mic.org.rs

Više od dve godine nakon početka ruske agresije ukrajinska vojska na frontu na istoku i jugu zemlje mora se suprotstavljati napadima ruske pešadije, artiljerije i vazduhopolovstva.

Bez vojne i finansijske pomoći drugih zemalja Ukrajina ne bi imala nikakve šanse u borbi protiv Rusije. Kijev svoje saveznike redovno poziva da mu isporuče više municije i sisteme za portivvazdušnu odbranu.

Koje države najviše pomažu Ukrajini? Nemački Institut za svetsku ekonomiju iz Kila (IfW) redovno prikuplja podatke o humanitarnoj, finansijskoj i vojnoj pomoći Ukrajini. Vojna pomoć obuhvata oružje, vojnu opremu i municiju

Sjedinjene Američke Države

SAD se smatra najvažnijim pomogačem Ukrajine u borbi protiv ruske invazije. Prema podacima IfW-a vlada predsednika Bajdena je od početka rata u februaru 2022. obećala pomoć Kijevu u vrednosti od preko 42 milijarde evra.

Ali, u međuvremenu su sredstva koja je odobrio Kongres potrošena, a republikanci u američkom Kongresu blokiraju novi paket pomoći Ukrajini vredan oko 55 milijardi evra.

Nemačka

Na drugom mestu po visini vojne pomoći Ukrajini je Nemačka s dosadašnjih 17,7 milijardi evra. TNemačka vlada je prošle sedmice obećala isporuku trećeg sistema Patriot za jačanje ukrajinske PVO. Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski se za to izričito zahvalio. Ranije je ukrajinski predsednik češsto kritikovao Nemačku zbog odugovlačenja sa slanjem pomoći.

Ujedinjeno Kraljevstvo

Velika Britanija je nedavno najavila novu vojnu pomoć u vrednosti od preračunato 2,9 milijardi evra tako da njena vojna pomoć doseže vrednost od 9,1 milijardu evra. Od toga je po navodima IfW-a 4,8 milijardi evra već isporučeno.

Danska

S obzirom na BDP (bruto domaći proizvod) Danska je jedan od najvećih pomagača Ukrajini. Ova zemlja je u novembru povećala svoj iznos obećane pomoći za 3,5 milijarde evra na ukupno 8,4 milijarde evra. Od toga je već isporučeno 4,6 milijardi evra.

Evropska unija

Pored pomoći koju pružaju pojedinačno članice, EU ima i svoj mirovni fond EFF iz kojeg pruža vojnu pomoć Ukrajini.

Već odavno su obećane isporuke oružja, municije i drugih dobara u vrednosti od 5,6 milijardi evra. Sredinom marta su se zemlje članice nakon višemesečne rasprave dogovorile o isporuci dodatne vojne pomoći u vrednosti od najmanje pet milijardi evra.

Holandija

Vojna pomoć koju je Ukrajini obećala Holandija vredna je 4,44 milijarde evra. Početkom marta su predsednik vlade Mark Rute i ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski potpisali sporazum koji predviđa isporuku vojne pomoći u ovoj godini vriedne dvije milijarde evra.

Norveška

Pored Danske i druge nordijske zemlje su Ukrajini obećale jako veliku pomoć u odnosu na njihov BDP. Norveška u sklopu takozvanog Nansenovog programa sledi višegodišnju strategiju koja obuhvata i humanitarnu i vojnu pomoć. Obećana vojna pomoć je vredna 3,8 milijardi evra od čega je jedna milijarda već doznačena.

Poljska

Zemlja koja se graniči i s Rusijom i s Ukrajinom, važan je saveznik Kijeva. Ta zemlja ima važnu ulogu jer preko nje stiže zapadna vojna pomoć Kijevu. Sama Poljska je obećala Ukrajini vojnu pomoć vrijednu oko tri milijarde evra, od čega je jedan deo već isporučen.

Kanada

I Kanada ima sporazum s Ukrajinom potpisan na drugu godišnjicu početka ruske agresije. Kanada će u ovoj godini Ukrajini isporučiti vojnu pomoć vrednu više od dve milijarde evra.

Švedska

Švedska je obećala vojnu pomoć Ukrajini vrednu gotovo dve milijarde evra. Dok se na početku radilo uglavnom o zaštitnoj opremi, švedska pomoć sad obuhvata sve više i tenkove i moderno oružje.

Ovaj prilog je prvobitno objavljen na nemačkom.

Hoće li doći do šireg oružanog sukoba između Izraela i Irana? Ako da, da li bi Izrael bio spreman? Jasno je da Izrael mora da računa sa faktorima s kojima je teško kalkulisati – uključujući i pitanje da li će tzv. nedržavni saveznici Irana učestvovati u konfliktu. Glavni saveznik je Hezbolah u Libanu koji finansira Iran. Huti pobunjenici u Jemenu i neke šiitske paravojne fomracije u Iraku takođe bi mogli da se uključe u oružani sukob ili da ih Iran angažuje kao vojnu podršku.

Izrael se dugo pripremao za opasnost od takvog rata na više frontova, kaže Arije Šaruz Šalikar, portparol izraelske vojske. Fokus je prvenstveno na tri aspekta: prvo, proširenje odbrambenih sistema, posebno sistema protivvazdušne odbrane kao što su Gvozdena kupola, Patriot, David's Sling (koji se takođe naziva Magični zid) i sistemi Strijela. Istovremeno, ofanzivne sposobnosti se neprestano razvijaju, rekao je Šalikar za DW. „Prilikom napada ne možete samo da se branite, već morate odmah da krenete u kontranapad, po motu da je napad najbolja odbrana“, kaže on. I kao treća mera, Izrael radi na širokom regionalnom i međunarodnom savezu.

Uporediva snaga armija

U pogledu ukupne vojne efikasnosti, izraelska i iranska vojska nisu toliko udaljene, prema Globalnom indeksu vatrene moći 2024. Na globalnoj rang listi Iran je na 14. mjestu, a slijedi ga Izrael na 17. mjestu.

Indeks je takođe objavio uporedno poređenje obje oružane sile. Shodno tome, Iran je superiorniji od Izraela u pogledu snage trupa. Isto važi i za broj tenkova i naoružanih vozila.

Međutim, s obzirom na geografsku lokaciju, to nije toliko važno. Izrael i Iran su međusobno odvojeni drugim zemljama kao što su Irak i Jordan, udaljenost od Jerusalima do Teherana je oko 1.850 kilometara.

„U stvari, sukob se ne bi odvijao u formi klasičnog rata, već kao neka vrsta razmjene udaraca na daljinu", kaže Fabijan Hinc (Fabian Hinz), stručnjak za Bliski istok na Međunarodnom institutu za strateške studije (IISS) u Londonu. Što se tiče Irana, oružani sukob bi se prvenstveno vodio iz vazduha.

Važna uloga vazduhoplovstva

Prema Globalnom indeksu vatrene moći, Izrael je očigledno superiorniji od Irana, posebno kada je riječ o vazdušnim snagama. Shodno tome, Izrael ima 241 borbeni avion, Iran 181. Ukupno, izraelska vojska ima 612 letjelica, a Iran 551.

Osim brojeva, ono što je najvažnije je kvalitet vojnih aviona, rekao je Hinc za DW. Avioni bi igrali veoma veliku, možda čak i odlučujuću ulogu na izraelskoj strani u slučaju sukoba, rekao je Hinc. Na iranskoj strani, međutim, ne bi odigrali značajniju ulogu jer je flota teško mogla da se obnovi zbog sankcija. Iran je mogao da kupi neke avione 1990-ih, a sada želi da kupi i neke ruske proizvodnje. „Ali u suštini jasno je da ne možete da ide u korak sa izraelskim vazduhoplovnim snagama." Zbog toga se Teheran fokusirao prije svega na razvoj raketa i dronova.

Upitno je koliko bi oni mogli da odbiju eventualni izraelski vazdušni napad. „Pretpostavljam da to ne bi bilo naročito uspješno“, rekao je stručnjak. „Iran nema ozbiljan zaštitni štit.”

Nema apsolutne zaštite

Međutim, iranski napadi dronovima i raketama pokazali su gdje Izrael treba da se poboljša, kaže Aleksandar Grinberg (Alexander Greenberg), stručnjak za Iran u istraživačkom centru Jerusalimski institut za strategiju i bezbjednost. On ukazuje na korišćene dronove. Nije posebno veliki tehnički izazov da ih oborite, rekao je Grinberg za DW – u suštini dovoljan je jednostavan mitraljez. „Ali to takođe zavisi od broja dronova. U nedelju je postalo jasno da takođe morate biti u stanju da odbijete napad velikog broja dronova. Izrael mora biti spreman za to.“ Jedan dio projektila napadača srušili su izraelski saveznici.

Iranski napad je pokazao da ne postoji hermetički, apsolutno zatvoren sistem, kaže portparol vojske Šaličar. „Bilo da se ispali 300 ili 3.000 raketa, neke će na kraju uvijek prodrijeti kroz zaštitni štit. Zbog toga stopa pogodaka tokom vikenda nije bila 100, već oko 99 odsto“, rekao je Šalikar. „Mi presrećemo većinu, ali znamo da ih nikada nećemo sve moći presresti. Zato je tu mnogo važnije funkcionisanje civilne domovinske bezbjednosti, odnosno sistema ranog upozorenja i skloništa od vazdušnih napada.

Izazov Hezbolah

Vojni izazov druge vrste za Izrael bi bio veliki oružani sukob sa Hezbolahom. Hezbolah, često nazivan „zastupnikom Irana", vjerovatno je najnaoružanija nedržavna grupa na svijetu, prema studiji Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS) iz Vašingtona. EU klasifikuje vojno krilo Hezbolaha, koje je više puta raketama napadalo Izrael, kao terorističku organizaciju.

Procjene Hezbolahovog inventara raketa variraju između 120.000 i 200.000. Prema studiji CSIS-a, Iran bi u slučaju rata brzo mogao snabdjeti ovu paravojnu formaciju zalihama. Većinu arsenala čine nevođeni projektili kratkog dometa. Milicija je takođe značajno poboljšala svoj pristup raketama dugog dometa. „To znači da će veći dio Izraela biti u opasnosti od napada Hezbolaha ako sukob eskalira.” Grupa može da djeluje i sa sirijske teritorije.

Izrael bi mogao da koristi sistem Gvozdene kupole za suprotstavljanje raketnim napadima iz Libana, kaže stručnjak Fabijan Hinc. „Generalno, odbrambeni sistemi su spremni za upotrebu u svakom trenutku i odlično funkcionišu. Međutim, čini mi se da je centralni problem masa projektila."

U šetnjama Banovim brdom retko ko, osim namernika, zađe u poprečne ulice koje spajaju Požešku i Kirovljevu. Često ovaj kraj pozdravim tek pogledom iz tramvaja na stajalištu Kneza Višeslava. Kada se vozim u pravcu Hipodroma taj pogled je pomalo setan. Nedostaje mi kafana Mihajlovac naspram Šumarskog fakulteta. Na njenom mestu je izrazito moderna zgrada, sa spratnošću koja pritiska sve oko sebe.

Ovaj put izlazim iz tramvaja i za nekoliko koraka već ulazim u Dobrinovićevu. Za razliku od uvek prometne i bučne Požeške, ova beogradska ulica još uvek je neoštećena građevinskim ludilom. Krošnje drveća ispod socijalističkih višespratnica sa jedne i privatne dvospratnice sa baštama sa druge strane. Ovde se još uvek može živeti po ljudskoj meri.

Dogovorio sam se sa Duškom, inženjerom elektrotehnike. On živi u jednoj od zgrada i čovek je koji pamti tri decenije borbe za prostor na koji stižem i koji u kraju svi zovu Plato.

Blok zgrada je izgrađen 1972, a zelena površina, dečje, fudbalsko i košarkaško igralište, parking i raskošan drvored belog jasena nastali su 1979. I tadašnji urbanistički planovi kao i vlasti smatrali su da je cela okolina time primereno urbanizovana. Tadašnja vlast je ostavila svoj potpis – petokraku – na jednom potpornom zidu.

Duško, sa kojim sedim na klupi nasred Platoa, priča o tome da je sve bilo kako valja, dok nisu došle devedesete. Tamo gde su dotadašnji nadležni videli zaokruženu urbanu celinu sa drvoredom, gospodari nove decenije uočili su priliku da namaknu pare na konto državnog zemljišta. Prilagodili su zakone, potom su davali firmama bliskim vlastima „pravo korišćenja“. Nominalni vlasnik bi ostajala država, a „nosilac prava korišćenja“ bi, ako sagradi nešto na dodeljenoj parceli postajao vlasnik objekta i okolnog zemljišta. Ova formula deluje poznato – i primenjivana je sa različitim intenzitetom bez obzira na ideološke ili političke razlike garnitura na vlasti. U poslednjih desetak godina to je omiljena formula aktuelne vlasti po kojoj se vrši prelivanje javnih dobara u privatno vlasništvo.

Hronika beščašća

Na Banovom brdu, kao u većini delova Beograda, loši zakoni i kriminalna praksa devedesetih vidljivi su do danas kao ružni građevinski ožiljci na tkivu grada. Neko je još tada bacio oko na Plato i počela je prljava igra o kojoj mi priča Duško.

Najpre je početkom devedesetih Plato proglašen za „neizgrađeno građevinsko zemljište“. Već prvi korak je bio bahato nipodaštavanje interesa okolnih stanara i urbanističke logike. Pravo korišćenja dobija firma koja ubrzo ide na doboš. To pravo se prenosi na nove nosioce prava korišćenja – Kompaniju Braća Karić. Ona 1996. zaključuje ugovor o zajedničkoj izgradnji sa firmom „Caričin grad“ čiji je vlasnik izvesni Milentije iz okoline Lebana.

Dolazi do političkih promena, petooktobarska vlast na nivou Beograda 2002. oduzima pravo korišćenja Kompaniji BK na dodeljenim parcelama ali ne i na parceli koja obuhvata Plato. Kompanija BK sklapa dodatne odredbe ugovora sa Caričinim gradom. Problem je, kaže Duško, da je 2003, u vreme prišivanja Aneksa II ugovoru iz devedesetih, na snazi bio zakon koji kaže da „pravo korišćenja neizgrađenog zemljišta u državnoj svojini nije u prometu" – ne može se pokloniti ili prodati.

Caričin grad je 2009. prema mišljenju stanara nezakonito pokušao da uzurpira javni prostor i da gradi. Ali su ga građani sprečili u tome. Na inicijativu građana opštinsko pravobranilaštvo pokrenulo je postupak pred gradskim Sekretarijatom za imovinsko-pravne poslove za ukidanje prava korišćenja Kompaniji BK na parceli. Sekretarijat je potom uspeo da se pravi mrtav čak deceniju i po.

Bez obzira na sve ovo Katastar formira građevinsku parcelu 2011. godine. Građani opet kažu – nezakonito.

Kobna druga instanca

Firma Caričin grad iste godine dospeva u teškoće koje će se 2019. završiti njenom likvidacijom. Ali Milentije iz okoline Lebana kao njen vlasnik ostaće dužnik. U njegov imetak svrstavaju se i prava korišćenja građevinskog zemljišta. On se kao lav bori da bude upisan kao nosilac korisničkog prava.

Služba za katastarske nepokretnosti Čukarica je februara 2022. odbila njegov zahtev za promenu imaoca prava i vrste prava na parceli. Služba je ustanovila da na parceli ne postoje novoizgrađeni objekti, A ugovorom iz 2003. firma Caričin grad mogla je da postane vlasnik objekata i pripadnog zemljišta – samo ako nešto izgradi. A nije izgradila ništa. Duško kaže da je uobičajena pravna praksa da se pravo korišćenja državnog građevinskog zemljišta ukida, ukoliko firma kojem je dodeljeno posle tri godine ne počne da ispunjava svoje ugovorne obaveze. Pošto zemljište „nije privela nameni“ gase se i korisnička prava.

Milentije se žali na prvostepenu odluku iz februara 2022. i – gle čuda – Republički geodetski zavod kao viša instanca kaže da je u pravu. Sa obrazloženjem koje se sastoji od citiranja Aneksa II ugovora iz 2003. – koji je ionako sporan po tadašnjim zakonima – poništava prvostepenu odluku i dozvoljava rečenom Milentiju iz Bačevine kod Lebana da izvrši upis prava korišćenja državne svojine na toj parceli. Dugo i zamorno obrazloženje Republičkog geodetskog zavoda svodi se na to da Milentije iz Bačevine ne mora da pokazuje nikakve dokumente koji su mu tražili, niti da dokaže da je bilo šta gradio, da bi se bio nosilac prava korišćenja.

Institucionalno nasilje nad pravdom

Građani presaviju tabak i februara 2022. podnose zahtev da se uz parcelu unese zabeležba prema kojoj je u toku postupak za ukidanje prava korišćenja parcele. To nije učinjeno. Zašto? Ne zna se. Ali se pretpostavlja da su to isti razlozi zbog kojih se apsurdno otegao i postupak pred gradskim Sekretarijatom za imovinsko-pravne poslove za ukidanje prava korišćenja Kompaniji BK na parceli.

Umesto toga – Milentije volšebno biva unesen u katastar kao nosilac korisničkog prava, a odmah potom unesena je i zabeležba o potraživanju novosadske firme AGNS Invest. Parcela tako postaje Milentijev dužnički žeton.

Građani decembra iste godine podnose zahtev Državnom pravobranilaštvu da se poništi „nezakonita odluka“ nadležne opštinske službe o dodeljivanju prava korišćenja na parceli bivšem vlasniku propale građevinske firme: „Građani traže od Državnog pravobranilaštva Republike Srbije da zaštiti interes države i građana“.

Odgovor Pravobranilaštva, koji je kao zamenik državnog pravobranioca potpisala Jasminka Bogićević usledio je jula 2023. „Nema mesta podnošenju zahteva za poništaj“.

Državni poklon privatnom dužniku

A onda i Milentije početkom ove godine iznenada postaje vlasnik parcele. Vladina Agencija za prostorno planiranje i urbanizam je donela ovu odluku 13. januara 2024. Tako je zemljište vredno oko tri miliona evra uknjiženo kao vlasništvo dužnika novosadske firme.

Dok mi Duško sve ovo priča, polako se okupljaju deca sa roditeljima na igralištu, klinci na sportskim terenima. Usput saznajem niz trikova kojima se zadovoljava papirološka forma uprkos potpuno drukčijoj stvarnosti. Tako u bloku zgrada oko Platoa ima preko 600 stanova. Gradski urbanisti operisali su sa brojkom od tri stotine i nešto. Da ne bi morala da se grade dodatna obdaništa. Da bi se snizio koeficijent gustine naseljenosti. Da bi moglo da se gradi. Tek na intervenciju građana planeri su uneli stvarno stanje.

Građani su posle nepovoljnih odluka institucija na platou posadili „Žalosnu trešnju“. Ona podseća na žalosno stanje u kojem se nalaze nadležne institucije.

U komšijskoj Zrmanjskoj ulici investitori navode da će deca iz njihovog objekta ići u obdanište – koje ne postoji. I to prolazi. To je ta građevinska fikcija u koju veruje vlast. Ipak, građani iz Dobrinovićeve se posle decenijske borbe ne predaju.

Duško mi pokazuje jedan po jedan dokument, svedočanstva o tome da je niz institucija ove zemlje decenijama umešan u izrugivanje zakonima, propisima, javnom interesu. Pritom ni sam vrhunac drskosti – konverzija spornog prava na korišćenje državnog zemljišta u faktičku privatnu svojinu – očito još nije kraj priče.

Priznajem, priča nije samo lokalna. Cela Srbijase ogleda u Dobrinovićevoj. To je apsurdna kafkijanska priča za koju i opština i grad i država i nadležne službe i pravosuđe tvrde da je bajka iz zlatnih vremena.

Oleg Ponomarjov je Rus i krajem februara je dobio negativnu odluku o azilu od nemačke kancelarije za migracije i izbeglice (BAMF). Prema mišljenju nemačkih vlasti, on nije u opasnosti u Rusiji i mora da napusti Nemačku u roku od 30 dana. U suprotnom – čeka ga deportacija.

Ponomarjeva je obuzeo očaj: plaši se da će čim uđe u Rusiju biti uhapšen i poslat u rat protiv Ukrajine. Kako se navodi u odluci, nadležni smatraju da je to malo verovatno.

„Situacija u Rusiji je sve gora i gora, predstoji opšta mobilizacija, a moj nivo sposobnosti za vojsku i vozačka dozvola mi omogućavaju da vozim vojna vozila“, kaže mladić.

Oleg Ponomarjov je u Nemačku došao u septembru 2022, odmah nakon proglašenja delimične mobilizacije u Rusiji. Tada je kancelar Olaf Šolcizjavio da ruski državljani koji ne žele da učestvuju u ratu u Ukrajini kojim se krši međunarodno pravo, treba da dobiju zaštitu u Nemačkoj.

Ponomarjov je zato zatražio politički azil u Nemačkoj. Dok je čekao odluku, naučio je nemački i radio kao volonter u integracionom centru za one koji govore ruski jezika. I njegova supruga podnela je zahtev za dobijanje azila. Oleg Ponomarjov smatra negativnu odluku nepravednom.

„Od nas se očekuje da se izjasnimo i da budemo politički aktivniji, a onda nam odbijaju azil. Prema nekoliko članova zakona u Rusiji, samo za učešće u protestima ovde u Nemačkoj možemo da budemo strpani u zatvor“, naglašava on, ukazujući da redovno prisustvuje antiratnim skupovima ispred ruske ambasade u Berlinu. Zbog toga bi, plaši se, u Rusiji mogao da bude optužen za „diskreditaciju ruske vojske“.

