegovačka rediteljka Jasmila Žbanić, ali je, kako je objasnio organizator, bila sprečena zbog bolesti, u nekim trenucima se, i to zbog opisa aktuelnog političkog stanja u BiH reditelja Igora Drljače, pretvorila u turobnu sliku jednog društva na ivici Evrope koje srlja ka samouništenju.

Jedna od odlika tog samouništenja je, kako kaže Klarisa Time, i šizofreni odnos prema istoriji, gde se u nekim trenucima odriču istorije, a u drugim trenutku je iskorišćavaju u druge svrhe.

„Ja sam sve ove godine koliko se bavim Bosnom i Hercegovinom naučila i mnogo o svojoj zemlji, i prisetila se onog što poznajem i iz sopstvene porodice kada se spomene prošlost: taj neka čudna sramota, tabu-teme, prećutkivanje. Mi u Nemačkoj imamo jednu jedinstvenu zvaničnu verziju istorije, ali to pojedinim porodicima ne pomaže da se konstruktivno suoče s temom. I sve to zajedno rezultira jednom određenom političkom atmosferom u Bosni i Hercegovini, ali još uvek i u Nemačkoj“, zaključuje nemačka rediteljka.

Iako su rat na Balkanu u tematskoj orijentaciji filmova koji dolaze iz tog dela Evrope na Berlinalu zamenile neke druge teme, poput pitanja žene u društvu, duh rata iz devedesetih još uvek određuje diskurs u mnogim društvenim segmentima. Pa tako i u filmu.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Forme suočavanja s prošlošću na primeru BiH bile su tema specijalne projekcije kratkih filmova na Berlinalu.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::%C5%A0izofreni%20odnos%20prema%20istoriji&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47534265&x4=10690&x5=%C5%A0izofreni%20odnos%20prema%20istoriji&x6=0&x7=%2Fsr%2F%C5%A1izofreni-odnos-prema-istoriji%2Fa-47534265&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190215&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/šizofreni-odnos-prema-istoriji/a-47534265?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47526105_303.jpg
Image source DW/N. Kreizer

Item 29
Id 47532034
Date 2019-02-15
Title SAD uskraćuju ljubav Kosovu?
Short title SAD uskraćuju ljubav Kosovu?
Teaser Vašington zahteva od kosovskog rukovodstva momentalno ukidanje carina Srbiji. To je inicijativa „bez presedana“ i odaje rukopis Trampove administracije, ocenjuje „Noje criher cajtung“.

„Kosovski premijer Ramuš Haradinaj po prvi put je najavio da će povući odluku kojom je uvedena carina u visini 100 procenata na robu koja se uvozi iz Srbije. Time bi se otvorio put obnavljanju pregovora o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova“, piše Andreas Ernst, novinar lista Noje cirher cajtung.

U tekstu se napominje da je Haradinaj do sada striktno odbijao da se ukinu carine, jer, kako kaže premijer Kosova, a prenosi ciriški list, može se razgovarati tek kada Beograd prizna nezavisnost Kosova.

Pismo iz Vašingtona

„Međutim, u vladi raste otpor takvoj odluci premijera. Slabljenju Haradinajeve pozicije doprineo je američki pritisak, a konkretno – jedno pismo iz Vašingtona koje je dostavljeno medijima. Pismo, kojim se najavljuje otkazivanje bezbednosnog partnerstva ukoliko ne ukinu carine, potpisali su predstavnici Stejt departmenta, Ministarstva odbrane i Nacionalnog saveta za bezbednost SAD. U pismu je takođe, uz objašnjenje da je’neprimerena’, otkazana planirana poseta jednog američkog generala Kosovu. Navodi se i da će saradnja i u drugim oblastima biti proverena i u slučaju potrebe redukovana“.

Švajcarski dnevnik podseća da je Ramušu Haradinaju u januaru ove godine uskraćena viza za SAD, kao i to da NATO vrši pritisak na Prištinu. „Razlog za to je što Priština nije dogovorila s NATO transformaciju Kosovskih snaga bezbednosti u Armiju Kosova. Alijansa će, kako je u sredu najavio generalni sekretar Jens Stoltenberg, proveriti dalju saradnju sa Kosovskim snagama bezbednosti.“

Inicijativa „bez presedana“

Novinar švajcarskog lista ocenjuje da ta američka inicijativa „bez presedana“, odaje rukopis Trampove administracije. „Predsednik vrši pritisak da se dođe do skorog sporazuma, kojim bi se taj 20-godišnji konflikt okončao. U dva neobično direktna pisma u decembru, Tramp je predsednicima Kosova i Srbije poručio da iskoriste ’povoljan trenutak’ za sveobuhvatnu nagodbu. Ponudio je i podršku, kao i to da bi se na zajedničkom nastupu u Beloj kući mogao proslaviti istorijski sporazum“.

„Noje cirher cajtung“ piše da su u Prištini, nakon što su dobili pismo iz Vašingtona, sazvali kriznu sednicu, kao i da je Haradinaj reagovao nefleksibilno i rekao kako „voli Ameriku, ali da neće učiniti ustupke Srbiji“. „To je kazna“, citira list Haradinaja, „za to što Beograd nije priznao Kosovo“.

„Sledimo njihov savet“

List ukazuje kako su te mere Prištine već dugo sporne i unutar same kosovske vlade. Pozivajući se na pisanje prištinskog dnevnika „Koha ditore“, švajcarski dnevnik navodi da je većina ministara u vladi za to da se sledi američki „savet“.

Predsednik Hašim Tači je, takođe, već nedeljama po tom pitanju protiv Haradinaja. „’Amerikancima možemo da budemo prijatelji samo ako sledimo njihov savet’, rekao je Tači. Iako su u narodu carine protiv Srbije veoma popularne, to bi, nakon američke inicijative, veoma brzo moglo da se promeni“, zaključuje Andreas Ernst u švajcarskom dnevniku „Noje cirher cajtung“ – uz napomenu da Kosovo ne duguje zahvalnost SAD samo za oslobođenje od srpske vladavine, već i podršku prilikom proglašenja nezavisnosti 2008. „Nijedan druga zemlja na Kosovu nije toliko omiljena kao što su to Sjedinjene Američke Države“.

priredio: Svetozar Savić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Vašington zahteva od kosovskog rukovodstva momentalno ukidanje carina Srbiji. To je inicijativa „bez presedana“.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::SAD%20uskra%C4%87uju%20ljubav%20Kosovu%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47532034&x4=10687&x5=SAD%20uskra%C4%87uju%20ljubav%20Kosovu%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fsad-uskra%C4%87uju-ljubav-kosovu%2Fa-47532034&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190215&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/sad-uskraćuju-ljubav-kosovu/a-47532034?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 30
Id 47511338
Date 2019-02-14
Title Balkan-rok: muzika s druge strane
Short title Balkan-rok: muzika s druge strane
Teaser Roditelji bi želeli da određuju koju muziku bi njihova deca trebalo da slušaju, a koju ne bi trebalo. Ali mladi to ignorišu. Tako i u Hrvatskoj nametnuta razgraničenja u kulturi, nova generacija naprosto ignoriše.

Vrhunac večeri za osamnaestogodišnju Lauru je negde oko dva, tri sata, kada iz moćnih zvučnika u zagrebačkom klubu „Močvara“ odjeknu uvodni taktovi kultne pesme Bijelog dugmeta „Đurđevdan“ iz kasnih osamdesetih.

Zajedno sa stotinama drugih mladih koji u prepunom klubu plešu uz zvuke grupa poput Azre, Prljavog kazališta, Električnog orgazma ili SARS-a, ona digne ruke u vazduh i zapeva iz sveg glasa: „Proljeće na moje rame slijeće, Đurđevak zeleni...“

To je taj zvuk...

U trenutku kada Laura i njeni vršnjaci nakratko prekinu ples kako bi svi zajedno zapevali himničnu posvetu nesrećnoj ljubavi i prolaznosti života, već odavno ne postoji ni grupa koja ju je snimila, ni produkcijska kuća koja ju je objavila, ni zemlja u kojoj je ona nastala. Za Lauru, međutim, to nije važno: „Volim ove starije pesme, jer uz njih može najbolje da se pleše, tekstovi su lepši i življa mi je muzika.“

Uz to, za nju je važna i autentičnost zvuka: „Danas se dosta pesama radi uz pomoć tehnike, koristi se ’autotjun’, a pre su se više čuli gitara, bubnjevi, bas, klavijature... pravi instrumenti.“

Nikakva nostalgija – muzika za ovde i sada

„Balkan-rok“ naziv je „žurke/tuluma/partija/igranke“ koji se jednom mesečno održavaju u „Močvari“. Tada se u klub na livadi pored zagrebačkog Mosta slobode slije reka mladih, većinom između 17 i 25 godina, kako bi plesali i pevali uz rok-muziku rađenu na prostoru nekadašnje Jugoslavije u poslednje tri-četiri decenije.

Za sve njih, nostalgija kao žal za nečim prošlim tu ne igra nikakvu ulogu, isto kao ni to odakle dolaze izvođači. Za razliku od dominantne političke matrice, koja pre svega u Hrvatskoj stalno naglašava razlike naspram svega što je postojalo u vreme Jugoslavije, a prvenstveno svega što dolazi iz Srbije, te traži distanciranje i od jednog i od drugog, mladima koji se okupljaju oko određenog muzičkog stila to je sasvim nevažno.

„Svejedno mi je odakle ko dolazi, bitno je da nema vređanja“, kaže Lucija. „I nije mi bitno kada je muzika nastala: slušam i staro i novo“.

„Ne igra mi nikakvu ulogu odakle su izvođači“, dodaje Paulina (18). A za jednu drugu Lauru (17), važno je da razume tekst: „Najviše volim da je iz Hrvatske, ali to nije toliko bitno. Lepo je slušati nešto na svom jeziku.“

Jezik koji povezuje, a ne razdvaja

„Retro-element sastavni je deo urbane muzičke scene“, kaže Krešimir Krolo, sociolog sa zadarskog univerziteta. To je kosmopolitski tip ukusa, i ta pojava nije specifična za Hrvatsku ili region. Retro-trend je i na Zapadu veoma jak.

Što se Hrvatske i Balkana tiče, tu važnu ulogu ima jezik. „Različita istraživanja pokazuju da ćete, ako imate nešto što je jezički i kulturološki blisko, onda imati i svojevrsno grupisanje oko neke kategorije ukusa, bez obzira da li se radi o zabavnoj muzici, narodnoj muzici ili o roku“, objašnjava Krolo.

Razgraničenje prema tzv. „stranim“ elementima, pogotovo onome što dolazi iz Srbije, kako to pokušavaju da nametnu zagovarači moralne panike, pritom se jednostavno ignoriše. „Kultura zna da bude veoma tvrdoglava. Sva sociološka istraživanja pokazuju da, bez obzira koliko zvanični diskurs pokušava da povuče granice, postoji neka vrsta kulturne osmoze, neko pretapanje specifičnih oblika ukusa koje te granice ignoriše. Kada se prepozna zajednički ukus, onda se tu ne priznaje zvanični politički narativ.“

Zabrana kao poziv

To je posebno izraženo u Hrvatskoj, s obzirom na to da se tu i pitanje razgraničenja posebno naglašava, smatra Galeb Nikačević, producent iz Beograda i kreativni direktor onlajn-portala „Vice Srbija“. U drugim zemljama regiona to nije toliko važna tema, ali u Hrvatskoj je ono što je bilo prepoznato kao da potiče iz Srbije od strane zvaničnog mejnstrima bilo ignorisano i zabranjeno. „A čini se da je Nabokov u pravu kada kaže da je u ljudskoj prirodi da zabranu doživljava kao poziv“, kaže Nikačević.