„Smatraju da bih bio bezbedan u Rusiji"

Drugi mladić, Dmitrij (ime promenjeno), pobegao je odmah nakon što je dobio poziv da se javi u vojni odsek. Imao je samo nekoliko sati da spakuje stvari, ali se sakrio i potom napustio zemlju.

Dmitrij je u Rusiji bio aktivan protiv rata – u ilegali. Radio je grafite i delio nalepnice, ali naglašava da o ostalim aktivnostima ne može javno da priča. Tvrdi i da su neki od njegovih istomišljenika dizali, na primer, u vazduh vozove u kojima je bila municija za rusku vojsku. Međutim, iz perspektive nemačkih vlasti, to nije dovoljan dokaz da je mladić u opasnosti u svojoj domovini.

„Smatraju da bih bio bezbedan u Rusiji“, sarkastično kaže Dmitrij i dodaje: „Nemaju hrabrosti da nešto urade protiv Putinovog režima, ali pozivaju Ruse da se bore protiv njega.“

Mala verovatnoća mobilizacije?

Aktivista za ljudska prava Rudi Fridrih iz nemačkog udruženja Connection e.V. koje se zalaže za prava onih koji ne žele da se bore u ratu i dezertera iz raznih zemalja, kaže da je nedavno video nekoliko pisama u kojima je Rusima odbijen azil sa sličnim obrazloženjem. Fridrih kaže da iz ugla sudova ili službe za migracije, kao preduslov za priznavanje statusa izbeglice mora postojati „znatna verovatnoća“ progona.

„Što se tiče ruskih vojnih obveznika, vrlo često se pretpostavlja da takva verovatnoća ne postoji, čak i ako osoba podnese poziv za mobliziciju“, kaže Fridrih. „Tada se navodi da mobilizacija nije verovatna, jer je osoba prestara. Ili se ukaže da ima 25 miliona rezervista koji bi sada mogli biti pozvani – zašto sada baš Vi?“

Iako taj argument doduše odgovara zahtevima najvišeg suda, on se tumači na štetu potražilaca azila, tako da se oni odbijaju i traži se od njih da napuste Nemačku. „Kao rezultat toga, oni zapravo rizikuju da budu mobilisani u Rusiji“, smatra Fridrih.

On istovremeno, naglašava da ruski dezerteri koji su pobegli sa ratišta dobijaju azil u Nemačkoj.

Opada broj pozitivnih odluka o azilu

Prema podacima BAMF-a, od početka ruskog rata protiv Ukrajine, azil u Nemačkoj je zatražilo 4.431 vojno sposobnih muškaraca iz Rusije. U više od polovine slučajeva (2.476) postoji odluka, iako je u većini slučajeva (1.905) ona formalna – prema njoj se podnosilac zahteva upućuje u drugu državu koja je u njegovom slučaju nadležna za davanje azila.

U slučajevima kada je Nemačka preuzela nadležnost, azil je dobilo samo 159 osoba, a 412 je odbijeno. Procenat pozitivnih odluka nastavlja da se smanjuje: 2022. odnos odbijanja i pozitivnih odluka bio je šest prema četiri, a danas jedan prema devet.

To su konstatovali saradnici poslanice opozicione Levice u Bundestagu Klare Binger na osnovu podataka BAMF-a. „Pozivam saveznu vladu da naloži BAMF-u da pruži velikodušnu zaštitu ruskim prigovaračima savesti. To bi bio snažan signal mirovne politike“, kaže Klara Binger.

Da li je moguća deportacija u Rusiju?

Ni Oleg Ponomarjov, ni Dmitrij ne žele da se vrate u Rusiju. Na pitanje šta ga čeka u domovini, Dmitrij izjavljuje: „Mučenje, zatvor, rat i smrt.“ A Oleg Ponomarjov se žali: „Strašno je pomisliti da ćete se jednog dana probuditi, policija će vam pokucati na vrata i reći: Diži se i idi u Rusiju!“

Iako direktna deportacija trenutno nije moguća zbog toga što nema direktnih letova, već je bilo deportacija u Rusiju preko trećih zemalja. Na primer, preko Srbije – kada se radilo Rusima koji su osuđeni za krivična dela. „Šta sprečava nemačke vlasti da to urade i sa onima koji su vojno sposobni i odbijaju da idu u rat“, kaže Ponomarjov.

Obojica su se žalili na odluke BAMF-a. Postupak može da se oduži godinama. U međuvremenu im je dozvoljeno da borave u Nemačkoj kao potražioci azila, ali njihov status otežava pronalaženje posla, studiranje, pa čak i iznajmljivanje stana.

Ovaj prilog je prvobitno objavljen na nemačkom.

„Bojkot je logična odluka, imajući u vidu uslove u kojima Srbi žive“, kaže za DW Igor Dašić iz Zvečana. „Poverenja prema institucijama u Prištini nema i svima nam je preko glave političkih igara. Jedino rešenje za ovu krizu je ostavka svih gradonačelnika i odbornika“, smatra Dašić.

Na bojkot glasanja o opozivu gradonačelnika izabranih pre godinu dana i to na izborima koji su takođe bojkotovani, pozvala je Srpska lista. Druge političke opcije, poput Srpske demokratije, tražile su odlaganje glasanja i njegovu organizaciju od strane OEBS-a zbog nepoverenja građana u kosovske institucije. A neki opozicioni politički predstavnici potpuno su se usprotivili čak i potpisivanju peticije.

Izabran sa 100 glasova, za smenu potrebno 6.800

Za Srpsku listu, odluka o bojkotu nije toliko izraz političkog protesta, koliko pokušaj da se zaštiti od odgovornosti zbog mogućeg neuspeha opoziva, što bi suštinski legitimisalo sadašnje gradonačelnike. Naime, prema kosovskim propisima, uspeh izbora ne zavisi od cenzusa, ali je istovremeno kriterijum za uspeh opoziva veoma visok: potrebno je da izađe i za smenu glasa 50 odsto plus jedan upisanih birača.

Tako je, na primer, za opoziv sadašnjeg gradonačelnika Leposavića koji je izabran sa 100 glasova, potrebno da glasa bar 6.800 birača. Pritom je u toj opštini, od kada se organizuju kosovski izbori, za srpske kandidate glasalo najviše 7.200 ljudi – i to u daleko povoljnijim političkim okolnostima, iako uz brojne navode o nepravilnostima i višestrukom glasanju.

Pored prenaduvanih biračkih spiskova, prema kojima u četiri opštine na severu živi 46.500 birača, problem je i motivacija glasača. „Nema poente učestvovati u sistemu koji vam gazi sva prava i na svakom koraku pokazuje da vas tu ne želi“, kaže nam Dašić.

„Kurtijev spisak“

On sam ne bi ni mogao da glasa, čak i da hoće. Dašić je, naime, samo jedan od stotine građana sa severa Kosova čije porodice strahuju da se njihovi članovi nalaze na, kako kažu, „Kurtijevom spisku za hapšenje“. Zato Dašić trenutno ne boravi na Kosovu. Porodica veruje da je on na spisku, jer je Policijskom inspektoratu Kosova prijavio da su ga fizički napala petorica kosovskih policajaca.

„U svojih trideset i pet godina ovo je prva kućna slava na kojoj nisam bio. Jedini razlog je, ja verujem iracionalni strah moje porodice da sam od tog incidenta na famoznom ’Kurtijevom spisku’ i da ću završiti u zatvoru kao mnogi Srbi“, kaže Dašić.

Proteklih godinu dana, na desetine građana sa severa Kosova prijavilo je napad službenih lica, ali u većini slučajeva nije bilo raspleta ili je konstatovano da se policija ponašala profesionalno.

Specijalne jedinice Kosovske policije raspoređene su trajno na severu Kosova od februara 2022, a od novembra te godine, kada je oko 2.000 kosovskih Srba na poziv Srpske liste dalo ostavke u kosovskim institucijama, pored Specijalne policije i ona regionalna mahom je sastavljena od policijskih službenika albanske nacionalnosti.

Sever Kosova je od tog trenutka u dubokoj krizi koja se samo produbljuje. Pritom u zvaničnom dijalogu Beograda i Prištine odgovora na krizu – nema.

Povratak u institucije?

Na poziv da se bojkotuje glasanje za opoziv, međunarodna zajednica na Kosovu ne gleda blagonaklono. Njeni predstavnici smatraju da to pokazuje da srpski politički predstavnici neće učestvovati ni na izborima koji bi proistekli iz eventualno uspešnog glasanja za opoziv.

Vlada Kosova takođe negoduje zbog odluke i navodi da je ona orkestirana iz Beograda. I dok se na Beograd gleda kao na destabilizujući faktor, od drugih aktera iz srpske zajednice na Kosovu očekuje se više konstruktivnosti. Srbe je, međutim – iako mnogi od njih smatraju da je izlazak iz institucija bio greška – teško ubediti da je probleme koji su nastali uprkos tome što su bili u institucijama, moguće rešiti bezuslovnim povratkom u iste te institucije.

„Srbi su izgubili politička prava, Priština i Kvinta su izgubili poverenje Srba u bilo kakvu pravdu unutar kosovskog sistema, dok albanski narod nije dobio ništa od toga što Srbi žive lošije“, ocenjuje Igor Dašić iz Zvečana.

U takvim okolnostima, bar kada je sever Kosova u pitanju, povratak kosovskih Srba u politički život Kosova za sada nije na vidiku.

Svedočenja radnica iz nemačke fabrike Leoni i iz Lidla za DW izazvala su veliku pažnju naših čitalaca. Jelena (pravo ime poznato redakciji) iz Leonija rekla je tako da nije zadovoljna svojim poslom, pre svega malom platom i radnim vremenom. Ni to što stoji tokom sečenja kablova, takođe joj, kako j ocenila, ne daje motivaciju da voli svoj posao.

„Monotonija jeste zaista najveći izazov, jer iste operacije u toku dana radnici ponavljaju nekoliko puta“, kažu u niškom Leoniju, jednoj od četiri fabrike u Srbiji. Leoni u Srbiji inače zapošljava 12.500 radnika. Najviše njih je u proizvodnji, ukupno 9.000.

„Većina radnih mesta su stajaća mesta, ali su sva ergonomski prilagođena“, kaže direktorka ljudskih resursa kompanije Leoni, Jelena Spasić i dodaje: „Gaze po mekanoj podlozi po kojoj oni hodaju, jer stajanje u jednom mestu dovodi do većeg zamora.“

Kome se žaliti na uslove rada?

Prolaskom kroz proizvodnju bolje razumemo šta znači hodanje po podlozi za vreme rada – sve palete s kablovima na kojima radnici rade, pomeraju se sa desna na levo, pa oni u korak prate taj ritam. Svako od njih zadužen je za određeni deo kabla, i neprestano ponavljaju istu radnju.

U toj fabrici se radi tzv. Just in time proizvodnja, pa se, od trenutka zahteva kupca, kabl u proizvodnji nađe već sutra, a odmah potom se isporučuje fabrici automobila i ugrađuje u vozila. Upravo taj sistem rada im diktira obim posla, a na kraju i vreme za godišnji odmor koje je nemoguće predvideti značajno ranije.

Međutim, kako kaže predstavnica Leonija Spasić, nezadovoljstvo koje je naša sagovornica Jelena opisala može da se reši na više načina. „Za takve stvari postoji više kanala kako zaposleni mogu da traže pomoć ili da prijave bilo šta što smatraju nekorektnim – od lica za zaštitu od mobinga, preko službe ljudskih resursa, potom direktora fabrike, generalnog direktora, pa do uspostavljenog sistema na globalnom nivou za anonimnu prijavu zloupotreba.“

Problem je u komunikaciji?

Direktorka ljudskih resursa Leonija kaže da žalbe ipak ne dobijaju često: „Te žalbe se odnose uglavnom na radno vreme, i to na radnu subotu. To su bile najčešće žalbe. I nekada imaju primedbu na isplaćen prekovremeni rad. U većini slučajeva, kakva god da je žalba bila, nakon urađene provere, zaključak je da ipak postoji neka vrsta nedostatka informacija, i da je problem u komunikaciji“, objašnjava Spasić.

„Znači, vrlo često zaposleni smatraju da nešto nije u skladu sa zakonom, a u stvari jeste. I onda smo se dogovorili da treba više raditi na podizanju nivoa informisanosti naših zaposlenih – i to je negde zadatak i nas, i odeljenja komunikacija, pa i samih sindikata, jer imamo dva reprezentativna sindikata – da probamo da ih edukujemo u tom smislu da znaju da prepoznaju šta je u skladu sa zakonom, šta nije u skladu sa zakonom“, kaže Spasić.

Na pitanje kako zaposleni ne znaju da imaju sindikat, Jelena Spasić ističe da ne zna kako je to moguće, jer ga, kaže, nisu imali samo prve godine osnivanja – 2009. Posebno što je to, kako ističe, nešto što im se kaže na uvodnoj obuci prilikom zasnivanja radnog odnosa.

Dodaje i da su upravo u saradnji sa sindikatima u poslednjih 15 godina potpisali pet kolektivnih ugovora. Ti ugovori potpisuju se na tri godine i jednako važe za svakog zaposlenog, sve do generalnog direktora.

Plate u Leoniju?

Što se tiče plata, u kompaniji Leoni se o tom ne govori. To je, kaže direktorka ljudskih resursa, poslovna tajna. Ipak, dodaje i da je martovska zarada koja je isplaćena za operatere, radnike u proizvodnji, bila značajno veća od minimalne cene rada za mart mesec. Na to je, kako ističe sagovornica DW, posebno ponosna.

„Zarada u Leoniju je jedna od većih zarada u ovom delu Srbije za proizvodnu industriju, a da li je to malo ili mnogo – to je relativno. I vi sami znate da li je 500 evra dovoljno ili nije. Ako je naša koleginica koju ste citirali u prethodnom tekstu navela da je 500 evra dovoljno za nedelju dana, to onda treba da znači da treba da primi 2.000 evra. Koliko ljudi u Srbiji zaista prima 2.000 evra“, kaže Spasić.

A koliko se pozicija radnika u proizvodnji u Srbiji razlikuje od pozicije radnika u Nemačkoj? Direktorka Spasić odgovara da Leoni u Nemačkoj pre svega nema proizvodnju. Ali su – pošto posluje u 32 zemlje – identične proizvodnja, organizacija postavljanja mašina, procedure i radne instrukcije. „Mi se zapravo u svemu držimo poštovanja Zakona o radu i svih ostalih zakonskih regulativa koje definišu oblast rada. Tako da, opet je problem, rekla bih, u informisanosti zaposlenih“, smatra ona.

Kako funkcioniše unutrašnja kontrola u Lidlu?

Nezadovoljstvo poslom, malom platom, radnim vremenom i lošim odnosima u okviru kompanije istakla je i Milica iz Lidla (pravo ime takođe poznato redakciji). Kao što smo već preneli, taj fizički iscrpljujući posao dodatno otežava to što, ukoliko se nekome požali, bude, kako tvrdi, targetiran od strane nadređenih.

U kompaniji Lidl odgovaraju da su upravo osećaj sigurnosti zaposlenih, građenje osećaja poverenja i timskog duha nešto što ta globalna kompanija ističe. Marija Kojčić, rukovodilac korporativnih komunikacija Lidl Srbija objašnjava da svi radnici u Srbiji imaju pet radnih dana u nedelji i dva slobodna dana. Zbog efikasnosti posla, ta dva dana neće biti vikend, ali će, tvrdi, sigurno biti dva dana u nedelji. Dodaje i da se radni sati sabiraju mesečno, kvartalno i godišnje, a pošto se svaki prekovremeni minut naplaćuje, kompaniji se ne isplati da ih bude previše.

I u toj kompaniji kažu da ima više kanala preko kojih radnik može da iskaže bilo kakvo nezadovoljstvo ili problem. Jedan od njih je i aplikacija koju imaju svi zaposleni, a prijava preko nje ide direktno u centralu.

Našu sagovornicu Milicu, Marija Kojčić ohrabruje upravo na taj korak: „Interne procedure su takve da apsolutno nalažu poverljivost. Poverenici moraju da poštuju svoje procedure, deo njihovog posla je da imaju tu vrstu odgovornosti“, kaže Kojčić.

Ipak, proces koji sledi kod „otvaranja slučaja“ je provera svih činjenica i razgovor sa radnicima. Na pitanje da li je moguće da neko trpi mobing ukoliko prijavi neki problem, Marija Kojčić kaže da veruje da svi rade svoj deo posla odgovorno.

„Mi verujemo da se uz naše sisteme i kontrolisanje procesa koje kao kompanija imamo, to – bar trenutno – ne dešava. Ono što je verovatno realnost jeste da, ukoliko se to nekada bude desilo, mi imamo mehanizme i na to da reagujemo“, ističe ona.

Plate su „konkurentne“

U Lidlu kažu i da, što se tiče korišćenja godišnjeg odmora imaju ustaljene procedure: radnik godišnji odmor prijavi, pa se s rukovodiocem pravi plan za narednih mesec dana ili naredni period, u odnosu na obim posla i period godine. „Oni moraju da usklade da u prodaji uvek ima dovoljan broj ljudi, kako bi potrošači uvek imali uslugu koja je Lidlov standard“, kaže Kojčić.

A kakav je Lidlov standard što se tiče plate i koliko se razlikuju plate radnika Lidla u Srbiji i u Nemačkoj? Sagovornica DW kaže da su „plate u Srbiji konkurentne, ali i da se trude da plata ne bude to što preovlađuje kao benefit“.

„Osim dobre timske atmosfere, tu su i drugi benefiti kao što su privatno zdravstveno osiguranje za sve zaposlene pod jednakim uslovima, što nije uvek slučaj, posebno u velikim kompanijama. Dakle, naši prodavci imaju istu polisu zdravstvenog osiguranja kao i generalni direktor – to je nama posebno važno. Uveli smo i novi benefit koji podrazumeva besplatne konsultacije s konsultantima iz oblasti psihologije, prava i finansija. Naravno, ako se to nešto tiče radnih prava, onda je proces drugačiji. Onda postoje mehanizmi koje može da iskoristi da svoja prava ostvari“, napominje Marija Kojčić.

Pitanje sindikata u Lidlu sagovornica DW nije želela da komentariše. Istakla je značaj „dvosmerne komunikacije“ u okviru kompanije i ponovila da preko aplikacije mogu da pošalju upite, komentarišu, izraze svoje mišljenje ili nezadovoljstvo, ili da anonimno postave pitanje. Sve to, kaže, mogu da urade i preko anonimne „ankete zadovoljstva“ koja se redovno sprovodi.

Radnici mogu da se žale u Nemačkoj

U Nemačkoj je već godinu dana na snazi tzv. Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja koji se bavi upravo pravima radnika, uslovima rada, ali i zaštitom životne sredine. Prema tom Zakonu, onaj ko nije zadovoljan svojim pravima može da se žali kompaniji koju snabdeva svojim proizvodima.

Sanela Bahtijarević iz GIZ-a, savetnica u Inicijativi za globalnu solidarnost, objasnila je tako za DW da kompanije registrovane u Nemačkoj, a koje posluju sa srpskim kompanijama, moraju u svom lancu snabdevanja da analiziraju društvene i ekonomske rizike, da imaju adekvatne preventivne mere i da prate kako se one sprovode.

„Potrebno je da se uspostavi žalbeni mehanizam, procedura koja radniku omogućava pritužbe na neke radne uslove. A ako ne može da ih reši u svojoj firmi, da tu žalbu prosledi direktno firmi kupcu. Ako je to Mercedes za koga taj radnik pravi delove, sada taj radnik može da ode na sajt Mercedesa i pošalje svoju žalbu i da bude konstantno obavešten o tome šta se s njegovom žalbom dešava. Mercedes je u obavezi da adekvatno reaguje na tu žalbu“, objašnjava Sanela Bahtijarević.

Socijaldemokrate (SPD), Zeleni i Liberali (FDP) su na samom početku političke saradnje želeli da budu progresivna koalicija. Ali napredak, čini se, sve više usporavaju rasprave o pravom putu.

Kristijan Lindner, savezni ministar finansija i lider FDP-a, opisao je to nedavno na sledeći način: „Svakog dana osećam granice u koje udaramo, jer postoje veoma različiti pogledi na to kako ljudi žele da žive, kako ekonomija želi da funkcioniše i šta je potrebno društvu", rekao je Lindner u jednoj emisiji na ARD-u.

Najveći pojedinačni budžet Ministarstva rada

Hubertus Hajl na primer, savezni ministar rada, kontroliše daleko najveći pojedinačni budžet: 175 milijardi evra. To znači da više od trećine celokupnog saveznog budžeta odlazi u nadležnost tog političara SPD-a. A on je uveren da je društvu pre svega potrebna pouzdanost kada je reč o socijalnoj politici. Zato kategorički odbacuje mogućnost rezova u penzionom sistemu.

Na zajedničkoj konferenciji za novinare s Kristijanom Lindnerom o planiranom penzionom paketu savezne vlade, Hajl je rekao: „Taj princip životnog postignuća mora biti pouzdan, bez obzira da li je neko rođen 1954. ili 1995. Ljudima koji vredno rade u Nemačkoj, koji danas plaćaju doprinose, mora biti omogućeno da se oslone na zakonom zagarantovanu penziju u budućnosti."