„Turbo-folk, pa ni beogradski Novi talas, sve se to u Hrvatskoj nigde nije moglo čuti na radiju ili na televiziji. A onda čovek ode u neki klub i tamo se svi otkače na cajke.“ Zabranom se nešto samo osnažuje, naglašava Nikačević.

To brisanje granica na gotovo svim nivoima specifičan je fenomen sadašnje mlade generacije. Žanrovske odrednice su izbrisane, isto kao i granice između starog i novog ili između onoga što dolazi iz Srbije, Hrvatske ili Bosne.

„Kulturne matrice su se promenile, izbrisane su granice stilsko-tipoloških odrednica“, smatra Nikačević. „Mladi odrastaju uz eklekticizam žanrova – mešaju se turbo-folk, dens, rok, hip-hop, metal. Mladi se danas kao ličnosti formiraju slušajući sve to.“

Politika? Ne hvala!

Politička dimenzija je pritom izbledela. Pre dvadeset-trideset godina važnu je ulogu igralo kulturološko raslojavanje: sklonost nekoj vrsti muzike bila je povezana i sa sklonošći određenoj političkoj opciji ili ideologiji. To je bilo važno naročito za vreme ratova 1990-ih godina. „Ali ta veštačka dihotomija na ’mi’ i ’oni’, za sadašnju mladu generaciju samo je nepotrebno opterećenje. Kultura se više ne doživljava na normativan način“, naglašava Nikačević.

Ključnu ulogu pritom igraju društvene mreže i digitalizacija. Zahvaljujući njima, svakome je sve i uvek dostupno – tu i odmah. Tako nastaje ono što Nikačević naziva „medijski integrisanim društvom“.

Zahvaljujući digitalnoj komunikaciji nastaju nadnacionalne i nadkulturološke tačke identiteta, razvijaju se nadpolitičke i nadjezičke matrice komunikacije – a to je tendencija koja tvrdokorne zagovarače nacionalnih podela i povlačenja što nepropusnijih granica izrazito iritira, kaže Nikačević.

I otuda za Bruna (18) nije bitno da li su izvođači stariji ili noviji – on najradije sluša Balkan rok i pop, jer može da se „poveže s tom muzikom“. Isto kao i Lucija (18), koja voli da sluša i Eks-YU-rok, ali i današnji domaći rok. „Jednostavno se pronalazim u toj muzici“, kaže. I to joj je najvažnije.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Nametnuta razgraničenja u kulturi, nova generacija u Hrvatskoj naprosto ignoriše.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::Balkan-rok%3A%20muzika%20s%20druge%20strane&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47511338&x4=10690&x5=Balkan-rok%3A%20muzika%20s%20druge%20strane&x6=0&x7=%2Fsr%2Fbalkan-rok-muzika-s-druge-strane%2Fa-47511338&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190214&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/balkan-rok-muzika-s-druge-strane/a-47511338?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 31
Id 47498887
Date 2019-02-14
Title Bubreg iz inostranstva
Short title Bubreg iz inostranstva
Teaser Ove sedmice, Bundestag će se ponovo baviti pitanjem doniranja organa. Građani Nemačke koji žele to da urade moraju to izričito da dokažu putem kartice davaoca. Taj model se sve češće kritikuje. Šta je alternativa?

Pre godinu dana, Tomas Miler (52) iz Minhena ponovo je imao zdravstvenih problema: otečene noge, visok krvni pritisak. Bilo mu je sve lošije. Bubreg koji je Mileru presađen pre deset godina više ne funkcioniše kako treba. Zbog toga je doneo odluku: u narednih nekoliko nedelja će obaviti sve što je potrebno i preseliti se u Španiju, u blizini Malage. „Tamo su šanse da dobijem organ mnogo veće, ne čeka se tako dugo kao u Nemačkoj.“

Tomas Miler ima dugu istoriju bolesti: kada je imao 16 godina otkriveno je da ima dijabetes. Otada svakodnevno ubrizgava insulin. Kod osoba sa dijabetesom postoji visok rizik otkazivanja bubrega – Mileru se to desilo pre nego što je napunio 40 godina. Prvo je morao na dijalizu tri puta nedeljno, a zatim su transplantirani bubreg i pankreas. „Imao sam sreću da čekam dva organa: bubreg i pankreas, a na listi čekanja dva organa nije bilo toliko ljudi kao na spisku za jedan organ.“

Ako sve dobro funkcioniše, presađeni bubreg može da traje 20 godina – kod Tomasa Milera to nije bilo ni deset godina.

Tračak nade: njegova devojka pristaje da mu donira bubreg. Ali lekari iz klinike u Minhenu moraju da je odbiju. „Moja devojka je pre dve godine imala mali karcinom i, iako nije bila na hemoterapiji već samo na zračenju, nije imala pravo da donira bubreg.“

Dugo čekanje na organ u Nemačkoj

Da je Tomas Miler ponovo započeo sa dijalizom u Nemačkoj, opet bi se našao na listi čekanja za transplantaciju organa – zajedno sa trenutno 9.400 ljudi. To su pacijenti kojima je potreban novi bubreg ili srce, jetra ili pluća. U Nemačkoj se na bubreg čeka od šest do deset godina.

To je mnogo vremena koje neko kao Miler – nema. Problem je u tome što je recimo prošle godine samo 955 ljudi doniralo svoje organe posle smrti kritično bolesnim pacijentima. U Nemačkoj se primjenjuje pravilo: organi se mogu uzimati samo od osoba koje su se izričito za to izjasnile u svojoj kartici donatora organa.

Ministar zdravlja, Jens Špan to želi da promeni – po ugledu na zakone koji već dugo postoje u gotovo svim evropskim zemljama. To znači da se svi umrli automatski računaju kao donatori organa – osim ako se tome izričito ne suprotsave. Osim toga, i rođaci mogu odbaciti uzimanje organa od umrlog, tako da Špan govori o takozvanom rešenju dvostrukog suprotstavljanja automatizmu doniranja organa. Međutim, mnogi to kritikuju kao nedopustivo uplitanje u lična prava osobe.

Da li će se uključiti i Evropski sud pravde?

Kada Suzane Rajtmajer čuje protivnike ove reforme, ljuti se i kaže. „Onda bi trebalo da kažu i da ne žele da prihvate organ, ako im bude potreban!“ Ta kozmetičarka se bori za više donacija organa i registrovala je udruženje „Protiv smrti na listi čekanja organa“.

Ta žena iz Volfsburga onlajn-peticijama vrši pritisak na Bundestag, govori u Ministarstvu zdravlja i svake dve sedmice piše političarima i doktorima. Spremna je da se žali i Evropskom sudu u Luksemburgu.

Donacija organa nema dobru reputaciju u Nemačkoj

Suzane Rajtmajer je ponesena sudbinom u porodici: kada je njenoj ćerki Simoni pre četiri godine bio potreban bubreg, život joj je spasila donacija organa u Španiji. „Ako vam je hitno potreban zdrav organ, morate otići u Španiju, Austriju ili Holandiju“, žali se Rajtmajer i dodaje: „U Španiji su ljudi koji doniraju organe posebno priznati i poštovani.“

U Nemačkoj, s druge strane, donacija organa ima lošu reputaciju. „Nikada ništa pozitivno o doniranju organa, uvek neki skandali. Nemci uvek misle da će ako odu u bolnicu, direktno da ih raskomadaju“, kaže 60-godišnjakinja.

Suzane Rajtmajer mora da izdrži još nekoliko meseci. Sredinom ove godine ministar zdravlja želi da iznudi odluku Bundestaga. Tomas Miler će pratiti debatu iz Španije – možda već sa novim bubregom.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Ove sedmice, Bundestag će se ponovo baviti pitanjem doniranja organa.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::Bubreg%20iz%20inostranstva&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47498887&x4=10690&x5=Bubreg%20iz%20inostranstva&x6=0&x7=%2Fsr%2Fbubreg-iz-inostranstva%2Fa-47498887&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190214&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/bubreg-iz-inostranstva/a-47498887?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47043907_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/B. Wüstneck

Item 32
Id 47496061
Date 2019-02-13
Title Šabac – kao galsko selo
Short title Šabac – kao galsko selo
Teaser Radio Berlin-Brandenburg objavio je reportažu o Srbiji, pre svega o problemima opozicije. A švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung piše o problemima Hrvatske i Slovenije sa predsednikom Evropskog parlamenta.

Radio Berlin-Brandenburg izveštava o protestima u Srbiji. U radijskoj reportaži novinarke Andree Ber se najpre predstavlja gradonačelnik Šapca Nebojša Zelenović uz citat iz govora u Strazburu, u Savetu Evrope, iz novembra 2018. u kojem on „kritikuje nedostatak demokratije u Srbiji“. Ona objašnjava da je Šabac jedna od malobrojnih srpskih opština u kojima na vlasti nije Srpska napredna stranka. „Mi smo“, kaže Zelenović, „kao galsko selo koje su okružili Rimljani. I svi se pitaju šta je čarobni napitak i kako je moguće da opstajemo uprkos svim tim pritiscima“.

„Nekoliko nedelja kasnije, Zelenović sedi u velikoj Sali šabačke opštine. Opština sa oko 100.000 stanovnika se nalazi oko 90 kilometara zapadno od Beograda. U prestonici su s pažnjom registrovali istup kritičkog gradonačelnika. Ono trenutka kada sam dobio poziv da idem u Strazbur, ovamo je došla policija iz Beograda zbog navodno protivzakonitog postupanja mene i službenika gradske uprave. Četiri meseca su tražili dokaze, ali nisu ništa uspeli da nađu“, rekao je Zelenović za nemački radio.

Autorka navodi Zelenovićeve reči da su državni tužilac i ekonomski revizori optužili grad za finansijske malverzacije. Ni za šta nisu imali dokaze, i sve je služilo samo kriminalizaciji njega i njegovih saradnika, rekao je on. „Takođe imamo i dokaze o prisustvu kriminalaca koje je Napredna stranka angažovala i na dan izbora pretila građanima i predstavnicima drugih izbornih lista i ucenjivala ih. Mi smo to kao opozicija izneli u jednoj Beloj knjizi“.

Predstavljena je i opštinska političarka Marija Lazić, koja kaže kako je jedna poznanica jednog dana pozvala na kafu. Poznanica se, kaže, predstavila kao supruga jednog visokog funkcionera Srpske napredne stranke i stavila joj je do znanja da bi mogla da dobije rukovodeću poziciju u jednom šabačkom javnom preduzeću – ako promeni stranu.

U hotelu Moskva se početkom februara sastao „takozvani Komitet za monitoring Kongresa opština i regiona Saveta Evrope. Evroposki regionalni i opštinski političari ocenjuju lokalnu demokratiju. „U mnogim zemljama, predsednici opština su pod sve većim pritiskom, Bernd Firinger, gradonačelnik Zindelfingena. A kada je o Srbiji reč, on ostaje uopšten: Postoji potreba da se tu nešto uradi, to smo formulisali, i kada se radi o pitanju pristupa Evropskoj uniji, polazim od toga da je i lestvica i ovde postavljena na visinu koja odgovara demokratskim standardima.

„U hotelu Moskva se za reč javio i Saša Paunović, gradonačelnci Paraćina i član opozicionog Saveza za Srbiju. Sloboda medija, pravna država, ugroženi su u mnogim delovima Evrope. Neprijatelj koji sada preti se izdaje za demokratu, simulira slobodne izbore, tvrdi da se sloboda medija sastoji u tome da svako može da emituje lažne vesti. On zloupotrebljava demokratske institucije da bi donosio zakone kojima će se ukinuti ljudska prava i slobode, rekao je Paunović.

Slično za Radio Berlin-Brandenburg govori i gradonačelnik Sjenice Hazbo Mujović, koji se, između ostalog, žali „da se na televiziji neprestano može videti propaganda, propaganda i – propaganda, te da opozicija praktično nema gde da se oglasi“.

„Srpska opozicija sve više kritikuje i nemačku vladu. Kaže da kancelarka Angela Merkel redovni prima srpskog predsednika Aleksandra Vučića, ali interesovanja za opoziciju – nema“. Na kraju se oglasio i novinar Ivan Ivanji koji kaže: „Kada se razgovara sa nemačkim diplomatama – a ni sa austrijskim nije drukčije – oni kažu: da, mi smo zainteresovani za stabilnost... ja to smatram pogrešnim.“

„Postojao je Slobodan Milošević, koji je bio ubica, njegov ministar informacija se zvao Aleksandar Vučić, koji je trenutno predsednik Srbije; njegov portparol se zvao Ivica Dačić, koji je trenutno ministar spoljnih poslova Srbije. Mislim da je time već mnogo rečeno“...

Reportaža završava kako je i počela - rečima Nebojše Zelenovića u Savetu Evrope u Strazburu, koji se zahvalio toj instituciji na mogućnosti da joj se obrati i rekao: „Pomozite nam da dobijemo fer predizborno takmičenje“.

Tajani na istorijsko-političkom minskom polju

„Da li je to bilo odsustvo razmišljanja ili nešto gore?“, pita se Noje cirher cajtung povodom poslednje sporne izjave predsednika Evropskog parlamenta. „Teško je zamisliti da Antonio Tajani, nije znao šta je rekao. Živela italijanska Istra, živela italijanska Dalmacija i italijanski prognanici! – Tajanijev govor u nedelju u Bazovici odnosio se na italijanske žrtve jugoslovenskih partizana u blizini Trsta. Nedaleko odatle se nalazi drugi spomenik i to slovenačkim žrtvama italijanskog fašizma. Time je već jasno po kakvom se istorijsko-političkom minskom polju kretao Tajani kada se tako kontroverzno izjasnio.“

Opisavši spor koji je nastao kada su se tim povodom pobunile Slovenija i Hrvatska a Tajani poprilično nespretno pokušao da zagladi stvar, autor članka Andreas Ernst piše da je Tajani prihvatio poziv slovenačke komesarke EU za saobraćaj Tatjane Bulc da poseti bivši italijansko-nemački koncentracioni logor Rizjera di San Saba u Trstu. „U tom logoru je pod nemačkim rukovođenjem od 1943. do 1945. ubijeno između 3000 i 5000 ljudi. Bili su to jugoslovenski i italijanski partizani, ali i Jevreji i antifašisti. Već po kapitulaciji Italije 1943, odredi jugoslovenskih partizana su počinili zločine nad italijanskim protivnicima, ali i nad civilima i kolaborantima. Ubijene su hiljade ljudi. Oni su ustreljeni ili su živi bacani u jame. To, doduše, nije bio samo etnički konflikt: radilo se i to tome ko je bio na čijoj strani“.

„Niko ne dovodi u pitanje Tajanijevo poklonjenje tim žrtvama. Ali, oznaka italijanska Istra i još više italijanska Dalmacija – iritiraju. Istra je posle Prvog svetskog rata pripala Italiji, koja je pod fašizmom sprovodila brutalnu politiku asimilacije nad slovenačkom i hrvatskom manjinom. Nakon poraza Nemačke, počelo je natezanje između Tita i Amerikanaca oko vladavine nad Trstom. Završilo se tek 1957: Trst je pripao Italiji, a region južno odatle – Jugoslaviji. Danas su Italijani manjina u Istri, ali i u Sloveniji i u Hrvatskoj imaju kulturnu autonomiju. Za razliku od nje, Dalmacija je 1941. bila naprosto žrtva italijanske agresije. Mnogi njeni hrvatski i srpski stanovnici su se priključili Titu u borbi protiv okupatora. Račun je platilo autohtono italijansko stanovništvo koje je posle 1945. proterano“, piše Andreas Ernst za Noje cirher cajtung.

Severna Makedonija – strana reč

Isti list se osvrće i na ime Severne Makedonije koje je, kako stoji već u naslovu članka, „u svakodnevici još uvek strana reč“: „Na makedonskim graničnim prelazima tu i tamo se mogu videti nalepnice na kojima piše: Don´t fyrom me!“.

Posle kratkog objašnjenja kako je Grčka izdejstvovala da se Makedonija posle 1993. zove Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, i konstatacije da je to sada prošlost, dalje se navodi da novo ime Severna Makedonija „ima i svoju ekonomsku stranu, kada je reč o oznaka porekla proizvoda. Sada bi mešovita grčko-makedonska komisija trebalo da reši pitanja koja su s tim povezana. Tako i bivša jugoslovenska republika Makedonija i grčka severna provincija Makedonija izvoze vino. Da bi pojasnilo stvar, jedno grčko udruženje proizvođača vina je u jednom video-spotu objasnilo kako izgleda imenovanje koje smatra korektnim. Tamo učimo da konzument mora znati da je makedonska roba uvek Made in Greece. Drugim rečima, samo tamo gde piše: Grčka – i Makedonija je stvarno prisutna. A da bi se to pojasnilo i na nivou čula, upotrebljena je melodija iz Grka Zorbe.“

Priedio: Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Radio Berlin-Brandenburg objavio je reportažu o Srbiji, pre svega o problemima opozicije.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::%C5%A0abac%20%E2%80%93%20kao%20galsko%20selo&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47496061&x4=10687&x5=%C5%A0abac%20%E2%80%93%20kao%20galsko%20selo&x6=0&x7=%2Fsr%2F%C5%A1abac-kao-galsko-selo%2Fa-47496061&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190213&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/šabac-kao-galsko-selo/a-47496061?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/46302673_303.png
Image source DW

Item 33
Id 47494802
Date 2019-02-13
Title BiH: Danas su prozori mračni
Short title BiH: Danas su prozori mračni
Teaser „U Bosni i Hercegovini vlada Hladni rat“, kaže za DW Igor Drljača, reditelj koji je u svom dokumentarcu „Kameni govornici“, prikazanom u sekciji „Forum“, zemlju svojih roditelja doveo na filmska platna Berlinala.

Propala industrijska postrojenja, predivna priroda i mitovi u kojima se živi, za koje se živi i od kojih se živi – to je slika Bosne i Hercegovine na filmskom festivalu u Berlinu. Slika koju im predstavlja Igor Drljača u svom jednoipočasovnom dokumentarcu „Kameni govornici“ uvrštenom u sekciju „Forum“ na Berlinalu.

Tu sliku posebno zanimljivijom čini rediteljeva perspektiva: Drljača, rođen 1983. u Sarajevu, kao desetogodišnjak je s roditeljima pred ratom izbegao u Kanadu, gde je završio studije filmske režije i produkcije, započeo filmsku karijeru i predavao na Univerzitetu Jork u Torontu.

I turizam protkan ideologijom

Drljačin dokumentarac o Bosni i Hercegovini je tako na neki način turističko putovanje kroz njegovu sopstvenu zemlju, putovanje u kojem gledaoca vodi na četiri mesta: Međugorje, Visoko, Višegrad i Tuzlu.

„Interesovao me način na koji ta mesta žele od sebe da učine turističku atrakciju, narativ koji se koristi u njima i način na koji ljudi gledaju na istoriju tog lokaliteta i države“, ispričao nam je Drljača u Berlinu. Zajednički imenitelj ta četiri lokaliteta je, kaže za DW, to što se zasnivaju na mitovima protkanima političkim dimenzijama i nacionalnim narativima.

Promovisanjem turizma se, smatra, na suptilan način u njima promoviše istina na kojoj insistira samo jedna strana – bilo da se radi o političkim ili nacionalnim ideologijama. A time se onda učvršćuje i produbljuje jaz između pobornika različitih naroda, političkih i ideoloških tabora. „Ako radiš Andrićgrad, što u njemu ima da traži Njegoš ili crkva s Kosova?“

Veliki problem Bosne i Hercegovine je, tvrdi, taj što ne postoji jedan zajednički narativ u zemlji, zajednički okvir života, zajednička ideja o budućnosti, kaže Drljača, već se svi hrane različitim idejama i mitovima koje oni drugi smatraju provokacijom, umesto da se zajedno, kao društvo, suoče s najvećim neprijateljem Bosne i Hercegovine – egzodusom stanovništva.

„Prema procenama UN, za 25-30 godina će bukvalno polovina njenog stanovništva odseliti“, ukazuje bosansko-kanadski reditelj. Jedna Tuzlanka tako u filmu priča kako su se pre, u rana jutra, u stanovima palila svetla, dok su danas prozori mračni, jer više nema dece koja bi išla u školu i ljudi više ne odlaze na posao, jer posla nema. „Bojim se“, kaže, „da će BiH postati 'cottage country', da će ljudi u nju samo dolaziti na odmor, u vikendice.“

Pre rata i posle rata

Pritom ga, kaže, fascinira koliko u Bosni i Hercegovini ima pametnih i kvalitetnih ljudi na svim područjima, koliko ta zemlja ima resursa i lepota, ali ga istovremeno iznenađuje to koliko su njeni stanovnici nesposobni da uzmu svoju sudbinu u svoje ruke i preuzmu odgovornost. „Ako sused baci smeće u šumu, i ti ćeš ga baciti, ne postoje moralni standardi. Uvek se očekuje da će sve ’neko drugi’: neko drugi bi trebalo da reši probleme, neko drugi bi trebalo da ’skonta’ kako ćemo bolje da živimo, neka druga generacija...“

Kada protagonisti Drljačinog dokumentarca govore o svom životu, o svojoj stvarnosti, o svom kraju, oni gotovo uvek dele svoja svedočanstva na „pre rata“ i „posle rata“. To su ljudi iz različitih slojeva, različitog obrazovanja i različite starosti. Oni nisu potpisani, jer reditelj nije hteo da ih, znajući čime se bave ili kako se zovu, odmah strpamo u neku fijoku.

Rat im nije doneo samo raspad države i stradanja, već i prelazak iz jednog političkog i ekonomskog sistema u drugi, iz komunizma u kapitalizam. A s kapitalizmom u BiH nije došlo mnogo dobrih stvari, smatra 36-godišnji reditelj. Ono što njemu upada u oči je sveprisutna korupcija, nedostatak preduzetničkog duha, nepostojeća infrastruktura za ekonomski, pa i kulturni napredak.