Apel na Hajla da štedi

To Hajlovo obećanje jedan je od glavnih problema u Lindnerovom budžetu: samo u poslednjih pet godina savezne subvencije penzionom fondu porasle su za skoro 20 milijardi evra. Tako se politički pokriva ono što prihodi obveznika ne uspevaju da pokriju: penzije za majke, odsustvo zbog nege deteta, osnovne penzije.

To postaje sve skuplje i zbog starenja društva. Lindner zato još hitnije formuliše svoj apel Hajlu za štednju: „Čak i ubeđeni socijaldemokrata mora da shvati da, ako želi da dobije nova, dodatna sredstva za svoje projekte, prvo mora ponovo da se uključi motor privrednog rasta."

Lindner predlaže moratorijum na socijalne projekte

Ali, odakle će doći novac za programe ekonomske stimulacije? Ili za smanjenje poreza, koje Lindner zapravo smatra poželjnim? Moratorijumom na nove socijalne projekte, što je on već predložio. To stvara prostor za druge zadatke države.

Trenutno će Lindnerov glavni fokus verovatno biti na stimulisanju strukturno slabog rasta nemačke privrede. Nedavno su njegov „Zakon o mogućnostima rasta", koji je predviđao investicionu pomoć i poreske olakšice za kompanije, smanjile države u Saveznom veću (Bundesratu) na delić prvobitnog obima. Ministri finansija saveznih pokrajina strahovali su od gubitka prihoda.

Dugi spor o osnovnoj dobrobiti dece

Drugi problem u pregovorima o budžetu verovatno će biti osnovna bezbednost dece. Ministarka za porodicu Liza Paus (Zeleni) želi da savezna vlada kombinuje beneficije za decu – i isplaćuje ih automatski, bez potrebe za komplikovanim procedurama za podnošenje zahteva.

Ministarka Paus se već dugo raspravlja sa ministrom Lindnerom o tome koliko košta projekat i koliko dodatnih pozicija je potrebno za njegovo administrativno sprovođenje. Ipak, optimistična je: „Kristijan Lindner, kancelar i ja smo zajedno pregovarali o zakonu, a zatim ga zajedno doneli u kabinetu. Uverena sam da ćemo, pošto smo tako intenzivno radili na tome, sada brzo doći do rezultata."

Rok produžen za 14 dana

Međutim, „brzo" u ovom trenutku ne dolazi u obzir. Rok do kojeg sva pojedinačna ministarstva moraju da prijave svoje budžete Lindneru upravo je produžen za 14 dana.

Savezni ministar finansija koristi vreme da još jednom suštinski kritikuje projekat osnovne zaštite dece. Zato što su zapostavljena deca uglavnom u porodicama migranata, rekao je Lindner za ARD: „Ako se želi da se reši problem siromaštva dece, onda se treba pobrinuti da roditelji dobiju podršku u učenju jezika i dobijanju posla, i da se poboljša situacija u obdaništima i školama."

Otpustiti dužničku kočnicu?

Treba poboljšati i Bundesver– treći problem. Potrebe za finansiranjem odbrane nastavljaju da rastu – posebno kada se specijalni fond od sto milijardi potroši 2028. i cilj NATO od dva odsto mora biti ostvaren iz redovnog saveznog budžeta.

Ministar odbrane Boris Pistorijus (SPD) govorio je tako u jednoj emisiji o tome šta očekuje: distribucionu bitku. „Najlepše digitalne biblioteke i najlepše biciklističke staze nam neće služiti ako budemo napadnuti i nismo u stanju da se odbranimo. Reč je o tome da se postave prioriteti. Da, moraće da dođe do rezova u budžetu ako želimo da garantujemo odbranu."

Stoga bi takođe bilo zamislivo i za Pistorijusa da se popusti dužnička kočnica za finansiranje Bundesvera i civilne zaštite.

Moglo bi da nedostaje 15 do 20 milijardi evra

Niko još nije zvanično potvrdio koliki je „manjak" u Lindnerovom planu budžeta za narednu godinu, odnosno iznos koji leži između poreskih prihoda plus dozvoljenog zaduživanja i želja ministarstava za izdacima. Posmatrači sumnjaju da će to verovatno biti 15 do 20 milijardi evra.

Priprema saveznog budžeta za izbornu 2025. godinu u Nemačkoj zato bi mogla da postane prelomna tačka za vladajuću koaliciju.

ll/ss (ard)

Nemačka šefica diplomatije Analena Berbok pozvala je na razgovor ruskog ambasadora u Berlinu nakon hapšenja dvojice navodnih ruskih špijuna u Bavarskoj.

Veoma je opasna stvar sumnja da Kremlj „kod nas vrbuje agente kako bi izvršili napade na nemačkom tlu“, napisala je Berbok na mreži Iks.

Kancelar Olaf Šolc izjavio je da se pred domaće službe bezbednosti postavljaju veliki zahtevi, jer se „nikada ne može prihvatiti da se ovakve špijunske aktivnosti dešavaju u Nemačkoj“.

Maltene kompletna politička scena osudila je navodne ruske špijunske aktivnosti. O tome pak u Moskvi navodno ne znaju ništa.

Portparol Kremlja Dimitrij Peskov je kao „apsurdne“ odbacio optužbe da je Rusija planirala napade na nemačkoj teritoriji. On je hapšenje dvojice nemačko-ruskih državljana opisao kao „provokaciju“ kojom Berlin hoće da dalje raspiri „špijunsku maniju“.

Špijunaža i terorizam?

Dvojica osumnjičenih – Diter S. (39) i Aleksandar J. (37) – uhapšeni su u sredu (17. april) u bavarskom gradiću Bajrojtu. Sumnje su teške i mogle bi da se na kraju mere sa deset godina robije.

S. i J. su navodno nedozvoljeno snimali i posmatrali američku vojnu bazu Grafenver nedaleko od Bajrojta i dostavljali podatke ruskom kontaktu „povezanom sa ruskim službama“.

S. se sumnjiči da je planirao napad eksplozivom ili podmetanje požara, kako bi izvršio diverziju na vojnim objektima i infrastrukturi u Nemačkoj. Prema informacijama koje cure do medija, konkretan napad nije bio neposredno pripreman.

S. se još suočava sa sumnjom da je bio član „terorističke organizacije“, jer je od 2014. do 2016. nosio oružje u separatističkoj paravojsci samozvane „Donjecke narodne Republike“.

Obojica ljudi rođeni su u Rusiji, a imaju državljanstva obe zemlje. Pretraženi su njihovi stanovi i radna mesta.

Političar opozicionih demohrišćana Kristof de Fris rekao je za list Handelsblat da bi Diteru S. trebalo oduzeti nemačko državljanstvo ukoliko se potvrdi optužba za članstvo u „terorističkoj organizaciji“.

Tek „vrh ledenog brega“?

Više stručnjaka za tajne službe reklo je medijima da bi uhapšeni tandem mogao biti tek „vrh ledenog brega“.

„Treba pretpostaviti da Diter S. i njegov saučesnik nisu jedini tim koji ruske obaveštajne službe koriste u ove svrhe u Nemačkoj“, rekao je Erih Šmit-Enbom, stručnjak za tajne službe i nekadašnji vojnik.

Oko dva miliona takozvanih ruskih Nemaca doselilo se poslednjih decenija u Nemačku, dobijajući državljanstvo jer imaju nemačke korene.

Šmit-Enbom podseća da je još 1992. jedan oficir KGB-a ocenio da su ruski Nemci zgodan ulaz za špijunske delatnosti.

„To smo u poslednje vreme videli i po nastupima mnogih fanatičnih proruskih nacionalista na proruskim demonstracijama u Nemačkoj“, rekao je taj stručnjak za bavarski javni servis.

„Nijedna država u Evropi ne radi više za Ukrajinu od Nemačke“, ocenjuje u jednom komentaru Noje cirher cajtung. „To je bez sumnje ispravno. Ali, iz ugla ruskog režima, time Nemačka postaje meta.“

Nije prvi put

Poslednjih godina bilo je više slučajeva navodne ruske špijunaže u Nemačkoj. Mnogi još nemaju sudski epilog.

U Berlinu se sudi bivšem zaposlenom u BND-u, nemačkoj obaveštajnoj službi koja se bavi inostranstvom. On je navodno u jesen 2022. zajedno sa jednim biznismenom prosledio tajne informacije ruskoj službi FSB i za to inkasirao 850.000 evra. Obojica su optuženi za teško delo izdaje zemlje.

U avgustu prošle godine je u Koblencu uhapšen jedan vojnik koji je radio pri Saveznom zavodu za naoružavanje Bundesvera. On je navodno mesecima u ruskoj ambasadi i konzulatu nudio svoje usluge Rusima.

U novembru 2022. je bivši rezervni oficir Bundesvera osuđen na uslovnu kaznu od godinu i devet meseci jer je godinama isporučivao ruskoj službi GRU informacije o rezervistima Bundesvera i kibernetičkim kapacitetima.

Mističan je slučaj o kojem je šturo izveštavano ovog februara. Naime, nemačka Vojna kontraobaveštajna služba tvrdi da poslednjih meseci dronovi nadleću vojne poligone, i veruje da se radi o ruskim pokušajima da snime obuku ukrajinskih vojnika u Nemačkoj. Do sada u vezi sa tim niko nije uhapšen.

Početkom ovog marta je Nemačku potresla afera sa prisluškivanjem razgovora najviših oficira Bundesvera dok su pričali o mogućnostima krstarećih raketa Taurus koje Nemačka još uvek odbija da isporuči Ukrajini.

Razgovor je potom objavljen u ruskim medijima i poslužio je za optužbe Moskve na račun Berlina. U Nemačkoj su svi uvereni da su upravo ruske službe presrele razgovor.

Konzervativni dnevnik Frankfurter algemajne cajtung ishod izbora u Hrvatskoj i pobedu HDZ-a opisuje kao „Pobedu u centru“ za koju je zaslužan premijer Hrvatske i predsednik HDZ-a Andrej Plenković i njegov „politički talenat i istrajnost“. Ali, autor članka Mihael Martens ujedno ukazuje i na to da će HDZ, uprkos pobedi, imati velikih problema sa sastavljanjem vlade.

Teški zadatak za Plenkovića

Navodi se da je Andrej Plenković, otkako je došao na čelo stranke, „nekad nacionalistički HDZ odveo na građansko-konzervativni put“ i da želi da se „ogradi od desnice“. „Koketiranje s desnicom je po njemu voda na mlin levici i slabljenje političkog centra“, navodi se u tekstu.

U poređenju s demohrišćanskom opcijom u Nemačkoj, autor Plenkovića više vidi kao Hendrika Vista, premijera Severne Rajne Vestfalije koji unutar CDU/CSU za umerenog i trezvenog lidera, a ne kao Markusa Zedera, premijera Bavarske i predsednika CSU koji je poznat po svojim kontroverznim i populističkim tonovima.

„Njemu [Plenkoviću] populizam nije stran, ali on nikada danas ne kaže nešto potpuno suprotno od onoga što je rekao juče“, piše list iz Frankfurta i istovremeno ukazuje na ugled koji Plenković i u Evropskoj uniji uživa kao pouzdani partner. Za predsednika HDZ-a, kako se dalje navodi, ne bi bila nemoguća ni koalicija s „hrvatskim zelenima“, strankom Možemo – ali takvu mogućnost Možemo, koja insistira na striktnom odbacivanju saradnje s HDZ-om, isključuje.

U posebnom članku, u kojem se usredsredio na analizu izbora, autor hvali veliku izlaznost ocenjujući da je to uspeh za hrvatsku demokratiju. Zasluge za to dobrim delom idu i predsedniku Zoranu Milanoviću koji je svojim verbalnim napadima „privukao veliku pažnju i u vremenima sve jače tiktokizacije uticao na mobilizaciju birača“.

Međutim, kako se ocenjuje, velika izlaznost nije donela i čiste odnose nakon izbora. „Veliko pitanje za naredni period jeste da li je uopšte moguće formiranje koalicije koja će imati većinu ili barem stvaranje nekakvog funkcionalnog modela za manjinsku vladu“.

Između kuge i kolere

Dopisnik levo-liberalnog dnevnika Tagescajtung iz Hrvatske, Erih Ratfelder, svoju analizu izbora u Hrvatskoj naslovio je „Kuga ili kolera“, ukazujući tako na dve opcije koje se u Hrvatskoj bore za vlast. Autor pritom ni Plenkovića ni Milanovića ne opisuje kao demokratske perjanice. Milanović je tako, smatra novinar, svojim simpatijama za Orbana i Putina kao i politikom prema Bosni i Hercegovini istupio „jasno u smeru desnice“. Plenkovića pak, uprkos njegovoj prozapadnoj politici, optužuje za sve jače elemente autokratskog načina vladanja.

Minhenski dnevnik Zidojče cajtung izbore u Hrvatskoj takođe svodi na konkurentski odnos dvojice političara i svoj članak naslovljava: „Borba alfa mužjaka se nastavlja“. U njemu se ukazuje na Milanovića kao na „hrvatskog Trampa“ i na Plenkovića koji je tokom svog mandata morao – uglavnom zbog korupcije – da otpusti 30 ministara. I ovaj nemački list zaključuje da bi sastavljanje vlade moglo da potraje „nedeljama ili čak mesecima“, a nisu, dodaje se, isključeni ni novi izbori.

„Ukočeni osmeh“ Plenkovića

Dnevnik „Velt“ analizira izbornu noć i „nelagodu“ koju je premijer i predsednik HDZ-a širio u svom prvom govoru, iako je njegova stranka „uprkos brojnim korupcijskim skandalima“ izašla kao pobednik. „Njegov ukočeni osmeh otkriva glumljenu samouverenost kojom se Plenković predstavlja kao izborni pobednik“, piše konzervativni Velt i navodi da se već u izbornoj noći nazirala opcija koalicije s Domovinskim pokretom.

U članku se međutim iznosi i sumnja u to da bi, u slučaju koalicije s Domovinskim pokretom, Plenković uopšte mogao da ostane na poziciji premijera. „Cena koju bi Domovinski pokret mogao da traži za ulazak u vladu je i promena premijera. Tu je već i mogući naslednik – ili barem to tako vidi deo štampe: HDZ-ov ministar odbrane Ivan Anušić iz Slavonije. On bi kao pripadnik desnog krila stranke bio prihvatljiv i Domovinskom pokretu, a Plenković bi umesto toga mogao da bude ’unapređen’ na neku visoku EU-funkciju u Briselu“, zaključuje nemački list.

Švajcarski dnevnik Noje Cirher cajtung već u naslovu članka koji se bavi izborima u Hrvatskoj zaključuje da je napad na konzervativni tabor propao: „Dominantni položaj konzervativnih snaga u Hrvatskoj ostaje za sada nedodirljiv“. I taj list ukazuje na veoma tešku polaznu poziciju onih koji žele da formiraju vlast u Hrvatskoj i takođe ne isključuje mogućnost ponavljanja izbora.

I bečki Standard opisuje izbore u Hrvatskoj kao „borbu dva titana“ i ukazuje velike probleme za sastavljanje većine u parlamentu. U članku se koalicija HDZ-a s Domovinskim pokretom (koji se opisuje kao „rasistički antisrpski“) ocenjuje kao nepovoljna za Plenkovića zbog jačanja desnog krila unutar stranke.

Umetnica Rut Patir, koja predstavlja Izrael na čuvenom umetničkom Bijenalu u Veneciji, ne želi da otvori paviljon svoje zemlje za javnost sve dok se ne dogovori prekid vatre u ratu u Gazi. Video-instalacija pod nazivom „(M)otherland“ zapravo je trebalo da bude predstavljena u subotu u paviljonu u italijanskom gradu. Međutim, Patir je ovog utorka najavila da će njena umetnička dela ostati pokrivena.

S obzirom na aktuelne diskusije o učešću Izraela na Bijenalu u pozadini rata u Gazi, umetnica je na Instagramu objasnila da su ona i kustoskinje Mira Lapido i Tamar Margalit sada postale vest, a ne umetnost. „A kada mi se pruži tako izuzetna pozornica, želim da se to i računa.“

One su „zbog toga odlučile da će paviljon biti otvoren tek kada taoci budu oslobođeni i kada dođe do prekida vatre“. Konflikt koji je u toku više ne može da se izdrži, kaže. Ona je deo velike grupe u Izraelu koja „poziva na promene“.

Rat u Gazi će verovatno biti jedna od dominantnih tema u Veneciji ove godine, koja će u narednih nekoliko meseci (od 20. aprila do 24. novembra) ponovo postati centar međunarodnog umetničkog sveta. Više od 800.000 ljubitelja umetnosti hodočastilo je pre dve godine u taj grad u laguni izgrađen na šipovima, od kojih dve trećine iz inostranstva. To je novi rekord.

Politička orijentacija Bijenala

Najstarije Bijenale umetnosti na svetu verovatno je sada još više okrenuto politici, ali je i sve internacionalnije. Po prvi put recimo paviljone imaju Istočni Timor i Panama. Svbe prisutniji je i afrički kontinent. Gana i Madagaskar su prvi put učestvovali 2019, usledili su 2022. Uganda, Kamerun i Namibija. Pridošlice iz Afrike na ovom – uz „Dokumentu“ u nemačkom Kaselu – najznačajnijem umetničkom spektaklu na svetu, su još i Etiopija, Benin, Tanzanija i Senegal.

Pod sloganom „Sve dragoceno je krhko“, Azu Nvagbogu predstavlja doprinos zapadnoafričkog Benina. Kustos iz Nigerije s jakim međunarodnim vezama kombinuje radove umetnika Kloe Kvenum i Mufuli Belo, njihove koleginice Išole Akpo i delo Romualda Hazumea, aktuelne zvezde beninske umetničke scene. Nvagbogu je osnivač i direktor Foto-festivala u Lagosu i Fondacije afričkih umetnika, neprofitne organizacije posvećene promovisanju savremene afričke umetnosti i njenoj promociji širom sveta.

Glasovi Afrike na Bijenalu umetnosti

S uspehom, kako se ispostavilo: Hazumeovo dirljivo delo „Dream“ (san) učinilo je 62-godišnjeg umetnika svetski poznatim na „Dokumenti 12“ u Kaselu 2007. godine; Hazume je predstavio nekoliko metara dug čamac napravljen od plastičnih kanistera, staklenih flaša, pisama i fotografija, koji je postavio ispred platna za fotografiju. Bekstvo, proterivanje, gubitak doma – takve asocijacije nisu nastale slučajno.

Kustos Nvagbogu takođe želi da nacionalnim doprinosom Benina, kako je rekao novinarima, podstakne „preispitivanje“. Želi da promoviše „restituciju znanja“ i da, uz pomoć „biblioteke otpora“, pruži glas posebno ženama – i to o temama kao što su afrički identitet, ekologija i nauka.

A da li su afrički glasovi dovoljno prisutni u Veneciji? „Želeo bih da vidim mnogo više“, kaže Nvagbogu za DW. „Pre svega, voleo bih da se na kontinentu izgradi sveobuhvatnija kulturna infrastruktura i da više podrške dobiju impresivni događaji koje već imamo širom Afrike.“

Moto Bijenala se vrti oko „stranosti“

Ove godine za glavnu izložbu umetničkog bijenala zaslužan je Brazilac Adrijano Pedrosa, prvi Latinoamerikanac koji je ikada bio na toj prestižnoj poziciji. „Stranieri Ovunque – stranci svuda“, kako je krstio svoju predstavu, prostire se preko đardina nalik parku, istorijskih hala brodogradilišta pod nazivom „Arsenale“ i drugih umetničkih lokacija u gradu u laguni. Pedrosinov fokus je, kako je najavio, „na umetnicima koji su i sami stranci, imigranti, iseljenici, dijaspora, emigranti, prognanici ili izbeglice.“ Krug je ogroman. Pozvano je ukupno 330 umetnika, 88 zemalja ima paviljone, a 34 prateća događaja raspoređena su po gradu.

Ideja glavnog kustosa je da prikaže umetnost iz manje privilegovanih i manje industrijalizovanih regiona Globalnog juga. Sam slogan potiče od pariskog umetničkog kolektiva Claire Fontaine, koji ga je proizveo kao neonski znak na 53 različita jezika. Oni sada šljašte u „Arsenalu“.

Ruski paviljon ponovo ostaje prazan

Malo je verovatno da će se ratni protivnici Ukrajina i Rusija sukobiti u Veneciji: ruski paviljon će naime ponovo ostati prazan, a Ukrajina učestvuje s grupnom izložbom „Nest building“ (Izgradnja gnezda). Nakon napada na susednu državu u februaru 2022, umetnici i kustosi izabrani za ruski paviljon odstupili su s tih funkcija. Ipak, Rusija nije zvanično isključena.

Ove godine na Bijenalu učestvuje ukupno 88 zemalja. Većina njih izlaže u istorijskim halama brodogradilišta, bez sopstvene izložbene sale. U krugu od 28 seoskih paviljona u parku „Đardini“, nemački paviljon otvaraju izložbe berlinskog pozorišnog reditelja Ersana Mondtaga i izraelske umetnice Jael Bartane. Pod naslovom „Thresholds“ (Pragovi) žele da istraže istoriju i budućnost iz perspektive različitih umetničkih pozicija. Kustos ove godine – nakon Jilmaza Dzieviora 2022. – je arhitektkinja rođena u Istanbulu i ko-direktorka Državne umetničke galerije Baden-Baden, Čagla Ilk. „Na pragu smo“, citira se Ilk, „ništa nije sigurno“.