Drljača bosanskohercegovačku posleratnu stvarnost danas vidi kao oživotvorenu „Top listu nadrealista“. On veruje da je jedini put koji BiH može da donese napredak: poštovanje EU-vrednosti i zakona, ali je svestan da i Evropska unija doprinosi neredu koji vlada u BiH: „Ironija je da je Evropska unija stvorila državu u kojoj se ne poštuju zakoni koje promoviše i na čijem poštovanju insistira u svojim članicama.“

Važno je znati gde su ti koreni

Više od dve trećine svog života Igor Drljača proveo je s druge strane Atlantika, u Kanadi, daleko od Bosne i Hercegovine. Zato pomalo iznenađuje koliko je s njom povezan. Veliki deo njegovog filmskog stvaralaštva inspirisan je domovinom njegovih roditelja i ljudima iz nje. Njegov film „The Waiting Room“ bavi se migrantskim životom bosanskohercegovačkog glumca Jasmina Gelje u Kanadi, migrantskim traumama bavi se i igrani film „Krivina“, a radnja novog dugometražnog igranog filma koji je u pripremi, „Tabija“, smeštena je u Sarajevu.

Uvek je važno znati odakle si, gde su ti koreni, objašnjava svoju vezanost za BiH. Hteo je, kaže, osim toga i da razume zašto su njegovi roditelji otišli iz BiH i zašto se nisu vratili.

Pitamo ga na kraju da li bi mogao da živi u Bosni i Hercegovini. „Bez posla, teško“, odgovara. Ali smejući se dodaje: „Ja bih mogao da živim skoro svuda, ali mislim da bi mi u BiH bilo teško, jer mi se čini da je nestalo nade – nade da je moguće nešto napraviti, postići, nešto promeniti.“

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser „U BiH vlada Hladni rat“, kaže za DW Igor Drljača, reditelj dokumentarca „Kameni govornici“, prikazanog na Berlinalu.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik::BiH%3A%20Danas%20su%20prozori%20mra%C4%8Dni&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47494802&x4=10690&x5=BiH%3A%20Danas%20su%20prozori%20mra%C4%8Dni&x6=0&x7=%2Fsr%2Fbih-danas-su-prozori-mra%C4%8Dni%2Fa-47494802&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190213&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AMozaik" />
Item URL https://www.dw.com/sr/bih-danas-su-prozori-mračni/a-47494802?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 34
Id 47474290
Date 2019-02-12
Title Neizvesna budućnost vladajuće koalicije
Short title Neizvesna budućnost vladajuće koalicije
Teaser Demohrišćani i Socijaldemokrate rade na tome da se što više profilišu – i time međusobno udalje. Šta to znači za veliku koaliciju, za vladu u Nemačkoj? Tim pitanjem se bave komentatori nemačke štampe.

Lideri SPD usvojili su koncept „socijalne države 2025“ kojim žele da socijaldemokratiju u Nemačkoj vrate na staze uspeha. Ta stranka se na taj način distancira od reformi svog bivšeg šefa i kancelara Gerharda Šredera. „Možemo s punim pravom da kažemo da ostavljamo iza nas ’Harc IV’ i da mu nećemo samo promeniti ime“, rekla je predsednica SPD Andrea Nales posle sastanka vrha stranke.

Pojednostavljeno rečeno sa tzv sistemom „Harc IV“ došlo je do izjednačavanja socijalne pomoći i pomoći za nezaposlene – na štetu onih koji su radili, ali ostali bez posla. Nova reforma sada bi trebalo da znači delimično ponovno razdvajanje tih vrsta socijalnih davanja i smanjivanje stigme za pogođene nezaposlene.

Istovremeno, vrh CDU je na tzv. „radionici“ – i to bez kancelarke Angele Merkel – vodio razgovore o migraciji – o tome kako je vođena politika od 2015, koje su greške napravljene i kako bi ubuduće trebalo da izgleda njihova politika u toj oblasti. Šefica CDU, Anegret Kramp Karenbauer, kaže da se njena stranka zalaže za sistem monitoringa migracije i da – kao ultima ratio – nije isključeno ni zatvaranje granica.

Rajniše post iz Diseldorfa smatra: „Nije slučajnost da Unija i SPD, posle za saveznu vladu katastrofalne 2018. godine, sada prave veliko spremanje. Odlukama SPD o socijalnoj politici i preporukama CDU/CSU u oblasti migracione politike, partneri u velikoj koaliciji mogu postići stabilizaciju. Sopstvenim redefinisanjem oni mogu da smire unutarstranačku debatu i da složnije deluju prema spolja – pogotovo zato što su se i jedni i drugi približili svom osnovnom brendu.“

„Često se prigovaralo da se Unija i SPD još samo malo razlikuju. Tome je sada kraj“, smatra i Folksštime iz Magdeburga. „Glasači sada imaju vrlo jasne alternative. Sasvim je moguće da će CDU i SPD imati koristi od brušenja profila. Međutim, još uvek nije jasno šta te nove strategije znače za opstanak koalicije. Da li se SPD zaista sprema da napusti vladu? Budućnost tog saveza neizvesnija je nego ikada.“

Augsburger algemajne konstatuje: „Gledano trezveno, ova koalicija je odavno nestala – ali to još ne želi da prizna. Radikalnim odbacivanjem reformi iz vremena Gerharda Šredera, SPD je dramatično smanjila ono što joj je zajedničko sa Unijom.“

Novine Badišen nojesten nahrihten iz Karlsruea nisu oduševljene planovima SPD: „Reformski papir ispunjen je duhom malodušnosti. Očigledno je da se on obraća ljudima koji su ubeđeni da će budućnost biti strašna, da će digitalizacija i globalizacija uništiti radna mesta u Nemačkoj. Takvima Socijaldemokratija obećava: ’Izaberi nas, i tvoj neizbežan pad će makar biti manje bolan’. S druge strane, mnogi građani konačno žele opipljivo oslobađanje svojih prihoda od poreza i dažbina. Pesimističnom politikom koja se oslanja na strah od loših vremena i umanjuje ono što je postignuto, SPD će teško naći put nazad ka uspehu.“

S druge strane, Frankfurter rundšau smatra da planirane reforme SPD ne idu dovoljno daleko: „Manje sankcija, bolja zaštita stanova i imovine, subvencije za veš mašinu i zimski kaput (za primaoce socijalne pomoći Harc IV, prim. ur.) – sve je to dobro. Međutim, SPD se ne bavi odavno uvreženim ponižavanjem nezaposlenih. Makar povećanje takozvanog novca za građane i okončanje svih sankcija za one koji ga primaju, bili bi neophodni kako bi se ublažila njihova izolacija i strah onih kojima preti da budu primaoci te socijalne pomoći. Ipak, rasprava o socijalnoj državi je konačno otvorena. A ako se ispostavi da se neophodne reforme ne mogu sprovesti sa Unijom – a to se mora pretpostaviti – onda velika koalicija gubi svoje temelje. Njen kraj bi bio bolji od toga da se nastavi po starom i jednostavno upravlja hronično oslabljenom socijalnom tržišnom ekonomijom.“

„Kao što SPD trpi zbog Harc IV, tako CDU pati od takozvane jeseni izbeglica 2015. i njenih posledica koje uključuju jačanje Alternative za Nemačku (AfD)“, ocenjuje Zidojče cajtung. Taj minhenski list, o raspravi koju je inicirala nova predsedavajuća CDU, Anegret Kramp Karenbauaer (AKK) piše: „Dobro je da u partiji Angele Merkel ponovo razgovaraju i – što ližu svoje rane. Politika azila nije trpela samo od preopterećenosti – kancelarka Merkel i njeni ljudi nisu dovoljno objasnili pomoć izbeglicama. Posle ove terapije, AKK-CDU ne bi trebalo da usledi dalja izolacija Nemačke i Evrope. Posle razgovora unutar stranke, moraju da uslede razgovori sa građanima.“

„Kramp-Karenbauer, koja još uvek mora da se bori da pridobije polovinu stranke Fridriha Merca, pokazala se kao snažna liderka – jer se usudila da se bavi temom koja je povezana sa strahovima“, piše Lajpciger folkscajtung. „Naravno da u tome ima mnogo simbolike. Najvažniji ishod ove ’radionice’ bi bio kada bi ponovo došlo do razumevanja između različitih tabora u stranci i kada bi tvrdoglavost iz poslednjih godina ustupila mesto želji za politikom.“

Prema mišljenju komentatora Tagescajtunga, ta „radionica“ je bila „potpuno nepotrebna“: „Nemojte pogrešno shvatiti: naravno da je migracija jedna od odlučujućih tema ovih godina, i naravno da su neophodni razgovori, analize grešaka i traženje rešenja. Međutim, te diskusije traju već četiri godine – u medijima, u odgovornim političkim telima i unutar CDU. Argumenti su dakle već bili razmenjeni i pre ’radionice’: posledice u smislu pooštravanja zakona CDU je odavno izradila, a dalji restriktivniji predlozi takođe su već na stolu. S druge strane, postoji potencijalna šteta prouzrokovana tim insceniranjem: ko izbegličku politiku izdiže na nivo sudbinskog pitanja, taj može samo da izgubi. Jer, desničari i njihovi obrasci tumačenja u ovoj oblasti odavno su stekli hegemoniju.“

Za kraj, mišljenje koje objavljuje list Darmšteter eho: „Bez efikasne zaštite spoljnih granica EU i panevropskog konsenzusa o distribuciji migranata, diskusija u ’radionici“ nije ništa drugo nego do razgovor sa samim sobom.“

Priredila Dijana Roščić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser CDU i SPD rade na tome da se što više profilišu – i time međusobno udalje, ocenjuje se u nemačkoj štampi.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Neizvesna%20budu%C4%87nost%20vladaju%C4%87e%20koalicije&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47474290&x4=10687&x5=Neizvesna%20budu%C4%87nost%20vladaju%C4%87e%20koalicije&x6=0&x7=%2Fsr%2Fneizvesna-budu%C4%87nost-vladaju%C4%87e-koalicije%2Fa-47474290&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190212&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/neizvesna-budućnost-vladajuće-koalicije/a-47474290?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47452332_303.jpg
Image caption Anegret kramp-Karenbauer (CDU) pored postera Angela Merkel
Image source picture-alliance/Geisler-Fotopress/Snapshot/F. Boillot

Item 35
Id 47437804
Date 2019-02-09
Title Srušiti tabu o menjanju granica
Short title Srušiti tabu o menjanju granica
Teaser Razgovori Beograda i Prištine blokirani su jer u evropskim prestonicama nema saglasnosti o menjanju granica. Vreme je da se granice ne tretiraju kao večne, piše novinar Andreas Ernst u komentaru za Noje cirher cajtung.

Kosovski premijer Ramuš Haradinaj sve češće gubi živce u poslednje vreme – sveži primer je prekid komunikacije sa misijom UN na Kosovu, piše ugledni Noje cirher cajtung. Ovog puta ga je iznerviralo što je generalni sekretar UN Antonio Gutereš tražio da Priština ukine carine na srpsku robu. Slično se Haradinaj odnosi i prema čelnicima EU kojima nonšalantno odgovara da će povući carine kad Srbija prizna nezavisnost Kosova.

„Spektakularna je međutim njegova konfrontacija sa Vašingtonom“, piše u komentaru švajcarskog lista koji potpisuje odlični poznavalac Balkana i dugogodišnji dopisnik iz Beograda Andreas Ernst. Priča se, piše Ernst, da je američki ambasador zalupio vrata napuštajući sastanak sa Haradinajem koji ni za jotu nije hteo da odstupi po pitanju carina.

„To je novo i uznemirujuće. Otkad je kosovski konflikt eskalirao pre dvadeset godina, Kosovari su uvek vodili računa da koordiniraju svaki korak sa silama zaštitnicama. I onda kada bi im delovali iza leđa, brže-bolje bi se pobrinuli da im se ne uzme za zlo. To je važilo pre svega za odnos sa 'američkim prijateljima'. Šta se to onda promenilo poslednjih godina?“, pita se Ernst i odgovara:

„Kosovo je blokirano, oseća se ostavljenim na cedilu i boji da je vreme ponovo naklonjeno Srbiji. Haradinaj na to reaguje nacionalističkom ofanzivom koja nailazi na odobravanje mnogih Kosovara. Ali na Kosovu nikako nisu nedužni za stagnaciju. Vlada nema ni volje ni sposobnosti da preduzme nešto protiv privrednog zastoja. Politika tamo znači gomilanje moći, sakupljanje sinekura i njihovu podelu pristalicama“, piše u ciriškom listu.

Taljiganje u Briselu

Doduše, dodaje se, ponekad Kosovo i sprovede reforme, recimo one potrebne za viznu liberalizaciju. Ali te vizne liberalizacije i dalje nema iako je Prištini davno obećana te je „razumljivo da na Kosovu jačaju resantimani protiv EU koja jedno priča, a drugo radi. Haradinaj to nezadovoljstvo upreza u svoju politiku konfrontacije i još ga pojačava.“

Zakopavanje u rovove prema susedu blokira razvoj – kako na Kosovu, tako i u Srbiji. „Nema nijednog razloga da Priština i Beograd hitno ne ispregovaraju mirovni dogovor. Umesto toga 'dijalog o normalizaciji' u Briselu nekako taljiga ili je sasvim zaustavljen. Za to postoje razlozi: nesretna visoka predstavnica EU Federika Mogerini je na kraju mandata, a u evropskim prestonicama nema saglasnosti o tome da li srpsko-kosovski dogovor sme da obuhvata i promene granica. I tako sve stoji“, piše Ernst.

Ona zaključuje da bi „razuman izlaz“ bili izbori na Kosovu pred koje bi tamošnje partije morale da pojasne pozicije prema dogovoru sa Srbijom. „Onda je potrebno jako vođstvo pregovara, da drži Prištinu i Beograd za stolom dok ne nađu rešenje. Pri tome treba rušiti tabue. Recimo onaj da su promene granica đavolja rabota čak i onda kada su dogovorne i demokratski legitimizovane.“

nr/nzz

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Vreme je da se granice ne tretiraju kao večne, piše novinar Andreas Ernst u komentaru za Noje cirher cajtung.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Sru%C5%A1iti%20tabu%20o%20menjanju%20granica&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47437804&x4=10687&x5=Sru%C5%A1iti%20tabu%20o%20menjanju%20granica&x6=0&x7=%2Fsr%2Fsru%C5%A1iti-tabu-o-menjanju-granica%2Fa-47437804&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190209&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/srušiti-tabu-o-menjanju-granica/a-47437804?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 36
Id 47405812
Date 2019-02-07
Title Slike iz života kosovskih Srba
Short title Slike iz života kosovskih Srba
Teaser Frankfurter algemajne cajtung piše o izveštaju Helsinškog komiteta za ljudska prava u kojem se, kako ocenjuje nemački list, situacija kosovskih Srba prikazuje utemeljeno i bez nacionalističkih girlandi.

„Kada je najmlađa evropska država u februaru 2008. proglasila svoju nezavisnost, to se desilo pod strogim nadzorom zapadnog dela međunarodne zajednice. Ni jedanaest godina nakon otcepljenja od Srbije, Kosovo nije oslobođeno tog nadzora“. Autor teksta, novinar Mihael Martens, koji piše za Frankfurter algemajne cajtung, podseća da je „osnov državnosti plan nekadašnjeg finskog predsednika Martija Ahtisarija“, a da se sada govori o planu predsednika Srbije i Kosova o razmeni teritorija – čime bi Ahtisarijev plan postao prevaziđen. Zbog toga on postavlja pitanje: „No, kakva je zaista situacija Srba na Kosovu?“

Posle opisa slike života kosovskih Srba u većini srpskih medija, slike u kojoj su ti ljudi u nekoj vrsti permanentnog ratnog stanja, i konstatacije da mnogi ljudi tu sliku smatraju realnošću iako „kolevsku srpstva“ nikad nisu videli svojim očima, Martens nastavlja:

„U sredu je u Beogradu objavljen izveštaj u kojem se situacija kosovskih Srba prikazuje utemeljeno i bez nacionalističkih girlandi. On nije nastao po instrukciji SNS niti je isfantaziran u beogradskim redakcijama“. Reč je o izveštaju beogradskog Helsinškog komiteta za ljudska prava. „On počiva na tromesečnim istraživanjima i intervjuima sa Srbima u srpskim opštinama, enklavama i manastirima. Pri tome se tu situacija Srba ne uleššava, niti se dramatizuje“.

Po tom izveštaju, „nema više otvorenog nasilja nad Srbima, kao posle ulaska NATO 1999, ili u antisrpskim pogromima 2004. No, diskriminacija, bar za Srbe na jugu pokrajine, gde Srbi najčešće žive u vrlo malim enklavama nije retkost.“ Kao primer se navode radarske kontrole saobraćajne policije ili rešavanje zahteva za penziju, slučajevi u kojima predstavnici vlasti, kada je reč o Srbima, često pribegavaju administrativnom šikaniranju.

„U drugim slučajevima kosovski Srbi prenose da je upravo vlada u Beogradu odgovorna za lošu situaciju. Glavnu reč vodi Srpska lista, pseudonezavisna stranka koja svoje instrukcije dovija od Vučića. Na Severu Kosova ona čvrsto drži u rukama politiku i (sivu) ekonomiju, a mnogi birači u njoj vide i zaštitu od albanskih zahteva. Posebo se Srbi južno od Ibra žale da se Beograd i Srpska lista uopšte ne interesuju za njihovo dobro. Srbija je 1999. povlačeći vojsku povukla i katastarske knjige koje još nisu u potpunosti vraćene. Ne treba ni objašnjavati do kakvih nejasnoća i sporova to može da vodi u trgovini nekretninama.“

„Time su pogođeni i Albanci i Srbi, no Beograd bi tu, kada bi srpskoj manjini hteo da pomogne i u svakodnevici, a ne samo patetičnim govorima, mogao da se postara za brzu pomoć. Ali, to se očigledno ne dešava. Kosovska političarka Rada Trajković, Srpskinja sa kritičkim stavom spram Beograda, smatra da bi iza toga mogla biti korupcija. Za sve one koji se profesionalno bave Kosovom, najnoviji izveštaj Helsinškog komiteta je obavezna lektira. Za druge – poučna slika stanja na Kosovu“, piše Mihael Martens za Frankfurter algemajne cajtung.

„To je neljudski! I oni su Evropljani?“

Dnevnik Badiše cajtung je objavio reportažni tekst novinarke Adelhaid Velfl o „hiljadama migranata koji su nasukani u Bosni i Hercegovini i koje hrvatska policija vraća uz primenu sile – većina su Pakistanci“.

Tekst počinje opisom stanja na periferiji Bihaća, u jednom starom skladištu „u kojem se nalazi oko 3.500 migranata; u unsko-sanskom regionu je ukupno 4.000 stranaca (...) ovo je mesto gde ljudi stalno dolaze, odlaze, i pre svega se u njega opet – vraćaju. Jer, većina mladih muškaraca, koji odavde pođu ka granici, ponovo završavaju u kampu o kojem se stara Međunarodna organizacija za migraciju (IOM). Nekoliko Pakistanaca priča da „70 odsto njih uhvati hrvatska policija. Da su neki od njih već četiri godine u Evropi, mnogi – dve ili tri godine.“

„Pre godinu dana, bosanske vlasti su bile preopterećene, ali danas je smeštaj za izbeglice mnogo bolji. Svi imaju krov nad glavom, tri obroka dnevno i - što je najvažnije, svima je toplo“.

„Skoro svako ovde može da ispriča neku priču o hrvatskoj policiji. Kažu da policajci izgaze njihove mobilne telefone, uzimaju im novac, tuku ih motkama ili udaraju nogama. Hrvatska hoće da pristupi Šengenskoj zoni, i u Zagrebu smatraju da će bolje ubediti ministre unutrašnjih poslova EU ako na granici pokažu oštrinu. Vraćanje ljudi je pravno sporno, jer se „natrag sprovode“ čitave grupe i nema ispitivanja svakog pojedinačnog slučaja ako neko zatraži azil.“

„Hrvatska se poziva na to da su gotovo svi migranti već bili u nekoj od zemalja EU – ili u Bugarskoj ili u Grčkoj. U svakom slučaju se nalaze i sigurnoj trećoj zemlji, a to je Bosna i Hercegovina. Jedan od pripadnika bosanskog obezbeđenja se čudi što EU ne reaguje na policijsko nasilje Hrvata: To je neljudski! I oni su Evropljani?

Priredio Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Frankfurter algemajne cajtung piše o izveštaju Helsinškog komiteta za ljudska prava o situaciji kosovskih Srba.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Slike%20iz%20%C5%BEivota%20kosovskih%20Srba&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47405812&x4=10687&x5=Slike%20iz%20%C5%BEivota%20kosovskih%20Srba&x6=0&x7=%2Fsr%2Fslike-iz-%C5%BEivota-kosovskih-srba%2Fa-47405812&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190207&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/slike-iz-života-kosovskih-srba/a-47405812?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 37
Id 47386946
Date 2019-02-06
Title „Srbija krvari“
Short title „Srbija krvari“
Teaser Tema članka „Srbija krvari“ novinarke Torkit Trajhel objavljenog u listu „Velt“ je – emigracija iz Srbije, zemlje „kojoj preti kolaps: autobusi ne dolaze, nema više dobrih lekara, čitavi potezi zemlje propadaju“.