„Exposition Coloniale“ predstavlja Srbiju

Bosnu i Hercegovinu predstavlja projekat Sveučilišne galerije Sveučilišta u Mostaru pod nazivom „The mesure of the sea“ (Mjera mora) predstavljaju umetnik Stjepan Skoko.

„Priručnim sredstvima“ (By the Means at Hand) umetnice Vlatke Horvat i predstaviće Hrvatsku. A Aleksandar Denić sa „Exposition Coloniale“ predstavljaće Srbiju na 60. Bijenalu umetnosti u Veneciji.

I za kraj da pomenemo i to da Vatikan ima jednu od najspektakularnijih pojava ove godine: svoj paviljon postavlja u ženski zatvor u gradu u laguni. Zatvorenice prate posetioce umetničkom stazom kroz zatvor. Papa Franja takođe želi da poseti paviljon. On bi bio prvi papa ikada koji je posetio Bijenale.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.

Od Vladimira Putina, do Ratka Mladića. Od amblema na zastavi Republike Srpske, do dvoglavog orla sa četiri ocila. To je bila ikonografija na mitingu podrške otporu rezoluciji o Srebrenici u Ujedinjenim nacijama, na kojem se okupilo oko 15.000 građana iz svih krajeva Bosne i Hercegovine. Na desetine autobusa stiglo je i iz Srbije, kako bi, kažu, pružili podršku Srbiji i Republici Srpskoj.

„Došli smo da podržimo Srbiju, Republiku Srpsku i čitav srpski narod“, kaže Saša iz Šapca. Odatle je, pored Beograda, stiglo najviše građana.

Miting je bio odgovor na rezoluciju o Srebrenici koja bi trebalo da bude usvojena u UN početkom maja, a predsednik RS nije birao reči iznoseći scenarije ukoliko se to i dogodi.

Dodik: „Alibi za Nemačku“

„Ovaj ogavni zapadni svet gura Srebrenicu na politički teren. Gura u Generalnu skupštinu UN sa namerom da Srbe okvalifikuju kao jedini narod u istoriji koji je počinio tako nešto, da bi se – a zato je Nemačka tu – izbrisali svi zločini Nemačke iz prošlosti i oni koje nameravaju da učine u budućnosti“, rekao je Milorad Dodik.

On je ujedno najavio i šta će se desiti na dan usvajanja: „Ako im prođe ovo, na dan kada se bude odlučivalo u Njujorku naša vlada i rukovodstvo će čitav dan provesti u Srebrenici. Da im pokažemo da Srebrenica pripada Republici Srpskoj. Donesite ovo – razbili ste Bosnu i Hercegovinu“, rekao je Dodik. On okupljenim građanima poručio i da će Republika Srpska jednoga dana biti deo Srbije.

Mediji bliski vlasti objavili su da je na mitingu bilo čak 50.000 ljudi, što je na sednici Narodne skupštine odmah nakon mitinga energično branio i njen prvi čovek Nenad Stevandić.

„Tih vaših 50.000 mi izgleda kao kada je čovek prvi put igrao tenis, pa nakon 15/15, rekao: Eh, hiljadu“, rekao je Igor Crnadak iz opozicionog PDP.

„Ni vi nećete vređati 50.000 ljudi, jer ja sam sprečio da 50.000 ljudi vređa vas“, poručio je Stevandić, koji je pre toga oduzeo reč i poslaniku Nebojši Vukanoviću, koji je takođe ismevao brojku od 50.000 okupljenih građana. Učešće predstavnika vlasti iz Srbije na mitingu nije mu se svidelo.

„Šta kad NATO uđe u NSRS“

„Mi tumaramo, mi nemamo strategiju, nemamo plan. Ozbiljnije se vodi neka mesna zajednica nego Republika Srpska. Nemojte da nam Aleksandar Vulin priča kako ne možemo zajedno i da RS treba da se razdruži. Pitam savetnika i senatora Vulina, šta kad mi povučemo potez i NATO uđe u skupštinu i sve to blokira. Šta da radimo? Da bežimo u Beograd? Ja neću da bežim“, rekao je Vukanović, koji je ocenio rekao da je miting samo u službi vlasti u RS.

Vulin na mitingu nije govorio, ali je bio prisutan kao član delegacije iz Srbije. Za razliku od njega, predsednica Skupštine Srbije i doskorašnja premijerka Ana Brnabić, rekla je da je rezolucija uperena protiv srpskog naroda i da svi oni koji tvrde suprotno nemaju dobre namere.

„Oni koji sponzorišu ovu rezoluciju u Ujedinjenim nacijama, ne traže ni žaljenje, ni pokazivanje pijeteta za počinjene ratne zločine. Oni traže najtežu diskvalifikaciju, moralnu i pravnu, za čitav srpski narod. Protiv toga se borimo. Borimo se protiv podmuklih i jako providnih laži da ova rezolucija nije uperena ni protiv koga. Jer jeste uperena protiv srpskog naroda“, rekla je Brnabić, poručivši da je to borba za mir na Balkanu.

Miting, koji je održan paralelno sa sednicom Narodne skupštine RS na kojoj je usvojen vladin izveštaj Nezavisne komisije o stradanju svih naroda u srebreničkom regionu od 1992. do 1995. godine, izazvao je oštre reakcije kod političara i bošnjačkih udruženja koja okupljaju žrtve – posebno u delu koji se odnosi na usvojeni izvešaj, s obzirom na to da je u jednom od zaključaka kvalifikacija „genocid“ odbačena kao neprihvatljiva.

Nekad i sad

Potpredsednica pokreta „Majke enklava Srebrenica i Žepa“ Kada Hotić podseća da je Dodik nekada govorio da je počinjen genocid, a danas ga negira.

„Ovih dana Republika Srpska i Srbija biju snažnu bitku kako bi zaustavili donošenje rezolucije o Srebrenici. Rezolucija bi bila samo potvrda i pečat na istinu koju bi svet doneo. Dodik nema šta više da radi. To je bezobrazluk, neotesana narav, nema kulture ni trun. Trebao bi ga i njegov narod osuditi“, rekla je Hotić za N1.

„Ja znam savršeno dobro šta je bilo. Bio je genocid u Srebrenici. To je presudio sud u Hagu i to je nesporna pravna činjenica“, rekao je 2007. predsednik vlade RS Milorad Dodik, dve godine nakon izveštaja o Srebrenici koji je poništen 2018. godine. U njemu je bilo navedeno, između ostalog, da je oko osam hiljada bosanskih muslimana ubijeno u Srebrenici 1995.

Islamska zajednica u Bosni i Hercegovini osudila je usvajanje zaključaka Narodne skupštine Republike Srpske, „kojima se negira genocid u Srebrenici, umanjuje broj žrtava i falsifikuje istina“.

„Usvajanje tzv. izveštaja, od kojeg su se u međuvremenu ogradili i neki od potpisanih autora, ne služi na čast političkim predstavnicima srpskog naroda“, naveli su iz IZ BiH, upozorivši da je upravo zbog takvih postupaka neophodno usvajanje rezolucije u UN.

Krizom na krizu

„Dodik RS vodi u izolaciju“, ocenjuje lider SDA Bakir Izetbegović, nekadašnji koalicioni partner Milorada Dodika. „Vode nas u živo blato. Narod voli da mu se laže, da nije bio genocid. Ali, od laži nema ozdravljenja“, kaže Izetbegović.

Vlastima u RS sada je ostalo samo da čekaju najavljeno usvajanje rezolucije u Ujedinjenim nacijama, koje bi trebalo da se dogodi 2. maja. Do tada će, izvesno je, biti dosta prostora za dalje podgrevanje političkih tenzija, a nove političke potrese mogao bi da izazove set zakona koji je skupština u četvrtak usvojila, a među kojima je i entitetski izborni zakon. Zakon je usvojen i pored upozorenja iz OHR-a, američke ambasade i Evropske unije, a u isto vreme ističe rok za usvajanje izmena državnog zakona, koje će teško doći na dnevni red s obzirom na napete političke odnose unutar Bosne i Hercegovine.

Najveći izbori na svetu počinju ovog petka 19. aprila 2024. u Indiji. Oko 970 miliona registrovanih birača s pravom glasa učestvuje u tom ogromnom procesu koji će se odvijati u sedam faza i trajati čak šest nedelja.

Premijer Narendra Modi nada se da će osvojiti treći uzastopni mandat. Birači zapravo ne biraju direktno njega, nego 543 člana Lok Sabhe, donjeg doma indijskog parlamenta.

U nadmetanju učestvuje šest nacionalnih stranaka, 57 tzv. državnih stranaka i 2.597 manjih stranaka za koje je dozvoljeno da se glasa, ali one ne ispunjavaju uslove da ih nacionalno izborna komisija i zvanično prizna.

Međutim, glavna trka će se voditi između dve najveće političke stranke u Indiji: vladajuće Indijske narodne partije (BJP) i opozicionog Indijskog nacionalnog kongresa (INC) ili skraćeno Kongresne partije.

Kako bi se suprotstavila vladajućoj BJP i premijeru Modiju, Kongresna partija je f0rmirala savez od 28 stranaka pod imenom Indijski nacionalni razvojni inkluzivni savez – Indian National Developmental Inclusive Alliance ili INDIA.

Modi i BJP i dalje su popularni

Prema ispitivanjima javnog mnjenja, očekuje se da će premijer Modi i njegova hinduističko-nacionalistička BJP pobediti na ovogodišnjim izborima.

Modi je popularan lider, delom i zahvaljujući programu orijentisanom ka hinduističkoj većini u Indiji, koja čini 80 odsto stanovništva. Modi je takođe sproveo razne programe za podsticanje ekonomskog rasta i obećao da će Indija do 2029. postati treća najveća svetsko ekonomija.

Na izborima 2019. BJP je uverljivo pobedila osvojivši 303 poslanička mesta, a zatim je formirala i koaliciju koja ima ukupno 353 poslanika. Kongresna partija tada je osvojila 52 mesta, a sa koalicionim saveznicima dobila je dodatnih 91.

Modijeva BJP na vlasti je već čitavu deceniju, s dobrim izgledima da osigura još pet godina, ali je kritičari optužuju da gasi decenijama dugu predanost Indije višestranačkoj demokratiji i sekularizmu.

Otkako je BJP ponovo pobedila 2019, napetosti između Hindusa i muslimanske manjine su eskalirale.

Konstantno oslanjanje BJP na agresivni hinduističko-nacionalistički program do sada je bilo efikasno kada je trebalo obezbediti glasove, ali politički protivnici te stranke tvrde da njena ultranacionalistička retorika istiskuje sekularizam kao temelj indijskog ustava.

Sjeda Hamed, aktivistkinja za prava žena i bivša članica indijskog Povereništva za planiranje, strahuje da bi ustav mogao da bude promenjen ako BJP ponovo pobedi na opštim izborima. „Otvoreno je rečeno da će Indija postati teokratska država ako oni [BJP] budu imali dovoljnu većinu da promene ustav“, kaže Hamed za DW i dodaje. „Vrlo je realan strah da bi ustav mogao da bude promenjen, a kompletna klima ugnjetavanja dodatno da se pogorša.“.

Opozicija optužuje vladu BJP za demokratsko nazadovanje, a tokom predizborne kampanje pokretala je i pitanja vezana za nezaposlenost i inflaciju.

Najveće biračko telo na svetu

Prema zvaničnim podacima, Indija ima 497 miliona muškaraca i 471 milion žena. Biračko telo je poraslo za šest procenata u odnosu na opšte izbore 2019.

Više od 20 miliona mladih glasača starosti od 18 do 29 godina dodato je na birački spisak. „Kod mladih se uočava drugačiji trend, zanimljivo je da oni ne glasaju toliko za stranke, koliko za vođe“, kaže za DW političar BJP Narasimha Rao. „Čini se da je imidž lidera, odnosno kandidata za njih važnije nego za one starije.“

Izlaznost je u Indiji uvek prilično visoka. Prema podacima izborne komisije, 2019. je glasalo 66 odsto birača.

Kako funkcionišu izbori?

Indija opšte izbore sprovodi na svakih pet godina. Na ovogodišnjim izborima bira se 18. Lok Sabha, donji dom parlamenta. Prvi izbori u toj zemlji nakon sticanja nezavisnosti održani su od oktobra 1951. do februara 1952.

Kompletan proces nadzire Izborna komisija Indije (ECI), koje raspoređuje posmatrače kako bi se obezbedila transparentnost tokom šest nedelja glasanja.

Tokom šest nedelja izbora, glasanje se odvija po regionima, što određuje ECI na osnovu faktora kao što su broj stanovnika u državi, ali i političkih faktora kao što su mogući neredi ili bezbednosni problemi.

Glasanje u završnoj fazi održaće se 1. juna, a svi glasački listići biće prebrojani 4. juna. Rezultati će biti objavljeni istog dana. Da bi imala većinu, stranka ili koalicija moraju da imaju 272 mesta u parlamentu.

Glasanje po regionima omogućava zvaničnicima izborne komisije, posmatračima i ljudima zaduženim za obezbeđivanje izbora da putuju iz jednog regiona u drugi i tako osiguraju da ne bude zloupotreba.

Komisija je ustanovila i kodeks ponašanja, što je skup smernica za ponašanje političkih stranaka i kandidata tokom izbora. U slučaju kršenja pravila kazne se efikasno sprovode.

Glavna svrha tog kodeksa jeste da se osigura da vladajuće stranke ne zloupotrebljavaju svoj položaj kako bi stekle nepravednu prednost. Pravila su takođe osmišljena kako bi sprečila korupcija.

Gotovo 340.000 pripadnika snaga bezbednosti iz redova centralnih policijskih jedinica angažovano je kako bi pomogli postojećim državnim policijskim snagama. One će se vozovima prevoziti s jedne lokacije na drugu.

Uoči glasanja, glavni izborni poverenik Indije, Radživ Kumar, apelovao je na političke stranke da ostanu civilizovane, posebno kada je reč o govoru mržnje i dezinformacijama koje su se pojavile tokom kampanje.

„Apelujem na stranke da zadrže pristojnost i uzdrže se od vređanja i ličnih napada“, poručio je Kumar.

Milijarde za troškove kampanje

Izborna pravila nalažu da biračko mesto mora biti najdalje dva kilometra od svakog doma. Ove godine građani će glasati na više od 1,25 miliona biračkih mesta na 5,5 miliona elektronskih mašina za glasanje (EVM) postavljenih u 28 indijskih država i devet saveznih teritorija.

Indija od 1999. koristi sigurne mašine za glasanje. Godine 2014. uvedeni su i štampači i odštampana kopija svakog glasačkog listića čuva se u zapečaćenim kutijama. To se zove „Revizijski trag papira koji se može proveriti“ i predstavlja dodatni element bezbednosti.

Na izborima 2019. godine političke stranke i kandidati potrošili su 8,7 milijardi dolara. Ovoga puta ta suma je veća. Prema proceni Centra za medijske studije iz Nju Delhija, političke stranke i kandidati potrošiće za izbore više od 14,4 milijarde dolara.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na engleskom.

Lideri Evropske unije na sastanku u Briselu u sredu, pozvali su Izraeli Iran na deeskalaciju. Ovaj samit, prvobitno posvećen ekonomskoj konkurentnosti EU, bio je u senci događaja na Bliskom istoku.

Evropska unija ima u vidu nove sankcije Iranu nakon što je ta zemlja u subotu ispalila preko 300 projektila i dronova prema Izraelu. Njih je ogromnom većinom oborila izraelska protivvazdušna odbrana, uz podršku koalicije saveznika predvođenih SAD.

Teheran je rekao da je napad odmazda za vazdušni napad na kompleks njegove ambasade u Siriji 1. aprila, u kojem je ubijeno nekoliko visokih oficira. Iran za napad krivi Izrael. Prema ekspertima UN, oba napada su možda prekršila međunarodno pravo

U saopštenju objavljenom u ranim jutarnjim satima u četvrtak, EU je pozvala „Iran i njegove saveznike da prekinu sve napade“ i pozvala „sve strane da pokažu krajnju uzdržanost, da se uzdrže od bilo kakve akcije koja bi mogla povećati tenzije u regionu“. Lideri 27 članica EU takođe su obećali da će preduzeti „dalje restriktivne mere“ prema Teheranu, u vezi sa njegovom proizvodnjom dronova i raketa.

Nemački kancelar Olaf Šolc u sredu je pozdravio činjenicu da je Izrael u velikoj meri odbio vazdušni udar, ali je naglašeno apelovao na svog saveznika da bude uzdržano. „Za nas je važno da se ovaj trenutak, ovaj uspeh Izraela, iskoristi za dalju deeskalaciju (...) a ne za odgovor masovnim napadom“.

Sankcije za iranske dronove

Uoči dvodnevnog samita, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj je već signalizirao da su na putu nove sankcije iranskom programu bespilotnih letelica.

Ideja je da se proširi postojeći set sankcija koje imaju za cilj da ograniče iransku podršku ruskom agresorskom ratu u Ukrajini. Prema Borelju, EU bi mogla da proširi sankcije na rakete, kao i isporuke raznim grupama u regionu koje podržava Iran.

Mnogi lideri EU u sredu izrazili su podršku za to, uključujući francuskog predsednika Emanuela Makrona, nemačkog kancelara Olafa Šolca, španskog premijera Pedra Sančeza, holandskog premijera Marka Rutea i belgijskog premijera Aleksandra De Krua. „Naša dužnost je da proširimo ove sankcije“, rekao je Makron.

Jedan visoki zvaničnik EU rekao je uoči samita da bi proširenje sankcija moglo da se postigne u roku od dve nedelje. SAD su u utorak objavile planove za slične sankcije iranskoj proizvodnji dronova.

„Reči nisu dovoljne“

Izrael se zalaže za oštrije zapadne sankcije, uključujući strože mere za Iransku revolucionarnu gardu IRGC, vojnu organizaciju koja je formirana nakon Islamske revolucije u Iranu 1979. i koja postoji paralelno sa regularnom vojskom Irana.

„Reči nisu dovoljne“, rekao je izraelski ministar za pitanja dijaspore i borbu protiv antisemitizma Amičai Čikli novinarima u sredu u Briselu. „Moramo da vidimo odlučne ekonomske sankcije protiv Irana, protiv osoblja Iranske Revolucionarne garde, njihovih lidera, njihove imovine, širom sveta, zatvaranje ambasada“.

„Mislim da nijedna zapadna država ne bi trebalo da ima ambasadu u Iranu“, dodao je on.

EU je već sankcionisala određeni broj pojedinaca Revolucionarne garde zbog represije u Iranu. Povodom prošlogodišnjeg gušenja antivladinih demonstracija u Iranu, Evropski parlament je tražio da se IRGC uvrsti na listu terorističke organizacije - ali odluka tada nije doneta.

Borelj je u utorak rekao da su neke zemlje članice EU ponovo pokrenule mogućnost dodavanja IRGC na crnu listu EU terorističkih organizacija, ali je napomenuo da bi to prvo zahtevalo da sud EU odredi IRGC kao takvu. Holandski premijer Rute rekao je da je njegova zemlja među onima koji podržavaju taj potez, ali je ukazao na pravne dvoumice koje usporavaju druge lidere da slede njihov primer.

Da li je to dovoljno?

Evropska unija već ima opsežan sistem sankcija Iranu: zbog kršenja ljudskih prava, pomoći Rusiji u ratu u Ukrajini i nuklearnog programa. To znači da mnogi pojedinci podležu zabrani putovanja u EU i zamrzavanju imovine. EU je takođe uvela ekonomske sankcije Iranu koje između ostalog zabranjuju trgovinu oružjem i naftom.

Klod Rakisits, gostujući saradnik u briselskom Centru za bezbednost, diplomatiju i strategiju, rekao je za DW da misli da bi sankcionisanje Revolucionarne garde bilo efikasnije od sankcija koje se odnose na bespilotne letelice. „Islamsku revolucionarnu gardu treba staviti na listu terorista EU“, rekao je on. „Ne bi ih ništa koštalo, ali bi poslalo veoma snažnu poruku“.

Postojeće sankcije nisu sprečile Iran da isporuči dronove Moskvi, dodao je on.

Generalno, međutim, Rakisits je skeptičan da će se to mnogo promeniti. „Sankcije koje poznajemo, istorijski gledano, uglavnom ne funkcionišu“, primetio je on.

Granice uticaja EU

Uoči samita, nekoliko diplomata EU, koji su govorili pod uslovom anonimnosti, delovali su pesimistično u pogledu uticaja koji EU zaista ima u trenutnom porastu tenzija između Irana i Izraela.

Po Rakisitsovom mišljenju, najbolja šansa zapadnih lidera za deeskalaciju izraelsko-iranskih tenzija je preko Vašingtona.

„SAD bi morale da obećaju, da ponude - da Netanjahu i njegov kabinet ne uzvrate - morali bi da obećaju nešto poput gvozdene garancije da će uvek biti spremno snabdevanje vojnim oružjem, tako da Amerikanci to više ne mogu da koriste kao poluga za pritisak na izraelsku vladu“, rekao je on.

Eskalacija nikome ne bi služila

Veliki je strah da bi šestomesečni rat između Izraela i palestinske militantne grupe Hamas u Gazi mogao da se proširi u regionu.

Ministri spoljnih poslova G7 koji su se sastali u Italiji u sredu su takođe bili zaokupljeni ovom krizom. Nemačka ministarka spoljnih poslova Analena Berbok i njen britanski kolega Dejvid Kameron stigli su tamo pravo iz Izraela, gde su se sastali sa premijerom Benjaminom Netanjahuom.