Navevši reči jednog vozača autobusa i jedne mlade prevoditeljke koji žele da napuste zemlju i svojoj deci ponude bolje životne perspektive, autorka članka objašnjava da „godišnje 50 do 70 hiljada Srba – u zavisnosti od izvora podataka – emigrira. Verovatno je takvih ljudi i mnogo više, jer mnogi odlaze samo na određen rok, na primer, da bi pomagali pri žetvi, i potom se vraćaju. A to ne obuhvata nijedna statistika. Opozicioni Savez za Srbiju čak govori o 600.000 emigranta u poslednjih šest godina. Lekari, zanatlije, negovatelji, varioci, higijeničari, frizerke ili vozači autobusa, u Nemačkoj, gde nema dovoljno kvalifikovanih radnika, ali i u Austriji i Skandinaviji, bivaju primljeni raširenih ruku. Za to vreme, Srbija, sa svojih sedam miliona stanovnika, krvari. Bogate zemlje Zapada profitiraju od migracije, ali ona za Srbiju ima zabrinjavajuće posledice.“

„Čitavi potezi zemlje propadaju“, citira autorka Jerga Heskensa. „Ovaj stručnjak za Balkan je savetnik srpskog predsednika Aleksandra Vučića nadležan za privredu. Poslala ga je nemačka vlada od koje za to dobija i platu.“ Heskens kaže da je emigracija jedna od najvažnijih društvenih tema, da mnogi Srbi ne vide više budućnost u svojoj zemlji, da je ekonomska situacija loša, da prosečna plata iznosi 500 evra, a da je stopa nezaposlenosti 12 odsto, ali u stvarnosti verovatno mnogo veća: „Ko radi samo jedan dan u godini, ispada iz statistike“. A tome treba dodati i da vlada, prema mišljenju nekih Srba, čini situaciju još lošijom, umesto boljom, piše Trajhelova, i nastavlja: „Od početka decembra održavaju se protesti protiv Vučića koji je optužen da pretvara državu u autokratiju. Čak i imućniji Srbi ne vide perspektivu. Oni koji to mogu sebi da priušte, angažuju privatnog nastavnika Nemačkog za svoju decu kako bi ona kasnije mogla da počnu život u Austriji, Nemačkoj ili Švajcarskoj.“

Autorka opisuje i razgovor sa šefom beogradskog Gradskog saobraćajnog preduzeća Slobodanom Milićem koji joj kaže da „Nemačke agencije dolaze ovamo autobusima, pokupe ljudi i onda ih razdele po Nemačkoj ili Holandiji“. Na drugom mestu on kaže: „Ovde već godinama imamo veliku fluktuaciju. Godine 2014. je 45 vozača otišlo u inostranstvo, prošle godine ih je već bilo 249“, piše, između ostalog, u tekstu Torkit Trajhel koji je objavio Velt.

Priredio Saša Bojić

Short teaser Tema članka „Srbija krvari“ novinarke Torkit Trajhel objavljenog u listu „Velt“ je – emigracija iz Srbije.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::%E2%80%9ESrbija%20krvari%E2%80%9C&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47386946&x4=10687&x5=%E2%80%9ESrbija%20krvari%E2%80%9C&x6=0&x7=%2Fsr%2Fsrbija-krvari%2Fa-47386946&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190206&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/srbija-krvari/a-47386946?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 38
Id 47362992
Date 2019-02-05
Title Savršen scenario za građanski rat?
Short title Savršen scenario za građanski rat?
Teaser Ako sve strane u Venecueli ostanu na svom kursu, moglo bi doći do građanskog rata, strahuju pojedini komentatori nemačke štampe. Neki ukazuju i na nejedinstvo u Evropskoj uniji.

Frankfurter algemajne cajtung piše: „Priznanjem Huana Guaida (kao prelaznog predsednika Venecuele, prim. red), Nemačka i velika većina zemalja Evropske unije priključila se poziciji Sjedinjenih Američkih Država i najvećem broju zemalja Latinske Amerike. Tome u prilog govore i politički i moralni razlozi. Za zapadne demokratije ne bi bilo dobro da se u ovoj napetoj situaciji nisu stavile na stranu onih koji zastupaju prava i slobode. Madurov režim je na takav način uništio prosperitetnu Venecuelu, da je to neobično čak i za zemlje Latinske Amerike. Jedan politički vođa, koji svoju zemlju dovede u takvu nevolju i nepravdu, proigrao je svoj legitimitet.“

Vestfališe nahrihten iz Minstera smatra međutim da priznanje vođe opozicije neće mnogo doprineti: „Evropa jasno pokazuje svoj stav. Ali, pomaže li to šta? Autoritarni šef države i dalje je čvrsto u sedlu. I biće onoliko dugo, dokle god može da se osloni na vojsku, posebno na dobro podmićene oficire. Maduro je sebi mogao da dozvoli da samo umornim osmehom odreaguje na ultimatum Evropljana.“

Berlinski Tagescajtung gleda u budućnost: „Ako sve strane ostanu na svom kursu, to će dovesti do građanskog rata što bi bilo opravdanje za moguću vojnu intervenciju. To niko ne želi. One države EU koje su se stavile na stranu Guaida, sada bi morale da preuzmu odgovornost. To pre svega znači da moraju da utiču na svog saveznika. Države EU bi Guaida morale da ubede da bude strpljiv i da na kraju nađu rešenje sa kojim bi obe strane mogle da žive. To nije jednostavno. Ali, kad se neko već tako umeša, onda neka to bude hladne glave.“

„Sve ovo nije pametno“, smatra komentator lista Folksštime iz Magdeburga. „Maduro još uvek ima poluge moći u svojim rukama. Generali nemaju samo naredbodavnu, već imaju i ekonomsku moć. Armijsko vođstvo je uz režim, zbog toga što strahuje da bi šef države mogao da padne. Pri tom je Maduro krenuo da naoružava svoje pristalice. Ako se Guaidovi ljudi dohvate oružja, to bi bio savršen scenario za građanski rat. I da li bi onda Amerikanci intervenisali? Onda bi Nemačka i drugi Evropljani, kao pomoćne trupe, mogli da Amerikancima izgrade most za invaziju.“

Landescajtung iz Lineburga zaključuje: „Evropska unija je u konfliktu u Venecueli prokockala šansu da mnogo više razvije stratešku autonomiju u odnosu na Vašington. To što su stali uz Huana Guaida koji želi da pobedi bolesni Madurov režim, Evropljanima bi kod Trampa moglo da donese nekoliko ulizičkih bodova. Međutim, mogućnost da kao pošteni posrednici u sukobu dveju strana preuzmu više uticaja nego što je to Evropljanima moguće u Latinskoj Americi – odbačena je“.

Komentator Zidojče cajtunga pak primećuje da „ekonomska sila Evropa želi da preuzme više političke odgovornosti i zbog toga je ovo gorko razočaranje. EU nema jedinstven stav po pitanju Venecuele. (...) Krivica za to leži u jednoglasnosti koju je u ovom slučaju iskoristila Italija. U populističkom pokretu Pet zvezdica, koji je jedna od vladajućih partija u Italiji, postoje ljudi koji na Venecuelu još uvek gledaju kao na primer. Sporedno je to da li je ultimatum EU na Madura ostavio bilo kakav utisak. Jer, EU veoma često ne uspeva da nastupi zajedno za demokratiju i pomogne gladnim ljudima. Rimski veto – ponovljen ovog ponedeljka – pokazao je koliko je to jedinstvo: 27:1. Ako Maduro ostane tvrdoglav, kontakt-grupa kojom koordinira EU bi možda mogla da spreči nasilje u Venecueli. Uz to bi građani trebalo da u evropskoj izbornoj kampanji zahtevaju da se odbaci jednoglasnost EU kada je u pitanju spoljna politika. Jer, nedopustivo je uzimanje političkih talaca.“

Priredio: Svetozar Savić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Ako sve strane u Venecueli ostanu na svom kursu, moglo bi doći do građanskog rata, strahuju nemački mediji.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Savr%C5%A1en%20scenario%20za%20gra%C4%91anski%20rat%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47362992&x4=10687&x5=Savr%C5%A1en%20scenario%20za%20gra%C4%91anski%20rat%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fsavr%C5%A1en-scenario-za-gra%C4%91anski-rat%2Fa-47362992&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190205&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/savršen-scenario-za-građanski-rat/a-47362992?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47339459_303.jpg
Image source picture-alliance/AP Photo/F. Llano

Item 39
Id 47351806
Date 2019-02-04
Title Državna neutralnost - prevaziđena?
Short title Državna neutralnost - prevaziđena?
Teaser Švajcarska štampa piše o težnji nekih zemalja Istočne Evrope da budu neutralne – jedan profesor i bivši diplomata postavlja pitanje: da li je to ispravan put? A tema je i dogovor oko plata zaposlenih na Kosovu.

„Da li je neutralnost rešenje za zemlje Istočne Evrope?" – naslov je teksta objavljenog u nedeljnom izdanju lista Noje cirher cajtung, naslov u vidu pitanja koje postavlja – i na njega u tekstu odgovara – Paul Vidmer, bivši diplomata i bivši profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu St. Galen.

Počevši konstatacijom da je „Istočna Evropa oduvek bila politički nestabilan teren", Vidmer primećuje da su neke zemlje tog regiona „nakon što su zbacile sovjetski jaram pokušale da osiguraju svoju nezavisnost – izjavom o neutralnosti. Tako je postupila Ukrajina u svojoj izjavi o nezavisnosti iz 1990, a i Republika Moldavija u Ustavu iz 1994. Neutralnost kao da je i za druge sve atraktivnija – čak i za Belorusiju koja je, nota bene, osnivačka članica vojnog saveza koji predvodi Rusija."

„To što oni cene neutralnost, po sebi je lepo. Jer, po završetku Hladnog rata njihov ugled nije bio najbolji. Bilo je to kao posle svakog velikog rata: moćni su obznanili kraj neutralnosti; za nju, kako su rekli, više nije bilo mesta u novom mirovnom poretku. Tako je bilo posle Prvog svetskog rata: pobednici nisu hteli da prime Švajcarsku u zajednicu naroda. I posle Drugog svetskog rata su pobednici sprečili neutralne da se učlane u Ujedinjene nacije. Ni posle Hladnog rata nije bilo drukčije: veliki stratezi su smatrali da konvencionalni rat u Evropi više ne može da se zamisli pa su tako i neutralnost smatrali za beskoristan relikt."

Autor teksta je pre nekoliko nedelja učestvovao u jednom zasedanju o neutralnosti održanom u Ukrajini. „Švajcarac može samo da pozdravi to što se takav koncept ceni. Jer on za manje države ili one koje su srednje veličine može biti sasvim dobra alternativa."

No, Vidmer sumnja u to da „neutralna opcija dolazi u obzir kada je reč o pomenutim državama". Jer, „neutralnosti je potrebna bezuslovna unutrašnjepolitička podrška". Ako jedna zemlja hoće da vodi uspešnu politiku neutralnosti, ona to može „samo ako velika većina nijednih građana želi tu neutralnost. Ako je dobar deo stanovništva protiv toga, strane sile suviše lako mogu da se umešaju u unutrašnju politiku i destabilizuju zemlju."

„Kada su velike sile pre 200 godina na Bečkom kongresu međunarodnopravno priznale švajcarsku neutralnost, izričito su izjavile da je ona u interesu Evrope. To mora važiti i za zemlje Istočne Evrope. Neutralnost ne sme biti samo u sopstvenom interesu, već i u interesu drugih država – inače izjave o neutralnosti ne vrede mnogo", piše Paul Vidmer za nedeljno izdanje Noje sirher cajtunga.

Isti list u „normalnom" izdanju od ponedeljka piše i o „Velikodušnom Kosovu", tačnije, da tamošnji političari nedeljama nisu mogli da se slože oko budžeta, a najveći sporovi su se vodili oko plata za zaposlene u javnim službama. Oni su svoj zahtev za povećanje plate naglasili i štrajkom. Sada je postignuta saglasnost oko toga i „ona znači da se sada završava tronedeljni štrajk u javnom školstvu (...) Vlada je u čitavom sporu imala slabe karte jer je premijer Ramuš Haradinaj prošle godine neočekivano povećao svoju platu, kao i plate članova njegovog kabineta, za 90 do 100 odsto."

„Ekonomisti sada kritikuju odluku o povećanju plata povezanom sa budžetom od 2,4 milijarde evra i sada će jaz između plata u javnom i privatnom sektoru biti još dublji. I dok službenici u državnom sektrou mogu da računaju sa prosečnom platom od 520 evra, u privatnom sektru j eiznos 370 evra. To povećava pritisak na privatne firme i smanjuje njihovu konkurentnost", piše Noje cirher cajtung.

Priredio: Saša Bojić

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Švajcarska štampa piše o težnji nekih zemalja Istočne Evrope da budu neutralne-
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Dr%C5%BEavna%20neutralnost%20-%20prevazi%C4%91ena%3F&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47351806&x4=10687&x5=Dr%C5%BEavna%20neutralnost%20-%20prevazi%C4%91ena%3F&x6=0&x7=%2Fsr%2Fdr%C5%BEavna-neutralnost-prevazi%C4%91ena%2Fa-47351806&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190204&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/državna-neutralnost-prevaziđena/a-47351806?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/47091713_303.jpg
Image source picture-alliance/dpa/KEYSTONE/A. Anex

Item 40
Id 47333188
Date 2019-02-02
Title Nuklearni rulet je ponovo krenuo
Short title Nuklearni rulet je ponovo krenuo
Teaser Nova trka u atomskom naoružanju je posebno opasna dok u Vašingtonu stoluje neuračunljivi Tramp, a u Moskvi se hibridni ratovi vide kao način povratka stare moći, piše nemačka štampa povodom otkazivanja ugovora INF.

Sjedinjene Države su jednostrano otkazale Sporazum o zabrani raketa srednjeg dometa, tvrdeći da ga Rusija ionako hronično krši. U Moskvi to demantuju, kriveći Vašington za eskalaciju. U subotu je predsednik Vladimir Putin objavio da i Rusija napušta ugovor.

Bilateralni ugovor INF je od 1987. regulisao uništavanje i zabranu projektila koji mogu da nose nuklearne bojeve glave, a imaju domet od 500 do 5.500 kilometara. Takve je najpre razvio Sovjetski Savez, a zatim i SAD. Dok dve strane igraju ping-pong međusobnim optužbama, u Evropi strahuju da ne postanu bojište ili lopta za igru supersila.

U tom pravcu piše Zeksiše cajtung (Drezden): „Ne može se prevideti da ugovor INF ima slabosti. Od odražava konstelaciju kakva je postojala na kraju Hladnog rata i više nije u skladu sa vremenom. (često se napominje da i Kina poseduje takvo oružje, a nije deo ugovora, prim. red. DW) Zato se mora pokušati njegova obnova. Ali otkazivanje ugovora je pogrešan put jer time pada zabrana nuklearnog naoružavanja. Ako ponovo krene, ugroziće bezbednost pre svega Evrope.“

„Atomsko oružje ne stabilizuje, naprotiv“, piše ugledni Zidojče cajtung (Minhen). „To posebno važi onda kada se atomsko oružje poima kao vojno sredstvo koje je deo šireg plana. Takvo razmišljanje je posebno opasno u dobu kada američki predsednik drži da je savez sa Evropom nepotreban ili makar nefer – dok Moskva na najrazličitije načine koji uključuju i hibridne ratove obezbeđuje nacionalnu veličinu i ugled u svetu.“

Konzervativni Velt (Berlin) krivicu vidi isključivo na ruskoj strani: „Ako razgovori sa Moskvom propadnu, Zapadu neće ostati ništa drugo nego da modernizuje američko atomsko oružje na evropskoj NATO teritoriji i da takođe postavi nove sisteme srednjeg dometa. Otkazivanje ugovora INF od strane Amerikanaca je prvi – neprijatan, ali neophodan – korak u tom pravcu. Nije za to odgovoran američki predsednik Donald Tramp nego njegov ruski kolega Vladimir Putin. On već godinama dovodi u pitanje posleratni poredak Hladnog rata i igra na slabosti Zapada.“

Drugačije piše Folksštime (Magdeburg): „Prvo porušiti sve pa čekati da se slegne prašina, a onda iz toga izvući maksimalnu nacionalnu korist – prema toj šemi je američki predsednik Donald Tramp sahranio i ugovor INF. Rusi, koji su to provocirali svojom destruktivnošću, uopšte ne moraju da prebacuju loptu krivice u Trampovo dvorište – on je tu loptu sam prigrlio.“

Frankfurter rundšau navodi da je „razmišljanje u vojnim i geostrateškim kategorijama mnogim modernim Evropljanima ne samo neobično već i odvratno. Nespojivo sa društvom blagostanja u kojem se najradije diskutuje o sledećem velnes-odmoru, smutiju od kelja i netoleranciji na laktozu. Ali koliko god se žali zbog vojne logike, koliko god se ona smatra antičkom ili se pred njom žmuri: vojna moć uvek znači političku moć, danas kao i oduvek.“

Frankfurter algemajne cajtung podseća da ostaje prelazni period od šest meseci tokom kojih se ipak nekako može spasiti ugovor Vašingtona i Moskve. „Ali za to bi Moskva morala verodostojno da dokaže da zaustavlja program raketa srednjeg dometa kojim krši ugovor. To sada deluje nezamislivo, ali ne treba sasvim isključiti da će Rusija i SAD stupiti u ozbiljan dijalog. Ipak se dve strane u jednome slažu: od 1987. je porastao broj zemalja koje raspolažu ovom kategorijom oružja, ali nisu deo ugovora.“

U Badiše cajtungu (Frajburg) su skeptični jer „ni Rusija ni SAD nemaju više interesa da se odreknu zemaljskih raketa srednjeg dometa. SAD jer ovim sistemima žele da prikoče uticaj Kine u Aziji. Rusi jer verovatno u vidu sistema SSC-8 već raspolažu takvim oružjem.“

priredio Nemanja Rujević

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Short teaser Nova trka u atomskom naoružanju je posebno opasna dok u Vašingtonu stoluje Tramp, a Moskva praktikuje hibridne ratove.
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe::Nuklearni%20rulet%20je%20ponovo%20krenuo&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=47333188&x4=10687&x5=Nuklearni%20rulet%20je%20ponovo%20krenuo&x6=0&x7=%2Fsr%2Fnuklearni-rulet-je-ponovo-krenuo%2Fa-47333188&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20190202&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3AIzbor%20iz%20%C5%A1tampe" />
Item URL https://www.dw.com/sr/nuklearni-rulet-je-ponovo-krenuo/a-47333188?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/45972667_303.jpg
Image caption Povlačenje američkog oružja iz Zapadne Nemačke 1988.
Image source picture-alliance/dpa/H. Melchert

Item 41
Id 15642412
Date 2012-01-03
Title Godina koju su pojele krize i revolucije
Teaser 2011. godina je bila godina finansijske i dužničke krize, arapskog proleća, serije terorističkih napada, prirodnih katastrofa, ali i srećnih trenutaka: venčanja, rekorda, suza radosnica i nade u bolje sutra...
Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Godina%20koju%20su%20pojele%20krize%20i%20revolucije&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=15642412&x4=11467&x5=Godina%20koju%20su%20pojele%20krize%20i%20revolucije&x6=0&x7=%2Fsr%2Fgodina-koju-su-pojele-krize-i-revolucije%2Fa-15642412&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20120103&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/godina-koju-su-pojele-krize-i-revolucije/a-15642412?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 42
Id 6475351
Date 2011-03-18
Title Belene
Teaser Nuklearna elektrana Belan projektovana je još 80-tih godina, kada je i počela njena gradnja. U međuvremenu je, više puta, prekidana i nastavljana, u zavisnosti od stava vladajuće partije, ali i javnosti.

Sada je projekat prepušten ruskoj kompaniji "Atomstrojeksport", koja bi trebalo da je završi do 2013. godine. Inače, nuklearna elektrana Belane biće prva takve vrste u Evropi koju grade Rusi i to na trusnom podričju, samo 200 km od Srbije.

Pre dve godine u ovom kraju zabeležen je zemljotres jačine 5,3 stepena Rihterove skale. Izgradnja, koju je aminovala i Evropska Unija, koštaće oko 6,8 milijardi evra. Imaće dva reaktora jačine od po 1.000 megavati.

Autor: Jelena Kulidžan

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Belene&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6475351&x4=11467&x5=Belene&x6=0&x7=%2Fsr%2Fbelene%2Fa-6475351&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/belene/a-6475351?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/4743957_303.jpg
Image caption Igradnje nuklearke Belene
Image source AP

Item 43
Id 6474199
Date 2011-03-18
Title Temelín
Teaser Najveća nuklearna elektrana u Češkoj je od 2002. godine u komercijalnoj upotrebi. Zbog njene gradnje, uništeno je 6 sela. U pogonu su dva reaktora, koja proizvode 2026 megavata električne energije.

Pre četiri godine, došlo je do manjeg kvara, kada je iscurilo oko 2000 litara radioaktivne vode. Na sreću, otrovna voda nije dospela u okolinu. Uprkos dešavanjima u Japanu, Češka vlada je saopštila da ne planira obustavu gradnje još dva reaktora u ovoj elektrani.

Temelin se nalazi 50 kilometara od granice sa Austrijom. Početak izgradnje postrojenja izazvalo je žestoke proteste Austrijanaca zbog straha da će elektrana ugroziti životnu sredinu. Dok Česi tvrde da je elektrana 100 odsto sigurna, pokrajinska vlada Gornje Austrije upozorava da je Temelin visokorizična elektrana.

Nakon pristupanja Češke Evropskoj uniji, pitanje Temelina postala je tačka trvenja sa Austrijom. Da bi se sprečilo ugrožavanje „proširenja ka Istoku“, Češka i Austrija su potpisale Meklerov protokol, kojim su se dve zemlje dogovorile da se ustanovi posebna procedura ispitivanja uticaja elektrane na okolinu.

Namera je bila da se omogući bolja informisanost austrijske vlade i stanovništva o stanju u Temelinu. Zbog katastrofe u Černobilju, češka javnost takođe se protivila izgradnji nuklearne elektrane Temelin. Godine 2000. sakupljeno je preko 70.000 potpisa za raspisivanje referenduma. Međutim, predlog građana nikada nije došao na dnevni red češkog parlamenta. Iste godine, ankete su pokazale da je oko 71 odsto građana ipak podržavalo izgradnju elektrane.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: Jakov Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Temel%C3%ADn&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474199&x4=11467&x5=Temel%C3%ADn&x6=0&x7=%2Fsr%2Ftemel%C3%ADn%2Fa-6474199&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/temelín/a-6474199?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/438360_303.jpg
Image caption Početak rada: 2002; 2 Reaktora; 2026 MW
Image source AP

Item 44
Id 6474198
Date 2011-03-18
Title Dukovani
Teaser Nuklearna elektrana Dukovani na jugu Češke počela je sa radom 1985. godine. Sastoji se od četiri reaktora koji proizvode 1792 megavata električne energije, a u planu je i peti reaktor.