Eskalacija „nikome ne bi služila“, rekla je Berbok u sredu u Izraelu, „ni bezbednosti Izraela, ni taocima koji su još uvek u rukama Hamasa, ni napaćenim stanovnicima Gaze, ni mnogim ljudima u Iranu koji i sami pate od režima, a ne trećim zemljama u regionu koje jednostavno žele da žive u miru“.

Izrael ne odustaje od osvete?

Uprkos pozivima na uzdržanost svojih zapadnih saveznika, uključujući SAD, Izrael je jasno stavio do znanja da će odgovoriti na subotnje vazdušne napade Irana. Izraelski vojni kabinet sastao se u nedelju i ponedeljak kako bi razgovarao o odgovarajućim merama, ali za sada ostaje nejasno kako Izrael namerava da odgovori.

„Nijedna država na Zemlji ne bi pretrpela ovakav napad i ostala bez odgovora“, rekao je Čikli za DW. „Mislim da imamo obavezu da preduzmemo ozbiljne korake i da se pobrinemo da se ovi napadi više ne ponove“.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na engleskom.

O pauku Nosferatu poslednjih godina često se piše u nemačkim medijima, ne samo zbog njegovog efektnog nemačkog imena, već uglavnom zbog njegove impozantne veličine: samo telo može da dostigne skoro dva centimetra, a raspon njegovih osam nogu – i do šest centimetara. Osim toga, spada u paukove koji ujedaju.

A sada je u studiji nemačkog Udruženja za zaštitu prirode (NABU) objavljenoj u časopisu „Frontiers in Arachnid Science“ konstatovano da se ovaj pauk u poslednje dve vrtoglavom brzinom raširio po celoj Nemačkoj, i to mnogo više nego što se ranije mislilo.

Otkud ovaj pauk u Nemačkoj?

Do pre 20 godina, Zoropsis spinimana, kako glasi njegovo ime u nauci, živeo je samo u regionu Mediterana. Međutim, u međuvremenu je osvojio i sever – verovatno u početku kao slepi putnik u saobraćaju. Postao je profiter klimatskih promena. Prvi put je otkriven u Frajburgu 2005. gradu koji važi za najtopliji u Nemačkoj.

To je druga najveća vrsta pauka u Nemačkoj. Zbog tipičnih šara na prednjem delu njegovog tela, u Nemačkoj je dobio ime „Nosferatu“, po poznatom nemačkom filmskom vampiru.

Da li je opasan?

Nosferatu je jedna od retkih vrsta pauka u Nemačkoj koja može da progrize ljudsku kožu. Otrovan je, ali, u principu, skoro svi pauci su otrovni i koriste svoj otrov prilikom lova. Ali to nije razlog za uzbunu: otrov Nosferatua nije opasan za ljude.

Oni koje je ugrizao, opisali su da je ugriz bolan otprilike kao ubod ose, pčele ili komarca. Opasno je kad ugrize nekoga sa alergijom.

Ako vas pauk ipak ugrize, zahvaćeno područje treba ohladiti i potražiti medicinsku pomoć ako dođe do alergijske reakcije.

Nosferatu voli da mu je toplo

U južnoj Evropi, na primer u Istri, ili severnoj Africi, pauk Nosferatu živi u šumama koje nisu guste i voli tokom dana da se krije ispod kore drveta i kamenja.

U Nemačkoj je do sada obično viđan u zatvorenom prostoru – verovatno zato što voli da mu je toplo. Ali možda se jednostavno u kući ili zgradi lakše uoči nego u prirodi.

Nosferatu je aktivan je noću, a tokom dana se skriva. Posebna karakteristika je da može da hoda i da se drži – vertikalno – na staklu, na primer na prozoru. Ima lepljive dlačice na nogama. Voli tako da se penje i nekoliko puta je pronađen na 3. – 4. spratu.

Nosferatu pauk pripada porodici paukova lovaca, ali on ne pravi mreže da bi uhvatio svoj plen. Ne, on nepomično vreba svoj plen, i onda munjevito napada.

Ali, nije da Nosferatu ne ume da prede niti: posle parenja u jesen, ženka oko svojih 20 do 50 jaja isprede plavičastu čauru i onda ih čuva do svoje smrti. Paukovi se izlegu posle nekih četiri do šest nedelja.

Šta ako ga nađete u stanu, kući ili garaži?

Ako naiđete na pauka Nosferatu u svom stanu – ne treba paničiti. Naravno, direktan kontakt treba izbegavati.

I ovaj pauk se može lako, ali pažljivo izneti napolje. Poklopite ga na primer čašom ili teglom, ispod podvucite tanji karton i bezbedno iznesite pauka napolje, preporučuje NABU - jer pauci su korisni u prirodi. Donekle čak može biti koristan i u kući: jede muve, leptire i druge pauke.

Ako hoćete da ga držite podalje od sebe: pauk Nosferatu ne podnosi mirise lavande, nane, eukaliptusa, cimeta, citrusa i kestena.

Evropsko unutrašnje tržište je tri decenije garantovalo rastući prosperitet u zemljama-članicama Evropske unije i ono se smatra jednim od najvećih dostignuća EU. Da bi to tako i ostalo, mnogo toga mora da se promeni.

Jer, pandemija korone je pokazala koliko su lanci snabdevanja ranjivi. Ruski agresorski rat u Ukrajini učinio je EU svesnu njenu zavisnosti od inostranih snabdevanja energentima. Sistemski rival i konkurent Kina narušava konkurenciju ogromnim subvencijama. Čak i partner, Sjedinjene Američke Države, svojim programom subvencija stavlja evropske kompanije u nepovoljan položaj u trci za zelene tehnologije.

Ukratko: kada su u pitanju rast, produktivnost i inovacije, Evropska unija je pod pritiskom ili čak ostavljena od strane partnera i konkurenata.

Unutrašnje tržište EU učiniti otpornim na krize

Evropska unija zato hoće unutrašnje tržište da učini otpornim na krize i spremnim za budućnost – novim sporazumom o konkurentnosti.

Da bi se to postiglo, države-članice treba da uklone prepreke i bolje primene postojeće propise. To bi trebalo da pomogne da se usluge lakše pružaju preko granica EU i omogući kapitalu da radi.

Međutim, države članice nisu uvek bile spremne da smanje pravne i birokratske prepreke za pružaoce usluga i zaposlene iz partnerskih zemalja. Bivši italijanski premijer Enriko Leta mesecima je radio na izveštaju o tome, koji sada predstavlja šefovima država i vlada.

Napredak sa „Unijom tržišta kapitala“?

Održivo restrukturiranje evropske privrede godišnje košta stotine milijardi evra. Osim toga, imajući u vidu pretnju iz Rusije, vlade EU žele da se masovno naoružaju.

Ali, države-članice ne mogu same da izvrše neophodna ulaganja. Kako bi prikupile dodatna privatna sredstva, nameravaju da usaglase tržište kapitala, odnosno da usaglase nacionalnu regulativu. Konkretno, to se odnosi na zakon o berzama i zakon o stečaju, kao i na oporezivanje preduzeća i dividendi.

Stručnjaci su godinama radili na tome bez ikakvog vidljivog pomaka. A upravo to je traženo sa samita EU krajem marta, i o tome se raspravlja i ovoga puta.

Nemački kancelar Olaf Šolc naziva Uniju tržišta kapitala „ključnim resursom za budući rast“. On predlaže reforme zakona o stečaju i oporezivanja preduzeća. Šolc se žali da se novac iz Evrope sliva u američke centre za prikupljanje kapitala pre nego što se odande ulaže evropske start-ap kompanije.

Nekoliko članica EU takođe poziva na evropsko tržište za tzv. „sekjuritizaciju“ kako bi se oslobodio kapital: pritom banke kombinuju kredite u paket u koji ulažu investitori. Od finansijske krize 2008. sekjuritizacija ima lošu reputaciju. Međutim, u udruženju banaka ističu da su oni među najtransparentnijim i najregulisanijim instrumentima finansijskog tržišta.

Vlade članica EU se slažu da harmonizovano tržište kapitala treba bolje kontrolisati. Međutim, mnogi odbijaju zahtev Francuske da se to telo za nadzor locira u Parizu i da se radi toga proširi nadzorno telo berze ESMA koje se tamo nalazi.

Debata o iranskom napadu na Izrael

Od prošlog vikenda, samit ima novu temu: iranski napad na Izrael izazvao je zabrinutost da bi rat na Bliskom istoku mogao da eskalira u veliki požar.

Vašington i Berlin najoštrije su osudili napad Teherana i istovremeno pozvali Izrael na uzdržanost. Takav stav će verovatno oblikovati konačnu deklaraciju samita.

Predsednica Komisije Ursula fon der Lajen rekla je posle video-konferencije G7 u nedelju da će EU razgovarati o dodatnim sankcijama iranskih programa bespilotnih letelica i raketa. Nekoliko država članica predložilo je proširenje postojećih sankcija EU koje ciljaju na proizvodnju iranskih dronova za Rusiju. Moskva takve dronove koristi u agresorskom ratu protiv Ukrajine.

Pomoć Ukrajini

Iz perspektive Zapada, situacija u Ukrajini je takođe zabrinjavajuća – i o tome će se razgovarati na samitu.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski očekuje ofanzivu ruske vojske krajem maja ili početkom juna. On hitno traži od EU i SAD veću vojnu pomoć – posebno u vidu protivvazdušnih sistema „Patriot“, dodatne artiljerije i municije.

To bi delimično moglo da se plati od kamata na rusku imovinu zamrznutu u EU. Prema rečima jednog diplomate EU, prvi novac iz tog izvora mogao bi da poteče već u junu.

Belgijski premijer Aleksandar de Kru na samitu takođe želi da potegne pitanje sumnje da je Moskva podmitila poslanike evropskog parlamenta. Kao sedište institucija EU, Belgija ima odgovornost da zaštiti pravo svakog građanina da slobodno i bezbedno glasa, objasnio je De Kru, imajući u vidu evropske izbore koji se održavaju od 6. do 9. juna.

jm/dr (ard)

Pica, kolači, hleb, testenina... Sve te poslastice obično sadrže pšenicu, ječam ili raž – a time i gluten. Za neke je on uzrok problema: bolovi u stomaku, mučnina i drugo.

Podaci iz Finske ukazuju da sve više ljudi ne podnosi gluten – poznato je da je netolerancija na gluten relativno najčešća u Skandinaviji.

Takođe se veruje da je ta netrpeljivost nasledna osobina, ali u poslednje vreme ima sve više takvih osoba i u područjima gde je to bilo retkost.

Najozbiljnija posledica netolerancije na gluten je celijakija, autoimuni poremećaj kad gluten dovodi do oštećenja sluznice tankog creva i drugih organa.

Da li bi onda trebalo da izbegavamo gluten?

Gluten je jedan od mnogih proteina koji se pojavljuju u žitaricama. Jedna od njegovih osobina je da daje gipkost testu. Osim uobičajenih žitarica u našim prodavnicama, gluten se može naći na primer u pšeničnom i dvorednom piru, durumu, engleskoj pšenici i naravno u tritikalu – mešavini pšenice i raži.

„Gluten je zapravo sjajan“

„Gluten je izuzetno koristan, jer ima odlična funkcionalna svojstva i od pšenice pravi odličan hleb. S druge strane, gluten može biti uzrok određenih bolesti“, kaže profesorka prehrambene hemije Katarina Šerf sa Instituta Lajbnic za prehrambenu sistemsku biologiju pri Tehničkom univerzitetu u Minhenu. Gluten je jedan od glavnih predmeta njenog istraživanja.

„Postoje tri glavna oblika netolerancije na žitarice“, objašnjava profesorka. Alergija na pšenicu je tipična alergijska reakcija koja se može utvrditi prisustvom određenih antitela u krvi. Ta vrsta imunoglobulina E (IgE) javlja se kod osoba koje su alergične na jedan ili više proteina u pšenici.

Čak i ta vrsta alergije može biti ozbiljna: svrab ili oticanje u ustima, grlu ili očima, a u težim slučajevima može doći i do otežanog disanja, mučnine, grčeva, pa čak i infarkta. „Alergija na pšenicu češće se javlja kod dece nego kod odraslih“, kaže Šerf. Takođe, nije retkost da ta „dečija alergija“ nestane tokom puberteta.

Teže je dijagnostikovati takozvanu ne-celijakijsku osetljivost na gluten. Kod te vrste osetljivosti mogu se javiti fizički poremećaji: bolovi u stomaku usled nadutosti ili zatvora, proliv i opšta iscrpljenost. Još uvek nije jasno šta tačno uzrokuje tu osetljivost.

Samouništavanje

Celijakija je najistraženija bolest povezana s netolerancijom na gluten. Ta bolest nije alergijska u klasičnom smislu, već naš imuni sistem „napada“ naša sopstvena tkiva. To se obično dešava u tankom crevu gde dolazi do upale i oštećenja sluzokože. To ne samo da je veoma bolno, već može da dovede i do nedostatka određenih hranljivih sastojaka u organizmu. Poznato je da je celijakija nasledna osobina, ali još uvek nije jasno šta u telu pokreće takvu reakciju: „Mnogi ljudi imaju odgovarajući genetski kod, ali ne razvijaju celijakiju“, kaže nemačka profesorka.

Celijakija i alergija na pšenicu mogu se dijagnostikovati utvrđivanjem prisustva određenih antitela u krvi, ali često je potrebno dugo vremena da se pacijent obrati lekaru koji bi postavio dijagnozu. „Kod odraslih, simptomi često nisu u vezi s tipičnim probavnim tegobama“, objašnjava profesorka. Češće se radi o opštem osećaju umora i iscrpljenosti zbog nedostatka hranljivih sastojaka usled oštećene sluzokože tankog creva.

Stroga dijeta kao jedini lek

Dijagnoza celijakije ili ne-celijakijske osetljivosti na gluten obično se postavlja uzimanjem uzorka tankog creva, što nije prijatno iskustvo za pacijenta. Ipak, ima i tu napretka: „Dijagnostika se znatno poboljšala“, kaže Katarina Šerf. Možda je to jedan od razloga zašto se sve više osoba dijagnostikuje sa celijakijom.

Međutim, kada se postavi dijagnoza, lek gotovo i da ne postoji – osim stroge eliminacije svih namirnica koje sadrže gluten.

Ima mnogo namirnica koje mogu služiti kao zamena, jer nemaju gluten – recimo pirinač, kukuruz, proso, heljda, soja, susam, a najnovija istraživanja sugerišu da čak ni ovas nije opasan.

Međutim, takav način ishrane nije lak: „Morate veoma pažljivo da se bavite svojom ishranom“, kaže profesorka prehrambene hemije. Jer, gluten se često dodaje kao vezivno sredstvo ili emulgator u mnoge gotove proizvode.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.

„Palestinski kongres“ je trebalo da traje tri dana i organizatori su ga najavili nadležnim službama već odavno, ali sve do dana početka prošlog petka (12. april) se držalo u tajnosti gde će biti održan.

Naziv kongresa je bio „Optužujemo“ – aluzija na otvoreno pismo koje je Emil Zola 1898. napisao zbog skandala u nameštenoj optužbi protiv francuskog oficira jevrejske vere Alfreda Drajfusa.

U ovom slučaju, učesnici optužuju svetsku javnost što nemo posmatra sudbinu Palestinaca i podržava Izrael – uključujući nemački izvoz oružja u tu zemlju.

Organizatori su bili propalestinska udruženja, među njima i upitno udruženje „Glas Jevreja za pravedan mir na Bliskom istoku“ koja je do sad primećena ne samo izjavama protiv Izraela, nego i po antisemitskim ispadima.

Kad je konačno objavljeno kako će kongres biti održan u Berlin-Tempelhofu, spremna je bila i policija sa oko 900 pripadnika, a organizatori su upozoreni da se neće trpeti nikakvi izgredi, antisemitističke parole i optužbe protiv Izraela za navodni genocid kako se već čulo od nekih propalestinskih organizacija.

Odlučan postupak policije

Kongres je počeo popodne i već je trajao dva sata kad se učesnicima kongresa preko videa obratila „osoba kojoj je u Njemačkoj zabranjen javni nastup“ – kako je kasnije objavila berlinska policija.

Policajci su brzo reagovali, prekinuli su video-vezu, objavili da se skup prekida i tog i sledeća dva dana, a oko 250 učesnika pozvano je da napusti dvoranu.

Zvanični izvori nisu naveli o kojoj je to „zabranjenoj“ osobi reč, ali nemački mediji objavljuju kako je to Salman Abu Sita, 80-godišnji palestinski aktivista i naučnik koji je i lično doživeo Nakbu – „katastrofu“ kako to zovu Palestinci. Tako zovu proterivanje Palestinaca tokom rata 1948. godine, kada se uspostavljao Izrael.

Abu Sita je objavio preko 400 radova na temu prava Palestinaca da se vrate na svoja imanja, bio je i član Palestinskog nacionalnog veća.

Sve to zapravo ne bi bio razlog zabrane javnog nastupa u Nemačkoj da prošlog oktobra, kad je počeo napad Hamasa na Izrael, Abu Sita nije izjavio da bi, da je mlađi, i sam učestvovao u napadu.

Ubrzo se javio i bivši ministar finansija Grčke Janis Varufakis, tvrdeći da su i njemu Nemci zabranili ne samo da otputuje u Nemačku, već su mu zabranili svaki nastup – uključujući i onlajn-učešće na kongresu.

Zloupotreba slobode u Nemačkoj

Nakon intervencije policije je i nemačka ministarka unutrašnjih poslova Nensi Fezer pohvalila je postupak službenika: „Ispravno je i neophodno što je policija Berlina strogo intervenisala kod takozvanog Palestinskog kongresa'. Nećemo trpeti nikakvu islamističku propagandu i nikakvu mržnju protiv Jevreja“, napisala je na društvenim mrežama.

I Štefan Veh iz berlinskog sindikata policije u tome vidi „jasnu poruku onima koji zloupotrebljavaju našu demokratiju ili sumnjaju u sposobnost policije glavnog grada“, kaže u saopštenju. „Ko želi da koristi naše demokratske kapacitete, taj mora da se drži pravila i zakona.“

A pravila i zakoni su bili na kušnji i u subotu: organizatori kongresa su zbog raspuštanja manifestacije organizovali proteste na kojima se okupilo oko dve hiljade ljudi.

I tu je protest pred „Crvenom većnicom“ u centru Berlina počeo mirno i tek skandiranjem, ali to nije tako ostalo. Šetnja je krenula kroz čuvenu berlinsku aveniju Unter den Linden i na začelju povorke je došlo do sukoba sa policijom. Tri demonstranta su uhapšena, a u pripremi su bile policijske snage i širom grada.

Protivzakonita zabrana?

No ni tu nije kraj: organizatori „Palestinskog kongresa“ u Berlinu nameravaju da preduzmu pravne korake protiv policije koja je, po njihovom mišljenju, „protivzakonito“ i „neprimereno“ raspustila tu manifestaciju.

Njihova pravnica, Nadija Samur, tvrdi da su bile moguće i bitno blaže mere, a „svaki pokušaj zaštite ovog okupljanja je torpedirala policija“.

Tvrdi da se na kongresu nisu čule „nikakve kažnjive izjave“ – što je priznala i policija, a njihova pravnica takođe tvrdi da organizatorima „nije bilo poznata zabrana javnog nastupa“ za Salmana Abu Situ i kako im je to saopšteno tek uoči početka kongresa.

No očito su i organizatori slutili da će s tim govornikom biti problema: on živi u Velikoj Britaniji i zapravo je trebalo da dođe u Berlin na ovaj kongres, ali umesto toga je radije priređena video-veza.

„Ja i većina drugih ne doživljavamo sebe kao klub pilula ili plastike, mi smo 100 odsto tradicionalni klub“, gotovo prkosno kaže Fernando Karo u intervjuu za striming-servis DAZN. Španac je od sredine 2018. generalni direktor fudbalskog kluba Bajer 04 Leverkuzen i ističe da klub ovog leta slavi 120. rođendan. To znači da Bajer ima dužu istoriju od nekih drugih klubova u najboljoj nemačkoj ligi, recimo od Borusije iz Dortmunda koja je osnovana 1909. ili od najvećeg rivala Bajera sa Rajne – Kelna, koji je osnovan 1948.

Nakon što su 1. jula 1904 zaposleni u kompaniji skupili potpise, osnovan je „Fiskulturni i igrački klub fabrike boja Fridrih Bajer i kompanija u Leverkuzenu“. Tri godine kasnije, klub kompanije već je imao i fudbalski tim. Stadion Leverkuzena od 1958. se nalazio na placu na periferiji grada, u blizini rek. Proširen je i pretvoren u multifunkcionalni kompleks 2009. godine – sa hotelom i salama za sastanke. „BayArena“ prima 30.210 gledalaca.

Tim s visokom tržišnom vrednošću

Od 1949. za Bajer počinju da nastupaju i igrači po ugovoru. Dobijali su premije za igranje fudbala. To, međutim, nisu bili profesionalci u današnjem smislu – sve do druge polovine 1970-ih, fudbaleri Bajera još uvek su radili u fabrici tri do četiri dana pre podne. U to vreme, termin „fabrički klub“ (Werkself), uobičajen za Leverkuzen, još uvek je imao svoje pravo značenje.

Danas niko od Bajerovih fudbalskih profesionalaca ne mora da radi u drugim odeljenjima kompanije. Tim je već dugo i simbol i reklama svetski poznate hemijske i farmaceutske kompanije. Tržišna vrednost današnje ekipe trenera Ćabija Alonsa trenutno se procenjuje na gotovo 600 miliona evra. Samo 20-godišnji nemački reprezentativac Florijan Virc procenjen je na 110 miliona evra. U Nemačkoj je samo tim Bajerna iz Minhena vredniji od tima Leverkuzena: procenjuje se na oko 930 miliona evra.

Bajer 04 je ujedno i bundesligaški klub s najvećim procentom stranih igrača: 78 odsto profesionalaca nije poreklom iz Nemačke. Poslednjih decenija na klub se gledalo kao na svojevrsnu odskočnu dasku, posebno za brazilske fudbalske talente. Tako su u Leverkuzenu počele evropske karijere svetskih šampiona Žoržinja (1989-1992), Paula Serhija (1993-1997) i Lusija (2001-2004).

Stoprocentno u vlasništvu Bajer-grupe

Bajer AG je jedan od deset najvećih nevladinih sponzora sporta u zemlji – kako u elitnom, tako i u rekreativnim sportovima i paraolimpijskim disciplinama. Kompanija može da se pohvali sa sedamdesetak medalja Bajerovih sportista na Olimpijskim igrama, 90 na Paraolimpijskim igrama i više od 200 na Svetskim prvenstvima. TSV Bajer 04 Leverkuzen je najuspešniji nemački atletski klub. Pa ipak, firma svoje fudbalsko odeljenje ističe kao „vodeći“ Bajerov sportski tim. Na kraju krajeva, fudbal i jeste sport broj jedan u Nemačkoj.

Ne zna se koliko tačno novca Bajer AG svake godine upumpava u klub. Suma od 25 miliona evra stalno se pojavljuje u izveštajima medija, ali to nije potvrđeno. Od 1999. godine, muški i ženski profesionalni timovi angažovani su okviru firme „Bajer 04 Leverkusen fudbal GmbH“ za koju radi oko 300 ljudi. Sve akcije te firme u vlasništvu su Bajer AG – šest odsto direktno, a preostala 94 procenta preko podružnica. Zbog takve konstrukcije, grupa nije u obavezi da objavljuje godišnje finansijske izveštaje svoje fudbalske firme. Ugovor predviđa da ekonomski bilans mora biti uravnotežen: ako „Fudbal GmbH“ ostvari profit, on ga prenosi na Bajer, a ako je u minusu, Bajer će nadoknaditi gubitke.

Pravilo 50+1 ne važi za Bajer

Činjenica da je Bajeru AG dozvoljeno da drži sve akcije u Bajera 04 Leverkuzen izuzetak je od pravila 50+1 koje se primenjuje u nemačkom fudbalu, a koje ima za cilj da spreči velike investitore da kontrolišu klubove. Klubovi, naime, dobijaju licencu samo ako „matični klub“ na sastancima ima „50 procenata udela s pravom glasa plus najmanje jednu dodatnu deonicu s pravom glasa“. To znači da, čak i ako investitor preuzme finansijsku kontrolu, on nema većinu glasova, odnosno članovi kluba ne mogu biti nadglasani. Izuzeci su samo tradicionalni fabrički klubovi Bajer 04 Leverkuzen i VfL Volfsburg. Tim Volfsburga, šampion Nemačke 2009. godine, proizašao je iz sportskog tima automobilske grupe Folksvagen.

To je verovatno i jedan od glavnih razloga zašto Bajer 04 – barem do sada – nije bio među najpopularnijim nemačkim fudbalskim klubovima. Prema istraživanju sprovedenom prošlog decembra, Leverkuzen je tek na dvanaestom mestu, uprkos izvanrednim rezultatima koje postiže. To ostavlja „gorak ukus“ u Bajeru 04, odgovorila je udruženje nemačkih navijača „Naša tribina“ (Unsere Kurve) na pitanje šta navijačka scena misli o tome što je jedan fabrički klub u ovoj sezoni nadmašio rekordnog šampiona Bundeslige – Bajerna.

Čini se, međutim, da se to polako menja. Ove sezone klub je premašio brojku od 50.000 članova. U poređenju s više od 300.000 članova kluba navijača Bajerna, to deluje malo, ali i nije baš tako ako se uzme u obzir da u gradu Leverkuzenu živi samo oko 170.000 ljudi.

Osvajanjem titule šampiona Nemačke, prvom u istoriji kluba, Bajer iz Leverkuzena napravio je prekretnicu. Ako, međutim, pitate šefa kluba Karoa, čućete da on misli da to uopšte nije kraj. Uspešan trener Alonso ostaće u klubu, isto kao i prvotimac Florijan Virc. „Želimo da u budućnosti iskoristimo sav potencijal koji smo videli i prepoznali poslednjih godina“, kaže generalni direktor. „Sve s jednim ciljem: da u sportskom smislu budemo što uspešniji.“

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.

Poslednjih dvadesetak godina bilateralni susreti hrvatskih i nemačkih političara u Berlinu praćeni su izjavama o „bliskim odnosima“ partnera koje „povezuju članstvo u NATO-u i Evropskoj uniji“.

Neizostavno se pominju i „čvrste veze“ kojima doprinose kako Hrvati koji žive i rade u Nemačkoj, tako i milioni nemačkih turista koji svake godine posete Hrvatsku.

„Odnosi su bliski i bez problema. Nemačka ima posebnu ulogu u Hrvatskoj zbog njenog ranog priznanja nezavisnosti i zato što je najveći trgovinski partner zemlje“, kaže za DW Tomas Braj, dugogodišnji dopisnik nemačke agencije dpa sa Balkana.

„Treba reći i da su kontakti između HDZ-a i nemačkih demohrišćana tradicionalno posebno bliski“, dodaje Braj.

Plenković rado viđen gost

Aktuelni hrvatski premijer Andrej Plenković je rado viđen gost i otkako u kancelarskom uredu sedi socijaldemokrata Olaf Šolc. Njihov prvi susret dogodio se u junu 2022, nekoliko meseci nakon ruske agresije na Ukrajinu i protekao je u demonstrativnom pokazivanju sloge oko pomoći Kijevu.

I po drugim pitanjima Plenković se pokazuje kao timski igrač što se u Berlinu izuzetno ceni posebno ako se uzmu u obzir glavobolje koje zapadnim zemljama donese svojeglavi solisti s istoka poput mađarskog premijera Viktora Orbana.

„S Plenkovićem imamo pouzdanog partnera a to je u nesigurnoj situaciji u kojoj se nalazimo najveće blago koje možete imati, neko ko se drži dogovorenog“, kaže u razgovoru za DW Kristijan Haze, poslanik Hrišćansko-demokratske unije (CDU) i član parlamentarnog odbora za Severni Jadran.

Značaj Hrvatske za nemačku poslednjih godina je dobio na važnosti zbog ponovnog buđenja interesa Evropske unije i posebno Nemačke za jaču integraciju regije Zapadnog Balkana. Naravno, u pozadini sve jačeg uticaja Rusije na ovaj deo Evrope.

I tu je Hrvatska s Plenkovićem odigrala jaku i uglavnom pozitivnu ulogu. I po pitanju drugog najvećeg gorućeg problema za Nemačku, pitanju neregulisane migracije, Hrvatska s Plenkovićem na čelu podržava smeli plan o proveri zahteva za azil na samoj granici – što je ideja Berlina.

I naš drugi sagovornik iz odbora za Severni Jadran, liberalni poslanik Oliver Lukšić, potvrđuje neproblematičnu ulogu Hrvatske u spoljnoj političkoj agendi Nemačke.

„Nama treba pouzdana Hrvatska“

No pri pomenu mogućih promena na vrhu Hrvatske nakon parlamentarnih izbora ove srede (17. april), raspoloženje kod naših berlinskih sagovornika se menja.

„U slučaju promene vlasti bi došlo do temeljnih promena i poteškoća jer dosadašnje čvrsto opredeljenje Hrvatske za EU i NATO je jako važno i poželjno za Berlin“, kaže Lukšić.

Razlog strahu od mogućih promena leži u hrvatskom predsedniku i mogućem premijeru Zoranu Milanoviću.

„Mi zaista s određenom dozom zabrinutosti gledamo na neke njegove pozicije. Mnogi su iritirani i njegovom kandidaturom, ali i nekim izjavama poput: 'Hrvatska na prvom mestu'. Zatim neki stavovi prema BiH su sporni, otrovni komentari na račun EU, a na kraju i stav prema ratu u Ukrajini“, nabraja Lukšić i nastavlja:

„Pa zatim i neke izjave u vezi sa sukobom na Bliskom Istoku. Ukratko: u slučaju pobede Milanovića postoji bojazan da bi Hrvatska mogla odjedriti u istom smeru kao i Slovačka.“

„Milanović je inteligentan, ne znam zašto govori to što govori“

Kritika na račun Milanovića dolazi i iz socijaldemokratskih redova u Bundestagu. Jedan od, po stažu, najdugovečnijih poslanika, Josip Juratović, ni do sada nije štedeo kritike prema nekim Milanovićevim potezima posebno kad je u pitanju Bosna i Hercegovina.

Juratović ne skriva čuđenje Milanovićevoj retorici koja već duže vreme odvraća pažnju od njegove predsedničke uloge.

„Ne znam zašto se Milanović ponaša tako. Ja sam ga upoznao, on je inteligentna osoba“, govori nam Juratović na marginama jednog sastanka parlamentarnog odbora za odnose s Evropskom unijom.

Pogotovo neke njegove antimigrantske i nacionalističke izjave su uzdrmale socijaldemokrate u Berlinu. „Jedno se može sigurno reći a to je da Milanović nije klasični socijaldemokrata“, kaže Juratović.

Pri tom je Milanovićeva povezanost s takozvanim „Leks Perković“ u međuvremenu pala u zaborav. Ovaj zakon je nekoliko dana pre zvaničnog ulaska Hrvatske u Evropsku uniju trebalo da stvori temelje za odbijanje izručenja Josipa Perkovića i Zdravka Mustača, koji su kasnije u Nemačkoj osuđeni na doživotni zatvor zbog Udbinih egzekucija.

Čak i kod demohrišćana, čija tadašnja kancelarka Angela Merkel je navodno odbila da prisustvuje svečanosti ulaska Hrvatske u EU upravo zbog ponašanja tadašnjeg premijera Milanovića, ova epizoda više ne igra neku ulogu.

„Svet je danas, jedanaest godina kasnije, jedan potpuno drugi svet. Niko se u Berlinu toga više ne seća“, kaže Haze. Važnije je, naglašava, kako se Milanović ponaša i što govori danas.

„Milanovićevi stavovi o Rusiji se itekako registruju u Berlinu i u diplomatskom obliku i kritikuju. I inače ono što Milanović u poslednje vreme govori nije dostojno jednog predsednika. Recimo kada vlastiti Ustavni sud opisuje kao gangstere ili muhe. Ono što on trenutno provodi miriše na autokratiju i ne znam da li je to dobro za Hrvatsku“, kaže demohrišćanski političar.

I on Milanovića vidi u društvu, ne toliko s Orbanom, koliko zbog socijaldemokratske pozadine bližem slovačkom premijeru Robertu Ficu.

„On pokušava da SDP smesti desnije nego HDZ. Takav primer imamo sada u Slovačkoj s premijerom Ficom koji takođe istupa pod krinkom socijaldemokratije i prodaje desne teze“, kaže Haze.

Želja za kontinuitetom

No kad je u pitanju odnos prema BiH, za političkog analitičara Braja niti jedan od mogućih budućih predsednika vlade u Hrvatskoj ne blista stavovima.

„Milanović je očito veći nacionalista kada je u pitanju BiH. No, Plenković je već dosta toga blokirao u BiH i ignorisao državne institucije poput kolektivnog Predsedništva kako bi ostvario prava tamošnjih Hrvata“, kaže on.

„Plenković je do sada uspeo dobro da sprovede tu poziciju u EU, a takođe i u Nemačkoj preko Evropske narodne stranke ili nemačkih demohrišćana i ima moćnog saveznika u Visokom predstavniku“, kaže Braj, misleći na Kristijana Šmita, bavarskog konzervativca.

Iako i on smatra da bi Berlinu nakon izbora u sredu bio draži kontinuitet, on i u ponašanju Plenkovića vidi neke antidemokratske tendencije.

„Nemačke analitičare pomalo zabrinjava Plenkovićev sve autoritarniji politički stil, koji će tim putem nastaviti ako se iznevere njegove evropske političke ambicije u kojima on sebe vidi na nekoj važnoj poziciji u Briselu“, kaže Braj i zaključuje da Plenković u Orbanu i srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću može imati zanimljiv primer za politiku suprotstavljanja Briselu.

Poslednji put kad je bio u Berlinu, Milanović se u septembru 2020, kao prvi gost u predsedničkoj palati nakon završetka pandemijskog lokdauna, obrušio na Mađarsku koja se bodljikavom žicom bori protiv izbeglica i rekao kako bi on „da je premijer“, prihvatio raspodelu izbeglica čime je zaradio simpatije domaćina.

Danas se iz Berlina mogu čuti drugačije poruke koje zvuče poput vapaja. „Nadamo se da će u ovim teškim bezbednosnim vremenima s hibridnim ratom iz Moskve Hrvatska ostati čvrsto usidrena na Zapadu“, zaključio je Lukšić.

Peter Meking nije imao nijednu saobraćajnunesreću u poslednjih pedeset godina. I želi da tako ostane. Ovaj sedamdesetogodišnjak dobrovoljno se prijavio za proveru sposobnosti vožnje.

Sada 45 minuta krstari za volanom svog crvenog auta kroz Keln, dok ga instruktor Dominik Virc pažljivo posmatra. Za Mekinga, koji svakodnevno vozi oko 100 kilometara, ova provera je prirodna stvar.

„U nekom trenutku dođe vreme kada bi trebalo da prestanete da vozite zbog mentalne i fizičke sposobnosti. Ako dobijem povratne informacije da bi trebalo da prestanem, prihvatio bih to. Na putu ugrožavam i druge“, kaže Meking.

Instruktor Virc vodi svog starijeg „učenika“ kroz džunglu milionskog grada, a na kraju i na autoput. Drži li se Meking zadate brzine, vodi li računa o biciklistima, električnim trotinetima i pešacima?

Milioni starijih vozača u Nemačkoj

Peter Meking suvereno prolazi kroz tih 45 minuta i dobija pohvale od Virca. Ubuduće bi trebalo samo češće da proveravati mrtvi ugao.

Deset miliona ljudi u Nemačkoj ima više od 65 godina i vozačku dozvolu. Sve više starijih osoba javlja se instruktorima da provere sposobnost za vožnju.

Međutim, ovi mogu dati samo preporuke, a ne i zabraniti vožnju. „Trenutno nedeljno imam dva časa vožnje sa osobama starijim od 65 godina, ali dolaze samo oni razumni, kritični i otvoreni. Većini njih kažem da mogu da nastave da voze. Problem su oni koji ne dođu. Oni ostaju izvan našeg vidokruga“, kaže nam instruktor.

U Nemačkoj se rasprava o obaveznim testovima za sposobnost vožnje starijih osoba intenzivirala otkako je nedavno jedan 83-godišnjak u Berlinu na biciklističkoj stazi izazvao tešku nesreću u kojoj su poginula majka i njeno četvorogodišnje dete.

I kod Dominika Virca povremeno se pojave ljudi kojima preporučuje da ne nastave s vožnjom. „Imao sam dva testa na kojima sam nažalost morao reći ljudima da možda nije najbolja ideja da voze. Jedan je stao na zelenom svetlu i hteo je da uđe na raskrsnicu kada se upalilo crveno.“

Starije osobe ponekad nemaju dovoljno koncentracije ili ne mogu da reaguju dovoljno brzo. „Kada im to kažem, ljudi su uvek jako pogođeni“, priča instruktor.

Nemačka odbija inicijativu EU

Evropska unija nedavno je predložila obavezne zdravstvene testove za starije vozače. Predlog je bio da osobe starije od 70 godina na svakih pet godina obave obavezne testove sluha i vida.

Međutim, Evropski parlament u Strazburu odbio je tu ideju krajem februara, odluka sada leži na državama članicama.

Posebno se Nemačka tome usprotivila. Ministar saobraćaja Folker Vising iz redova Liberala rekao je: „Ne možemo zameniti individualnu odgovornost ljudi državnim propisima. I ne smemo s jedne strane kukati zbog administrativnog tereta, a s druge stvarati nove, nepotrebne birokratske propise.“

Nemačka pozicija izazvala je ogorčenje u mnogim evropskim zemljama. U četrnaest zemalja EU zdravstveni pregledi za starije vozače već su stvarnost.

U Španiji je zdravstveni test obavezan od 65 godina i zatim svakih pet godina. U Češkoj već od 60 godina, a u Portugaliji od 50, kao i u Italiji. Onde od 70 godina provera ide na tri godine, a od 80 na dve godine.

Stariji imaju manje nesreća, ali su češće krivci

Nemačko ministarstvo saobraćaja i ADAC, najveći automobilski klub u Evropi, brane starije vozače ukazujući na njihovo veće iskustvo i statističke podatke.

Prema podacima Statističkog zavoda za 2022. godinu, 77.700 osoba starijih od 65 godina učestvovalo je u saobraćajnim nesrećama u Nemačkoj sa povređenim osobama. To je 15 odsto svih učesnika u nesrećama.

Udeo starijih osoba u populaciji Nemačke iznosi 22 posto.

No, druga statistika pokazuje gotovo suprotno: ako su vozači stariji od 75 godina uključeni u nesreću, oni su u 77 odsto slučajeva glavni krivci. I time čak češće nego vozači početnici u dobi od 18 do 20 godina.

Kirstin Cajdler, šefica istraživanja nesreća u osiguravajućim društvima, stoga predlaže da se dobrovoljni 45-minutni test za osobe starije od 75 godina pretvori u obaveznu proveru.

„Ne radi se o oduzimanju vozačke dozvole ljudima. Naprotiv, radi se o tome da se održi mobilnost i vožnja što je moguće duže. Ali uz uputstva kako i gde to učiniti, bez ugrožavanja drugih ili sebe“, kaže ona za DW.

Instruktori bi trebalo starijima, na primer, da savetuju da ne voze noću, za vreme saobraćajnih špiceva ili čak u velikim gradovima.

Umesto toga, treba se ograničiti na poznate puteve, do lekara, apoteke ili supermarketa.

Starije osobe doživljavaju gubitak vozačke dozvole često kao prekretnicu, kao gubitak autonomije i kontrole, kao značajno ograničenje njihove mobilnosti.

Cajdler smatra da su lekarski pregledi, koji postoje u drugim zemljama, pogrešna metoda. Problemi se, naime, manje pokazuju u fizičkoj sposobnosti za vožnju, a mnogo više u postepenom opadanju kognitivnih sposobnosti.

„Suština je shvatanje situacija, brzo odlučivanje i delovanje. Zato nam je potrebna provera vozačke kompetencije i ponašanja u saobraćaju“, smatra Cajdler.

Predstojeći hrvatski izbori se mlako prate u Srbiji. Mejnstrim mediji povremeno objavljuju suvoparne informacije o tamošnjim izborima, ali pored toga nešto više pažnje izazivaju politički sukobi koji prate predizbornu kampanju.

„Politički cirkus u Hrvatskoj“, kako se naziva u medijima, srpski tabloidi prate već nešto detaljnije, i on služi kao melem na ranu srpskog političkog cirkusa.

Ako se ima u vidu da je za predsednika Srbije Aleksandra Vučića Hrvatska omiljena zemlja za poređenje sa Srbijom, sukob Milanović-Plenković očito služi kao neka vrsta utehe tragikomičnoj srpskoj političkoj sceni.

Vidite da ni u Hrvatskoj, članici Evropske unije, nije ništa bolje, likuju srpski tabloidi bliski režimu.

Slični potezi vlasti

Reakcija Ustavnog suda Hrvatske, koji je blagovremeno upozorio predsednika Hrvatske Zorana Milanovića da ne može biti kandidat za poslanika i premijera dok ne podnese ostavku, pokazala je da razlike ipak postoje.

Žaliti se Ustavnom sudu Srbije je uzaludan posao, i kako za DW primećuje Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam, „uzaludno je takođe obraćati se bilo kojim sudovima i tužilaštvu na svim nivoima“.

„Mislim da je u Hrvatskoj ipak nešto drugačija priča jer su deo EU. Institucije tamo funkcionišu, ali ipak se i tamo vidi da smo deo istog prostora. Postavljenje Ivana Turudića za glavnog državnog tužioca pokazuje da vlast pokušava da minira neke stvari, i da stavi pod svoju kontrolu institucije koje bi morale da budu nezavisne“, ocenjuje Popov.

Spoljnopolitički komentator Boško Jakšić primećuje „da taj slučaj ipak pokazuje velike razlike u stepenu demokratije u Hrvatskoj i Srbiji“.

„Ovde ne postoji ni zakonodavna, ni izvršna, ni sudska vlast. Postoji samo predsednik države Vučić i to je dramatičan dokaz da se u Hrvatskoj gradi demokratija, a u Srbiji se razgrađuje i ono malo demokratije što je ostvareno nakon Petog oktobra 2000 godine“, kaže Jakšić za DW.