U oktobru 2001. godine dobila je status kompanije koja je prijateljski nastrojena prema životnoj sredini. Međutim, u Dukovoniju nije ugrađen kontejner, mehanizam koji se ugrađuje u reaktor i pokriva ga u slučaju nezgode. Zbog nedovoljnih mera bezbednosti elektrana je podložna spoljnim uticajima.

Češka agencija za atomsku energiju i uprava elektrane započele su 1996. godine sa realizacijom investicionim planom vrednim 750 miliona dolara za modernizaciju Dukovanija i povećanja nivoa bezbednosti. Jedan od razloga bila je i korozija nastala u cevima koje sprovode vodu i paru. Iste godine čak 76 kvarova je registrovano. U okviru tog ambicioznog projekta, 1998. zamenjeni su zastareli sovjetski kontrolni sistemima sa savremenim zapadnim, koje je proizvela nemačka kompanija Simens.

Do 2028. godine svi reaktori bi trebalo do budu isključeni, zbog isteka planiranog roka rada od 40 godina.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Dukovani&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474198&x4=11467&x5=Dukovani&x6=0&x7=%2Fsr%2Fdukovani%2Fa-6474198&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/dukovani/a-6474198?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 45
Id 6474167
Date 2011-03-18
Title Rivne
Teaser Elektrana Rivne je u upotrebi od 1981. godine. Sastoji se od četiri reaktora sa ukupnom proizvodnjom od 2835 megavata. Odustalo se od izgradnje dva dodatna reaktora zbog ekonomskih razloga.

U blizini elektrane nalazi se grad Kusnezovsk, u čijem se grbu nalazi Rivne. 1995. godine države G 7, Evropska komisija i Ukrajina su se dogovorile o gašenju elektrane u Černobilju. Ukrajini je obećana nadoknada u vidu povoljnog kredita Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj u iznosu od 215 miliona dolara radi izgradnje i modernizacije elektrane Rivne. Novac nije isplaćen jer prema navodima banke, Ukrajina nije ispunila uslove za dobijanje kredita.

Evropska agencija za atomsku energiju je dodelila pomoć od 42 miliona dolara za modernizaciju i poboljšanje bezbednosti u Rivneu. 2008. godine došlo je do odliva kubnog metra tečnosti za hlađenje, ali nije izmerena radioaktivnost izvan postrojenja. Za 2017. planirano je isključenje reaktora.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Rivne&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474167&x4=11467&x5=Rivne&x6=0&x7=%2Fsr%2Frivne%2Fa-6474167&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/rivne/a-6474167?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 46
Id 6474122
Date 2011-03-18
Title Krško
Teaser U upotrebi od 1983. godine. Sastoji se od jednog reaktora sa proizvodnjom od 730 megavata. Nuklearna elektrana nastala je u bivšoj Jugoslaviji saradnjom Hrvatske i Slovenije.

Do 1989. godine zbog raznih kvarova reaktori su skoro 70 puta prestajali sa radom. Nakon raspada bivše Jugoslavije, Krško je sporna tačka između dve države zbog pitanja korišćenja i raspodele troškova elektrane. Poslednje nesuglasice nastale su kada je hrvatska strana optužena da ne ispunjuje svoje obaveze iz 2003. godine. Iste godine Slovenija je 40 odsto proizvedene struje, dok Hrvatska čak 50 odsto.

Krško je takođe sporna elektrana jer se nalazi na trusnom području. Prema navodima Međunarodne organizacije za atomsku energiju, elektrana ispunjava sve međunarodne bezbednosne standarde i da seizmeološki faktori ne predstavljaju opasnost. 2008. godine došlo je izliva tečnosti za hlađenje, ali prema tvrdnjama slovenačkih vlasti, nije bilo posledica izvan postrojenja. Isključenje reaktora planirano je za 2023. U avgustu 2009. godine održan je sastanak sa italijanskim partnerima o izgradnji drugog reaktora, istočno od postojećeg postrojenja. Očekuje se da će odluka doneta do 2014.

Autor: Ognjen Cvijanović

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Kr%C5%A1ko&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474122&x4=11467&x5=Kr%C5%A1ko&x6=0&x7=%2Fsr%2Fkr%C5%A1ko%2Fa-6474122&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/krško/a-6474122?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/3389792_303.jpg
Image caption Početak rada: 1983; 1 Reaktor: 730 MW
Image source picture-alliance / dpa

Item 47
Id 6474187
Date 2011-03-18
Title Černavoda
Teaser Planirana početkom 80-ih, a završena 1996. godine, rumunska nuklearna elektrana sastoji se od dva reaktora. Sa ukupnom proizvodnjom od 705,6 megavata, Černavoda pokriva petinu proizvodnje struje.

Bilo je planirano da se izgrade tri dodatna reaktora, međutim odustalo se zbog nestabilnosti tržišta. Rumunska državna kompanija „Nuklearelektrika“ je posle zemljotresa u Japanu izdala saopštenje da njihova atomska elektrana može da izdrži potres i do 7,5 stepeni Rihterove skale. Reaktor bi se u tom slučaju bezbedno zaustavio, hladila bi se aktivna zona, a nadzor nad parametrima nuklearne sigurnostio bio bi na najvišem nivou.

Nije obustavljen rad na projektu reaktora 3 i 4 u centrali „Nuklearelektrike“. Rumunija namerava da izgradi dva nova nuklearna reaktora čija je vrednost porcenjena na četiri milijarde evra. U projektu bi država trebalo da ima oko 85 odsto akcija, nakon što su se povukle četiri kompanije iz konzorcijuma. Rumunija je najavila i izgradnju svoje druge nuklearne elektrane, a plan je da se ona izgradio do 2030. godine.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::%C4%8Cernavoda&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474187&x4=11467&x5=%C4%8Cernavoda&x6=0&x7=%2Fsr%2F%C4%8Dernavoda%2Fa-6474187&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/černavoda/a-6474187?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste
Image URL (700 x 394) https://www.dw.com/image/6474282_303.jpg
Image caption Početak rada: 1996; 2 Reaktora; 705,6 MW
Image source picture alliance/dpa

Item 48
Id 6474176
Date 2011-03-18
Title Zaporožje
Teaser Izgrađena je 1984. godine na Dnjepru i sastoji se od šest reaktora. Ukupna proizvodnja je 6000 megavata, što Zaporožje čini trećom najjačom nuklearnom elektranom na svetu.

Ona snabdeva skoro čitavu južnu Ukrajinu i nakon isključivanja Černobilja postala je najvažnija elektrana u zemlji. Često se prijavljuju kvarovi. Delovi postrojenja su bili kontaminirani radioaktivnom vodom 1993. godine. Tada je ostala i bez više od 400 kvalifikovanih radnika. Zaposleni su često štrajkovali zbog malih plata. Posle inspekcije Međunarodne agencije za atomski energiju 1994. saopšteno je da se ukupno dogodilo 709 problematičnih događaja, od čega se 275 ticalo bezbednosti.

Od tada je uloženo samo dva miliona dolara u modernizaciju. Glavni problem u Ukrajini je odlaganje nuklearnog otpada. Zaporožje ima sopstvenu nuklearnu deponiju koja je izgrađena da traje sve do kraja rada elektrane. Predviđeno trajanje nuklearnih elektrana sa sovjetskom opremom je bilo 30 godina.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Zaporo%C5%BEje&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474176&x4=11467&x5=Zaporo%C5%BEje&x6=0&x7=%2Fsr%2Fzaporo%C5%BEje%2Fa-6474176&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/zaporožje/a-6474176?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 49
Id 6474184
Date 2011-03-18
Title Mohovce
Teaser Mohovce se sastoji od dva reaktora koji proizvode 940 megavata struje. U upotrebi je od 1998. godine. Izgradnja dodatna dva reaktora počela je 2009. godine i planira se završetak 2013.

Po završetku privatizacije u aprilu 2006. godine italijanski energetski koncern „Enel“ kontroliše 66 posto akcija kompanije „Slovačke elektrane“, dok su preostala 34 procenta u vlasništvu Fonda nacionalne imovine Slovačke, čijim akcionarskim pravima raspolaže Ministarstvo privrede.

"Enel" se obavezao da uloži 775 miliona evra za završetak izgradnje dva nova reaktora. U gradnju su uključene vodeće slovačke, češke, ruske i zapadnoevropske kompanije. Svetska agencija za atomsku energiju je u izveštaju navela da elektrana Mohovce ispunjava standarde koje su postavljene u Zapadnoj Evropi.

Svojevremeno je austrijska Partija zelenih osporila izgradnju nuklearne elektrane Mohovce tvrdeći da postoji opasnost od emisije radioaktivnosti. Podneta je privatna tužba, ali je Austrijski sud odlučio da nema bezbednosnih rizika. Isključivanje prva dva reaktora očekuje se do 2030. godine.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Mohovce&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474184&x4=11467&x5=Mohovce&x6=0&x7=%2Fsr%2Fmohovce%2Fa-6474184&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/mohovce/a-6474184?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste

Item 50
Id 6474206
Date 2011-03-18
Title Bohunice
Teaser Čehoslovačke vlasti su još 1958. donele odluku o gradnji nuklearke. Prva elektrana Bohunice je u komercijalnoj upotrebi od 1972. i podeljena je na dva postrojenja, svako sa dva reaktora. Proizvodi 2027 megavata struje.

Prvo postrojenje V1 isključeno je na zahtev Evropske Unije, iz bezbednosnih razloga, što je bio i uslov za prijem Slovačke. Prvi reaktor je prestao sa radom 2006, a dve godine kasnije i drugi.

Postrojenje V2 je od 2005. do 2008. dodatno opremljeno da bi dostiglo proizvodnju od 1000 megavata. Pri tom su ugrađeni dodatni sigurnosni sistemi za slučaj zemljotresa, a unapređeni su sistemi za kontrolu i hlađenje reaktora čime je „životni vek“ elektrane produžen do 2025. Obnova je koštala Slovačku pola milijarde evra.

Tadašnje vlasti Slovačke nisu isključile mogućnost ponovnog aktiviranja reaktora u postrojenju V1. To se zamalo i dogodilo 2009. kada je Evropu zahvatila energetska kriza oko gasa zbog spora Rusije i Ukrajine. Tada su vlasti najavljivale reaktiviranje postrojenja V1 u elektrani Bohunice, usledile su oštre reakcije Evropske unije, a zbog rešenja krize Slovačka je odustala. Planirana je i izgradnja trećeg postrojenja do 2025. godine.

Autor: Vladimir Petković

Odg. urednik: J. Leon

Analytics pixel
<img width="1" height="1" alt="" src="http://logc279.xiti.com/hit.xiti?s=531599&s2=27&p=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije::Bohunice&di=&an=&ac=&x1=1&x2=27&x3=6474206&x4=11467&x5=Bohunice&x6=0&x7=%2Fsr%2Fbohunice%2Fa-6474206&x8=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste&x9=20110318&x10=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste::RUBRIKE%3A%3ADosije" />
Item URL http://www.dw.com/sr/bohunice/a-6474206?maca=ser-VEU_MIC-23785-html-copypaste