Neizbežan ruski faktor

Izbori u Hrvatskoj takođe ne prolaze bez prisustva ruskog faktora, jer su na adresu predsednika Zorana Milanovića upućene optužbe da je ruski čovek.

„Ruski uticaj je u ovom regionu pod stalnom pažnjom Zapada. Uz ove zemlje koje jesu pod njihovim uticajem, poput Srbije, Republike Srpske, ili dela Crne Gore i Makedonije, sada vidimo da se to provlači i u Hrvatskoj, što jeste neobično za zemlju članicu EU i NATO. Milanović jeste zaista davao neke zbunjujuće izjave u tom smislu, dok se Vlada Hrvatske držala evropskog stava“, smatra Popov.

Optužbe o ruskom uticaju Boško Jakšić vidi kao „deo šire slike o ruskom uticaju u Evropi, zbog čega Evropa strahuje da bi izbori za Evropski parlament mogli otvoriti vrata za prodor krajnje desnice. Front koji predvodi Viktor Orban dobio je svog saveznika u Slovačkoj, i ako vidimo bliskost Milanovića i Dodika, vidimo tu nastanak te neke desne, proruske internacionale.“

„Ipak je čudno da Milanović ima toliku podršku hrvatske javnost, što može samo biti potvrda da ruska propaganda ozbiljno radi u regionu“, navodi naš sagovornik.

Populizam – recept za uspeh

Zanimljiva paralela se može povući između vladajućih stranaka u Srbiji i Hrvatskoj. Poput Srbije, i u Hrvatskoj je vladajući HDZ stranka čiju vladavinu su obeležile brojne afere, ali ta partija i dalje dobija izbore.

Sličnu frustraciju ima i opozicija u Srbiji, kojoj ni brojne afere SNS nisu pomogle da svrgnu Naprednjake sa vlasti.

Populizam i relativna ekonomska stabilnost na ovim prostorima obezbeđuju dugotrajniju vladavinu, smatra Aleksandar Popov, i dodaje „da je u Hrvatskoj nešto drugačiji problem, jer da Milanović nije istrčao sa svojom kandidaturom za premijera to bi bila jedna dosadna kampanja i predvidljiv rezultat izbora. Sada je Milanović ipak uplašio HDZ i tamo sada imamo nešto drugačiju dinamiku“, napominje Popov.

Nacionalizam ili nacionalistički populizam je veoma prisutan u regionalnim politikama, skreće pažnju Boško Jakšić, i kaže „da se to uvek rasplamsa u vreme izbora, što donosi ličnu korist pojedinim političarima ali nanosi štetu čitavom Balkanu“.

„Imamo tu i neko takmičenje u ekonomiji, koje se sada prenelo i na vojni plan. I pošto je Hrvatska kupila francuske avione Rafal, Srbija je odmah požurila da i ona kupi iste avione, i pri tome se hvali kako ona kupuje nove avione, a Hrvatska polovne. To je sve jedna otužna igra za liderstvo u regionu“, naglašava Jakšić.

Nove etikete za stare probleme

Tema regionalnih odnosa Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije nije bila previše prisutna u ovoj kampanji, primećuje Aleksandar Popov. Direktor Centra za regionalizam ipak kaže „da je na srpskoj strani sada postalo moderno optuživati svakoga ko je kritičar vlasti da je 'ustaša'“.

„Više nije dovoljno da za nekoga kažete da je izdajnik i strani plaćenik, već je morao da se izgleda nađe jači termin, a to je 'ustaša'. To je zaista neuobičajeno kako se kroz reči srpskih zvaničnika etiketiraju njihovi politički protivnici.“

Desnica se uglavnom bolje međusobno sporazumeva kada je reč o rešavanju problema, ali Hrvatska i Srbija su izuzetak u tom smislu, ocenjuje Boško Jakšić.

„To je meni zbunjujuće, jer vidimo elementarni nedostatak dobre volje da se ti odnosi poboljšaju. Ukoliko se desi očekivana pobeda HDZ-a, imaćemo samo nastavak tog trenda. Imaćemo na jednoj strani HDZ, na drugoj SNS, koji će odnose držati maltene na predratnom periodu“, kaže ovaj spoljnopolitički analitičar.

Koruptivni haos

Korupcija je jedna od gorućih tema i u Hrvatskoj, ali i tu naši sagovornici primećuje bitne razlike između Hrvatske i Srbije. Aleksandar Popov tako naglašava da je „prisustvo tela EU ipak dovelo do toga da je Plenković potrošio celu jednu vladu zbog korupcije. U Srbiji, sa znatno većim stepenom korupcije, niko ne snosi nikakvu odgovornost jer nema nikoga ko će to sankcionisati“, kaže Popov.

Boško Jakšić dodaje „kako je dovoljno samo pogledati spisak uhapšenih političara u Hrvatskoj zbog korupcije, pa ustanoviti da se korupcija u Srbiji praktično podržava i to na vrlo visokom nivou“.

Prvi put je Carigarad u moj život ušao kroz narodnu epiku. Bio je to zagonetni, moćni grad, negde na istoku. Potom su istorijski udžbenici proširili spektar imena – Vizantion, Konstantinopolj, Istanbul.

Tek kada sam kao srednjoškolac pročitao esej Štefana Cvajga o padu Vizantije i osmanskom osvajanju Carigrada, postao sam svestan da je ideja posedovanja tog grada zapravo bila ideja vladavine svetom. Grad osnovan na mediteranskoj naprslini između Evrope i Azije je za osvajače značio konačni dokaz da su zavladali Crnim i Belim morem, i kao gospodari istočnog Sredozemlja jesu na neki način vladari sveta.

Jer je Sredozemlje u kulturno-istorijskom, religioznom i geopolitičkom smislu zaista dugo bilo more nad morima, vezivna supstanca tri kontinenta, bezbroj jezika i svetski značajnih civilizacija.

Ponovo čitajući Štefana Cvajga zadržavam se na redovima u kojima sultan Mehmed II svečano obećava svojim vojnicima – Cvajg navodi brojku od 150.000, a istoričari da ih je bilo upola manje – da će nakon osvajanja grada sva blaga, ljudi, žene, deca biti njihov plen. Imaće tri dana za to zadovoljstvo.

Kada je osmanska vojska 29. maja 1453. ušla u Carigrad – pljačkaška orgija je uz povike „jagma, jagma“ kako beleži Cvajg, zaista trajala danima.

Grčki Istok i latinski Zapad

Malo ko dovodi u vezu ovo tursko osvajanje koje je zauvek promenilo karakter grada sa događajem koji se zbio skoro dva i po veka ranije. Ali slična stvar se desila 13. aprila 1204. Krstaši su zauzeli Carigrad.

Istoričar Bertold Rubin je napisao: „Pljačka je trajala tri dana i uništila je nenadoknadiva blaga. Deo plena sve do danas čuva Venecija.“

Pitao sam se, kako je moguće da je krstaška ideologija, koja je podrazumevala nameru da ponovo preuzme vlast nad hrišćanskim svetinjama u Jerusalimu, preusmeri svoju oštricu na osvajanje tada najznačajnijeg i najrazvijenijeg grada hrišćanske civilizacije.

Svakako je tome doprineo – raskol između istočne i zapadne crkve iz 1054. Ili je bio jedan od alibija. Takozvani filiokve – rimski dodatak koji kaže da Sveti Duh ishodi i iz Oca i iz Sina a ne samo iz Oca, samo je teološki temelj koji je pripremio teren za to da se vekovni sporovi o primatu Rima ili Carigrada u crkvenim pitanjima pretvore u otvorena politička neprijateljstva.

U pozadini je svakako i kulturološki obrazac. Istok je govorio grčki i sačuvao je Istočnorimsko carstvo, a Zapad je zadržao dominaciju latinskog u crkvenim stvarima i bio potpuno fragmentisan posle pada zapadnog dela carstva.

„Prezrivo ćutanje zapadnih hroničara“

Vizantolog Bertold Rubin je zato ostavio zapis o nerazumevanju istočnorimske civilizacije, koje je na zapadu Evrope s vekovima samo narastalo:

„Razumevanje vizantijske države i kulture nije lako padalo ni savremenom Zapadu. Od konkurentskih srednjovekovnih 'vladara sveta' na Istoku i Zapadu, a svakako od crkava, koja su se iz dogmatskih ali narodno-psiholoških, razumljivih razloga najpre otuđile i naposletku razdvojile, od svih tih ponosnih tradicionalnih moći, mogla se očekivati samo uzajamna mržnja. To se napokon ogleda u prezrivom ćutanju zapadnih hroničara o Vizantiji. To je rezultat nesvesnog 'jezičkog kodeksa' hrišćanskog Zapada, koji je bio u krajnjoj suprotnosti sa bogatim kulturnim vezama između Zapada i Istoka.“

Ironija istorije pobrinula se za Rubinov akademski pad. Čovek koji je bio jedan od vodećih vizantologa Nemačke i konstatovao netolerantno ignorisanje istočnorimske civilizacije na Zapadu, postao je i sam netolerantan.

Od gradnje Berlinskog zida 1961. sve manje se bavi Justinijanom, a sve više političkim aktivizmom u krajnje desnom spektru. Umro je 1990. Ipak, njegovi radovi o Vizantiji bili su kao kapitalni uvršteni u Propilenovu „Istoriju sveta“.

Krstaška pohlepa

Pored razloga koje je naznačio Rubin valja se prisetiti epohe krstaških ratova. Vizantija je posle poraza od Seldžuka 1071. izgubila Anadoliju i Antiohiju. Obratila se zapadnim hrišćanima, tražeći pomoć i nagoveštavajući mogućnost ujedinjavanja istočne i zapadne crkve. To je na papin poziv mobilisalo naoružane hodočasnike i viteške konjaničke odrede da krenu u Prvi krstaški rat.

Aprila 1097. krstaši iz cele Evrope prolazili su kroz Carigrad. Videli su grad kakav nisu poznavali u zemljama iz kojih dolaze. Čuđenje, divljenje, zavist. Akvadukti, kupatila, kanalizacija, bolnice sa odeljenjima za različite bolesti, veliki univerzitet, pa i policija i vatrogasci. Na gradskim pijacama vrvilo je od trgovaca iz celog sveta.

Vizantijski car Aleksije I Komnin je dobro razumeo poglede horde ratnika i požurio da ih prebaci na azijsku obalu. Tih 50.000 vojnika su iste godine preoteli glavni grad Rumskog sultanata Nikeju – njega su seldžučki Turci osvojili dvadeset godina ranije. Krstaši su potom krenuli ka Jerusalimu.

Ali oni koji su se vratili u Evropu nisu pričali toliko o Svetoj zemlji koliko o raskoši Konstantinopolja.

Carske ambicije

Te priče su kod ambicioznih zapadnih vladara proizvodile snove o vladavini svetom. Njihova zapadnohrišćanska, katolička perspektiva najvidljivija je kod Hajnriha VI, sina Fridriha Barbarose.

Car Svetog rimskog carstva, kralj Nemačke i Sicilije nameravao je da osvoji celi Istok. Njegova ideološko-verska motivacija danas možda zvuči čudno, ali tada je bila deo dominantnih verskih viđenja. Hajnrih VI je sebe, ili nekog od svojih naslednika, posmatrao kao poslednjeg cara uoči Strašnog suda.

Poslednji car je dužan da ujedini zemaljski šar Istoka i Zapada, da prevede Jevreje iz Svete zemlje u hrišćanstvo, a da prethodno porazi nevernike. Kada poslednji car položi žezlo i krunu na jerusalimsku Golgotu, to će značiti početak Strašnog suda.

U realnoj politici to je značilo da je Hajnrih VI od Carigrada tražio novac, flotu i neke teritorije, da bi ostvario svoju nameru. Otvorene pretnje Hajnriha dovele su do popuštanja Vizantije.

Ali on nije dospeo da svoju krunu i žezlo uspne na Golgotu. Umro je u Mesini 1197.

Zbog brutalnog razračunavanja sa protivnicima na Siciliji. Papa Inoćentije III je njegovu vladavinu nazvao „divljanjem severca“. A Volter je u tim metodama video ugnjetavanje mediteranske civilizacije „severnim varvarstvom“.

Ako se sagleda šira slika – a to predlažu savremeni istoričari – utvrdiće se da su javne egzekucije bez milosti zapravo bile više pravilo nego izuzetak u tadašnjem svetu.

Četvrti krstaški pohod

Dvorske intrige u Carigradu doprinele su slabljenju države. Isaka II Anđela sa carskog prestola svrgnuo je njegov stariji brat Aleksije III Anđel. Oslepeo ga je i njega i njegovog sina bacio u tamnicu.

Isakov sin, koji se takođe zvao Aleksije, pobegao je iz tamnice. Pomoć je zatražio od krstaša sa kojima se sastao kod Zadra. Oni su spremali Četvrti krstaški rat. Obećao im je 200.000 srebrnih maraka ako mu pomognu.

Mletačka republika, koju je predvodio dužd Enriko Dandola, imala je svoje neraščišćene račune sa Carigradom jer su prethodno izgubili trgovačke privilegije u Vizantiji koje su pripale Đenovljanima. Tako su se udružili krstaški mač, mletački interes i volja Aleksija IV Anđela, koji je živeo kod svog zeta Filipa Švapskog, da zbaci svog strica i popne se na vizantijski presto.

Krstaška vojska se pojavila pred carigradskim zidinama juna 1203. Aleksije III je pobegao sa državnom riznicom. Aleksija Mlađeg su krstaši doduše ustoličili kao cara Aleksija IV, ali nije imao novca da isplati krstaše. Jedva je skupio pola obećane sume.

Krstaši su ostali u gradu čekajući svoj novac. Otkrili su u jednoj carigradskoj četvrti – džamiju. Zajednica arapskih trgovaca koja je živela u gradu podigla ju je još 718. godine. Skoro pet stotina godina kasnije krstaši su spalili džamiju, a požar je zahvatio deo grada. Skoro trećina stanovništva ostaje bez krova nad glavom.

Car kojeg su postavili krstaši određuje nove poreze i uteruje ih krstaškim mačem. To izaziva dodatno nezadovoljstvo stanovništva. Na čelo pobune se stavlja aristokrata Aleksije Duka Murzufl. Aleksije IV je zbačen i pogubljen u januaru 1204.

Duka Murzufl proglasio se za cara i branio grad od ljutih krstaša, koji su hteli svoje pare. Grad je pao, i poslednji vizantijski car, kojem je dato da svega nekoliko meseci bude na prestolu, beži iz Carigrada uoči provale krstaša u grad 13. aprila.

Ni sa njim sudbina nije bila milostiva. Njegov novi tast, bivši car Aleksije III Anđel, najpre ga je primio lepo u Mosinopolju, gde je izbegao. Posle jedne gozbe naredio je da ga oslepe – svrha surovog običaja je onesposobljavanje rivala za vladanje. Potom su ga, slepog i napuštenog od svih, uhvatili novi latinski gospodari Carigrada.

Pogubili su ga javno – bacivši ga sa Teodosijevog stuba – onog egipatskog obeliska koji svaka turistička agencija reklamira kao istanbulsku znamenitost.

Krvavi trag krstaša i Mletaka

Na svom putu do Carigrada krstaši i njihovo transportno preduzeće – mletačka flota – osvojili su i opljačkali Zadar, osvojili su Dubrovnik, Drač, Krf. Ta ih mesta ne pamte po dobru.

Papa je poslao pismo kojim se izričito zabranjuje rat protiv hrišćana i izopštio je mletačke inicijatore osvajanja hrišćanskih gradova poput Zadra, koji je bio pod ugarskom vlašću. Ali pismo nikada nije stiglo do krstaša, jer su ga Mleci presreli.

Trinaesti april pre 820 godina bio je crni dan u milenijumskoj hronici grada. Stanovnike su zlostavljali, silovali, ubijali. Dok su franački krstaši grabili sve redom, Mleci su poveli poznavaoce umetnosti i relikvija, uzimali su samo najbolje.

Po svedočenju jednog od krstaša, Robera od Klarija, u gradu su osvajači zatekli nezamislivo blago: „Čak i anđeli sa vrata i na alkama bili su tu od srebra, a nije bilo stuba koji nije bio od porfira, jaspisa ili od bogatog dragog kamenja. U toj kapeli su nađene bogate relikvije, naime, nađena su dva komada pravog Hristovog krsta, visoki kao muška noga i široki pola hvata…i vrh koplja kojima je naš Gospod uboden sa strane, dva eksera koja su mu bila zabijena kroz dlan i kroz stopalo, tunika koju je nosio i koju su mu uzeli kada su ga poveli na Golgotu… blagoslovena kruna kojom je bio krunisan.“

Bazilika Svetog Marka u Veneciji puna je opljačkanog carigradskog blaga. U riznici se čuva ikona Bogorodica Nikopeja, koju je vizantijska vojska nosila u rat. Bila je jedna od najpoznatijih carigradskih ikona.

Najvidljiviji su Konji Svetog Marka – četiri statue odnesene su sa carigradskog Hipodroma. Potom četiri figure poznate kao Carigradski tetrarsi. I dva stuba sa carigradske Crkve Svetog Polievkta.

U Keln je donesena glava Svetog Pantelejmona. U Halberštatu je tamošnji biskup organizovao neku vrstu trijumfalne povorke, u kojoj su pokazane opljačkane relikvije. Među njima kažiprst Svetog Nikole. Ukrasne relikvije iz carske palate završile su po zapadnoevropskim crkvama.

U Parizu su to mesta kao što su Notr Dam, Luvr. Potom Vatikan. Beč. Mnogi su se okoristili varvarskim činom.

U Briselu se može videti spomenička statua Balduina I Flandrijskog, vođe krstaša koji je u opljačkanoj Aja Sofiji krunisan za latinskog cara. Njegovo carevanje završeno je posle poraza od Bugara kod Adrianopolja. Umro je u zarobljeništvu u Velikoj Trnovi. I sama carevina potrajaće svega 57 godina.

Posledice

Udarac koji je tada zadobilo Istočno Rimsko Carstvo, nije bio konačan. Obnovljeno carstvo je potrajalo do 1453. Ali katastrofa iz 1204. pripremila je onu kasniju. Oslabljena Vizantija nikada nije dosegla staru moć, Carigrad nije mogao da brani granice carstva, a na kraju ni sam sebe.

Krstaši su znatno olakšali prodor osmanskih osvajača u Evropu, tvrdeći da im je na umu odbrana hrišćanstva. U svest istočnih hrišćana duboko se urezala ta trauma, sprečavajući ekumensku misao. Držanje Rusije prema zapadnom svetu kroz vekove nije moguće razumeti bez ovih događaja.

Postoje u novom milenijumu pokušaji da se sve to pomakne sa mrtve tačke.

Papa Jovan Pavle II je 2001. u jednom pismu arhiepiskopu atinskom i sve Grčke Hristodulu zatražio oproštaj za zlo počinjeno 1204. To izvinjenje je 2004. zvanično prihvatio patrijarh vaseljenski Vartolomej prvi.

Isti papa je 2004. vratio mošti Svetog Jovana Zlatoustog i Grigorija Bogoslova u carigradsku patrijaršiju. Tačno 800 godina pre toga njihove mošti su tajno izmeštene iz carigradske Crkve Svetih apostola u kojoj su sahranjivani vizantijski carevi, te prenesene u rimsku Baziliku Svetog Petra. Na mestu srušene carigradske crkve je 1462. izgrađena Fatihova džamija. Jovan i Grigorije se nisu vratili odakle su pošli.

Na kraju da kažem: lako je diviti se Istanbulu, to je jedinstven grad. Mogao bih ga danima gledati, od Sulejmanije, sa Galate, iz barke na Bosforu. Ali njegova lepota je naročito s proleća osenčena sećanjem na samrtni ropac mnogih ljudi koji su u više navrata ovde živeli u pogrešno vreme, pa su morali ružno umreti.

Pismo koje je nemački ministar saobraćaj Folker Vising (Liberali) poslao čelnicima vladajuće koalicije i koje je dospelo u ruke novinarima Bilda je jasno.

Ako se ne prihvati novi zakon o zaštiti klime već do sredine jula, postojeće ciljeve za smanjenje ugljen-dioksida, odnosno „odgovarajućeg smanjivanja volumena saobraćaja će biti moguće samo restriktivnim i za stanovništvo jedva prihvatljivim merama kao što su opšte i neograničene zabrane saobraćaja subotama i nedeljama“.

Vising je liberalni ministar u komplikovanoj koaliciji koju vodi socijaldemokratski kancelar Olaf Šolc, ali u njoj sede i nemački Zeleni

Zato je poruka ministra zapravo nešto drugo: hoćete zaštitu klime i birali ste Zelene koji to zagovaraju, evo vam onda zaštita klime.

To nije promaklo stranci Zelenih čija je zamenica poslaničkog kluba Julija Ferlinden odmah odbacila mogućnost zabrana vožnje vikendom. „Ove tvrdnje (ministra) su jednostavno pogrešne“, izjavila je za agenciju dpa. „Jedan ministar ne bi trebalo bez razloga da podstiče zabrinutost građana.“

Brigo moja, pređi na drugoga

Istina je da nemački ministar saobraćaja ima računicu kako bi što pre progurao promenu zakona. Jer po postojećim propisima, svaki sektor – industrija, saobraćaj, poljoprivreda, energetika, stanovanje – ima ciljeve po kojima do 2030. godine treba emisiju štetnih gasova spustiti na 65 odsto od nivoa iz 1990. godine.

A ako ne ispuni svoje ciljeve, onda taj sektor mora uvesti „hitne mere“ kako bi postigao svoju kvotu.

U saobraćaju je stanje loše – odnosno, još ga uvek previše ima i previše je ugljen-dioksida. Visingovo ministarstvo je i za 2023. opet propustilo da postigne zacrtane ciljeve.

On pak vidi da je onda rešenje zabrana saobraćaja vikendom – ili novi zakon. Jer po novom zakonu, koji je deo koalicionog sporazuma je bitna promena da, kad jedan sektor zakaže u smanjenju cilja, to postaje zadatak čitave vlade koja onda odlučuje gde bi se emisija mogla dodatano smanjiti u drugim sektorima.

Ali oko tog zakona se koalicija Socijaldemokrata, Zelenih i Liberala već spori devet meseci bez da se nadzire kraj.

Žilava boljka sa saobraćajem

Utoliko i aktivistkinja organizacije Grinpis Klara Tompson oštro napada ministra saobraćaj: „On pokušava besramno i providno da posledice sopstvene neefikasnosti pretvori u politički pritisak“, prenosi agencija dpa.

Dve godine je ovaj ministar Liberala blokirao svaku meru kojom bi se bolje zaštitila klima u sektoru saobraćaja, „a sad plaši ljude da i ubuduće ništa ne bi morao da čini“, kaže aktivistkinja.

U Nemačkoj doduše ima sve više električnih vozila, ali ona su još uvek previše skupa za većinu potrošača i nije realno u tome videti skori spas u tom sektoru. Utoliko i Tompson najpre savetuje bolji javni prevoz i bolju povezanost železnicom.

No oko novog zakona se glavni spor vodi između političara Libera i Zelenih. Tako i ministar ekonomije i zaštite klime Robert Habek (Zeleni) smatra da ministri u čijem sektoru nisu ispunjeni ciljevi i dalje treba da imaju „političku odgovornost“.

Prošlog juna, kad je predstavljen novi zakon, Habek je rekao da „na papiru izgleda dobro, ali u realnosti se premalo toga promenilo“. Ukratko kod resornih planova zaštite, se „niko živ toga nije držao“.

aš (dpa)

Milica* radi u Lidlu dve godine. Jelena je dve godine u Leoniju, takođe nemačkoj firmi koja pravi kablove. Obe rade na jugu Srbije, obe su u srednjim godinama, imaju porodice. I obe su vrlo nezadovoljne poslom.

„Poslednje je da su nam smanjili broj slobodnih dana u nedelji, pa sad imamo samo jedan slobodan dan“, kaže Milica o radu u prodavnici Lidla u Srbiji. Kaže, neke kolege po dve godine nisu išle na odmor jer se „nisu stekli uslovi“.

„Veliki je pritisak od strane rukovodioca, jurimo normu da se što više za što kraće vreme završi. Daju gomilu zadataka da uradiš i onda se za 15 minuta čude što nije završeno nešto što je za 15 minuta nemoguće uraditi“, priča ona.

„Traže da ostaneš posle radnog vremena, pitaju 'molim te, možeš li', i onog momenta kada više nemaš snage jer je svaki dan tako, onda trpiš posledice“, dodaje ova žena.

Milica radi za 60.000 dinara. Kada bi dobila sve bonuse i radila svaku subotu ili nedelju, opet ne bi imala više od 70.000.

Kaže da postoje zaposleni čija je uloga da budu „podrška radnicima“. Ali, kada se njima požali, oni moraju da prenesu ime i prezime radnika koji se žali i na šta se žali. „Tada kreće novi krug pakla i osveta, otvoreno neprijateljski kažu da znaju za tvoje žalbe, gube se bonusi i slično“, priča ona.

Sindikat u Lidlu ne postoji.

„Deca imaju umornu majku“

Ni Jeleni nije drugačije. Ona stoji na traci i mora da je prati, nema usporavanja. Ne može da sedne i odmori, ne sme da pogreši, jer to nekoga može da košta života. Leoni svoje kablove prodaje kompaniji BMW.

„Za dve godine sam isekla bar dva miliona žica. Samo se štanca. Logično je da nekad padne koncentracija, nekad niste fizički u stanju, radite bolesni – kijam, kašljem, ništa ne vidim, a radim“, priča nam Jelena.

„Do sada sam imala tek par nađenih grešaka. Ali ima ljudi koji imaju mnogo više, i onda se i ugovor menja, na lošiji status“, priča ona i kaže da još uvek nije primljena u stalni radni odnos.

„Morate da pazite, velika je odgovornost, neke žice se ugrađuju u sedišta, u klimu, neke u airbag, tek tu ne smete da pogrešite, zamislite, životi ljudi zavise od toga da li ste vi to dobro proizveli. I onda za taj svoj rad primite 500 evra“, kaže naša sagovornica.

„Sa tih 500 evra mogu da živim sedam dana, a kući sam dobila haos. Pošto radim u tri smene, moja deca su uskraćena za sva tri obroka, dobili su majku koja je stalno umorna, nezadovoljna, nenaspavana.“

„Dobila sam i to da oni mene ne razumeju, ne mogu da napredujem u firmi, ne mogu da dobijem odmor kad želim, nikada ne znate kada ćete ga dobiti, kažu vam par dana pre odmora da vam je odmor odobren, radite preko mogućnosti kada poslodavac traži od vas, a kada nema potražnju, on vas pošalje kući i skida vam bonuse zbog tih dana kada on nema posla“, ogorčena je naša sagovornica.

Ni u Leoniju ne postoji sindikat. Radnicima je dozvoljeno da se sindikalno udruže, kaže ona, ali ako to urade, takođe im je izokola rečeno da će ostati bez posla.

Da li nemački zakon može da pomogne?

Ove probleme mogao bi da reši nemački Zakon o dužnoj pažnji u lancu snabdevanja koji je na snazi punih godinu dana.

Prema ovom Zakonu, obe naše sagovornice mogu da se žale direktno firmama u Nemačkoj. I više od toga, Jelena može na uslove rada da se žali kompaniji BMW kao dobavljaču koji ugrađuje kablove koje Leoni napravi u Srbiji.

Ovo treba da bude alarm za BMW, jer posluje sa onima koji ne poštuju ljudska i radnička prava.

Prema novom zakonu, u obavezi je da radi na poboljšanju uslova rada u kompanijama u kojima dobavlja svoje proizvode, u suprotnom može da plati penale.

„Kompanije registrovane u Nemačkoj koje posluju sa srpskim kompanijama moraju u svom lancu snabdevanja da analiziraju društvene i ekonomske rizike, da oni imaju adekvatne preventivne mere i da prate kako se one sprovode“, kaže Sanela Bahtijarević iz nemačkog Društva za međunarodnu saradnju (GIZ) koje, opskrbljeno novcem iz nemačkog budžeta, i u Srbiji radi na povezivanju dve zemlje.

Bahtijarević je savetnica u Inicijativi za globalnu solidarnost, projektu koji bi trebalo da pojasni Zakon o lancima snabdevanja i poveže firme, civilno društvo i sindikate, da obavesti radnike i u Srbiji o njihovim pravima.

Prema nezvaničnim procenama Regionalne privredne komore u Srbiji, oko sto firmi direktno je pogođeno nemačkim zakonom.

„Rizici podrazumevaju dečiji rad, prisilni rad, bezbednost zdravlja na radu, poštovanje radnog vremena, prekovremenog vremena, isplaćivanje adekvatnih zarada, pa sve do sindikalnog udruživanja i diskriminacije“, objašnjava Sanela Bahtijarević.

„Ako radnik pravi delove za Mercedes, sada može da ode na sajt Mercedesa i pošalje žalbu i da bude konstantno obavešten o tome šta se sa njegovom žalbom dešava. Mercedes je u obavezi da adekvatno reaguje“, kaže naša sagovornica.

Ipak se i poslodavac pita

Osim direktne žalbe firmi kupcu, postoji i Savezna agencija za kontrolu izvoza koja je zadužena da prati primenu zakona. Na sajtu te agencije takođe radnik može da podnese pritužbu i bude obavešten o postupanju.

Fondacija Centar za demokratiju ovaj zakon vidi kao dodatni način zaštite prava radnika, posebno jer se srpski zakoni nedovoljno sprovode, radni sporovi traju i do pet godina, a odnose se samo na radnike koji su zaposleni na osnovu ugovora o radu.

„Najviše zavisi od toga koliko su radnici obavešteni o prilikama i mehanizmima koje im nemački zakon ovde daje, zavisi mnogo i od sindikata koji treba da bude na dodatni način angažovan, u obaveštavanju radnika i u prijavi povreda radnih prava, neposredno i nemačkog sindikata“, kaže Nataša Vučković, generalna sekretarka Fondacije Centar za demokratiju.

Ipak, predsednica Ujedinjenog granskog sindikata „Nezavisnost“ Čedanka Andrić misli nešto drugačije.

„Da li će da zaživi ovaj zakon u Srbiji? Ne prebacujem lopticu, ali to najviše zavisi od poslodavca, koliko će on razviti mehanizme i koliko će konsultovati zaposlene“, smatra ona.

To znači da Milici i Jeleni, sa početka priče, koje nemaju sindikat u kompanijama u kojima rade, ne preostaje ništa drugo nego da se žale direktno Nemcima.

I da se nadaju da zbog toga, na kraju, neće trpeti posledice.

*Prava imena radnica su poznata redakciji. Tražile su da u tekstu promenimo imena jer se boje konsekvenci.

Manje od polovine nemačkih građana stanuje u sopstvena četiri zida. To je najniža kvota u Evropskoj uniji. Nigde nema manje vlasnika nekretnina nego u Nemačkoj. A što se tiče želja samih građana, one su jasne. Sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, oko tri četvrtine podstanara, odnosno onih koji su unajmili nekretninu, najradije bi stanovalo u sopstvenom stanu ili kući.

Iza toga se kriju finansijski razlozi, ali i motivi poput bezbednosti ili slobode kreiranja sopstvenog stambenog prostora. U jednoj anketi Instituta nemačke privrede (IW), Instituta za demoskopiju Alenzbah i firme Konsalt GmbH ispitano je više od 1.000 osoba – i većina je bila mišljenja da se kupovina nekretnine isplati.

Obezbeđen standard u starosti

Važnu ulogu kada je reč o mogućoj kupovini nekretnina za mnoge ljude ima pitanje standarda života u „trećem dobu“. Da bi se i posle odlaska u penziju zadržao kvalitet života, privatno penziono osiguranje ima sve važniju ulogu uz ono državno.

Zakonski definisana starosna (državna) penzija znatno je manja od poslednje isplaćene plate. U ovom trenutku prosečna penzija iznosi oko 50% prosečnog dohotka u Nemačkoj. Onima koji žele da se sami dodatno osiguraju za stare dane na raspolaganju su razni instrumenti, na primer fondovi – ili sopstvena nekretnina. Kalkulacija je jasna: za život u sopstvena četiri zida u starosti ne mora da se plaća stanarina.

Mnogi se zato pitaju: da li je možda pametnije da se novac koji se plaća za iznajmljivanje stambenog prostora investira u otplaćivanje kredita kojim se kupuje nekretnina? Po načelu „Radije ću svakog meseca da otplaćujem 1.000 evra za kredit nego da svakog meseca uplatim po 1.000 za kiriju – i na kraju ništa od toga nemam.“ No, da li je ta računica tačna?

Jedna studija istraživačkog instituta Empirika iz 2022. godine bavila se ovom temom. Trebalo je saznati ko je u boljoj situaciji u trenutku odlaska u penziju: oni koji plaćaju kiriju ili vlasnici nekretnina? Rezultat za grupu od 50 do 59 godina s neto primanjima između 1.700 i 2.300 evra bio je prilično jasan: vlasnici su imali više od pet puta veću neto imovinu od onih koji plaćaju kiriju. Podstanari su raspolagali neto imovinom od 36.000 evra, a vlasnici – imovinom vrednom u proseku 190.000 evra.

Osim toga, vlasnici kuća ili stanova bili su u prednosti i na planu novčane imovine, znači svote novca koja se nalazi na bankovnom računu. Vlasnici nekretnina sa otprilike istim primanjima raspolagali su novčanim iznosima od oko 52.000 evra, a podstanari – od „samo" 31.000 evra.

Potrebno je puno discipline…

Takve podatke treba uzeti s rezervom zato što se odnose samo na slučajeve u kojima je kupovina nekretnine i otplata kredita bio uspešan projekat, ili zato što u toj računici nema mnogo drugih faktora. Može se reći i da je razlog zbog kojeg vlasnici nekretnina u starim danima često raspolažu većom imovinom upravo činjenica da otplata kredita zahteva znatnu dozu discipline. Kod kredita kojima se finansira kupovina nekretnine radi se, dakle, o nekoj vrsti „pozitivne prisile“ na štednju.

Strah da bi banka mogla da prisvoji sveže kupljenu ili izgrađenu nekretninu velika je motivacija za ljude da uštede dovoljno novca da bi mogli da otplate kredit. Vlasnici nekretnina svakog meseca moraju da svojoj banci uplaćuju mesečnu ratu. Zato su spremni na odricanja i više paze na svoje izdatke. I to se na kraju manifestuje i u imovini koju oni poseduju – u odnosu na podstanare.

„Lifestyle-inflacija“

I oni koji plaćaju kiriju moraju da uplaćuju iznos jednom mesečno. Ali to ne podrazumeva da moraju da idu do granica svojih finansijskih mogućnosti da bi što je pre moguće (a najkasnije do odlaska u penziju) otplatili kredit – kao što to rade vlasnici nekretnina. A ovi mogu, ako imaju na raspolaganju malo viška novca, povremeno da banci uplate i dodatne svote kako bi tako smanjili svoj dug.

Za razliku od vlasnika, podstanari prihode kojima slobodno raspolažu (osim onog što plaćaju za kiriju i pokrivanje troškova života) mogu da investiraju na tržišta kapitala. Ali nema mnogo onih koji su baš tako disciplinovani.

Taj fenomen je poznat i kao „lifestyle-inflacija“ ili „lifestyle-creep“: zarađuje se doduše više, i novac bi teoretski mogao da se štedi ili ulaže na tržištu kapitala – ali umesto toga novac se jednostavno troši. Prosto rečeno: ljudi koji plaćaju kiriju mogu sebi da priušte više stvari, ali na kraju raspolažu manjom imovinom.

Stanarina i kreditna rata ne mogu da se porede

Vlasnici dakle pod stare dane mogu da raspolažu većom imovinom. Ali, mesečnu ratu za kredit ne možemo tek tako porediti sa mesečnom stanarinom. Jer bi to značilo da se njihovo mesečno finansijsko opterećenje izjednačava. To nije korektna računica. Ona će postati korektna tek kada u jednačinu ubacimo sve troškove vlasnika nekretnina.

Oni koji plaćaju mesečnu stanarinu, ne mogu da „oplode“ novac kako bi im imovina rasla, ali, s druge strane, oni ne ulaze ni u rizik, objašnjava za javni servis ARD Nils Nauhauzer iz Centrale za zaštitu potrošača u saveznoj pokrajini Baden-Virtembergu. Kada se u iznajmljenoj nekretnini nešto pokvari, kada treba nešto sanirati ili održavati, te troškove ne pokrivaju stanari – već vlasnici nekretnine. A vlasnici moraju da kalkulišu na duži rok, što znači da moraju da kalkulišu i s tim „da je kompletan stambeni objekat, recimo za 50 godina, propao“, napominje Nauhauzer.

Troškovi održavanja

Da bi se održala vrednost sopstvene nekretnine, mora se voditi računa o tome da se uz mesečnu ratu za otplatu kredita na stranu stavi i određena suma koja može da se iskoristi za sanaciju ili održavanje objekta. Nauhauzer tu računa s iznosom od oko dva odsto vrednosti objekta godišnje. Ako neka nekretnina vredi, recimo, 400.000 evra, to bi onda bilo oko 8.000 evra godišnje – ili 670 evra mesečno. Neke druge kalkulacije se orijentišu prema drugim podacima, na primer prema broju kvadratnih metara ili starosti objekta.

Dobro osiguranje za stare dane?

Nekretnina je u načelu dobra ideja kao instrument za obezbeđenje standarda u penziji, ako postoje mogućnosti za kupovinu – na primer dovoljno sopstvenog kapitala, kaže za ARD finansijski stručnjak Gerd Komer: „To je dobar oblik penzionog osiguranja, ali ne mora biti ni najbolji, ni jedini dobar.“

I Nils Nauhauzer iz Centrale za zaštitu potrošača naglašava da nekretnina može, ali i ne mora, biti rentabilan način za osiguranje standarda u starosti. Kada se gleda na duži rok, postoji i mnogo drugih vrsta ulaganja koja su isplativija od nekretnina, kaže on.

Zaštita od samovolje stanodavca

Osim sigurnosti u penziji, ljudima koji hoće sopstvenu nekretninu su važni i neki drugi aspekti. Vlasnici kuća ili stanova ne moraju da se brinu da će vlasnik da raskine ugovor zbog toga što je taj stambeni prostor potreban njemu ili članovima njegove porodice. Udruženje nemačkih stanodavaca procenjuje da se pod tim izgovorom godišnje otkazuju ugovori o najmu za oko 80.000 stanova. Službeni podaci ne postoje.

No, to je ipak relativno mali broj, pogotovo kada se setimo da u Nemačkoj postoji više od 40 miliona stanova. Dakle verovatnoća da će nekom biti otkazan ugovor o unajmljenom stambenom prostoru iznosi manje od jedan odsto. Ali – rizik postoji.

Od Parkinsonove bolesti u Nemačkoj boluje oko 400.000 ljudi. Ta bolest se može lečiti lekovima, ali oni vremenom postaju manje efikasni. Stručnjaci i oni koji boluju od Parkinsonove bolesti već dugo se nadaju razvoju novih lekova.

Istraživanja novih lekova protiv Parkinsonove bolesti se intenzivno sprovode. Postoje obećavajući novi rezultati. Upravo je objavljena francuska studija o aktivnom sastojku za lečenje dijabetesa koji takođe može pomoći kod Parkinsonove bolesti. Supstanca se zove liksisenatid.

U studiji je učestvovalo 156 ispitanika sa blagim do srednjim stadijumom Parkinsonove bolesti. Polovina je dobila lek za dijabetes, ostali samo placebo. Svi su nastavili da uzimaju i svoje standardne lekove. Nakon godinu dana, Parkinsonova bolest se pogoršala kod ispitanika u placebo grupi. Međutim, ispitanicima koji su uzimali liksisenatid zdravstveno stanje se nije pogoršalo – što se takođe smatra napretkom.

Šta je Parkinsonova bolest?

Parkinsonova bolest nastaje zbog nedostatka dopamina u mozgu – sve više nervnih ćelija koje proizvode taj važan neurotransmiter umire. To dovodi do mišićnog podrhtavanja i smanjuje pokretljivost. Još uvek nije u potpunosti jasno šta uzrokuje Parkinsonovu bolest. Smatra se da do Parkinsonove bolesti dovodi kombinacija genetskih i ekoloških faktora i načina života. Određeni pesticidi i hemikalije se smatraju mogućim okidačima.

Način delovanja još uvek nejasan

Još uvek nije jasno kako se može objasniti pozitivan efekat liksisenatida kod Parkinsonove bolesti. To može biti zato što se aktivni sastojak bori protiv upale. To bi moglo da uspori gubitak nervnih ćelija.

Neizvesno je da li će osobama sa Parkinsonovom bolešću biti propisan ovaj ili neki drugi lek za dijabetes. Naime, razlika u odnosu na nelečenu grupu bila je prilično mala, a bilo je neželjenih efekata, posebno mučnine. Testirana supstanca postoji već duže vreme, a u međuvremenu postoje lekovi koji se bolje podnose.

Za Dejvida Standerta, neurologa sa Univerziteta Alabama u Birmingemu, najvažnije je da li efekat traje duže od godinu dana i da li se povećava ili ostaje mali tokom godina lečenja. „Postoji duga istorija različitih pokušaja lečenja Parkinsonove bolesti koji na kraju nisu uspeli“, rekao je Standert za časopis „Nature“.

Da li je injekcija za mršavljenje pogodna za lečenje Parkinsonove bolesti?

Ono što je važno jeste da ispitana supstanca, liksisenatid, pripada istoj klasi lekova kao i injekcija za mršavljenje „Vegovi“ (Wegovy) i slični lekovi za dijabetes. Svi ti lekovi su takozvani GLP-1 receptorski agonisti. Moguće je da „Vegovi“ i srodni lekovi deluju bolje i u manjim dozama protiv Parkinsonove bolesti.

Sada je važno sprovesti dugoročne studije. Ako bi se Parkinsonova bolest mogla zaustaviti tokom nekoliko godina ovom klasom lekova za dijabetes, to bi bio ogroman napredak. Prvi rezultati dvogodišnje studije očekuju se u narednih nekoliko meseci.

Šta su GLP-1 receptorski agonisti?

GLP-1 (Glucagon-like peptide 1) je hormon koji prirodno postoji u telu. On stimuliše proizvodnju insulina i snižava nivo šećera u krvi nakon obroka. GLP-1 receptorski agonisti su sintetička jedinjenja koja deluju kao prirodni GLP-1 hormon.

Nova neuroproteza omogućava normalno hodanje

Takođe postoje nova istraživanja o drugim oblicima lečenja. Krajem prošle godine došlo je do senzacionalnih rezultata: zahvaljujući novom tipu neuroproteze, francuski pacijent sa Parkinsonovom bolešću sada može ponovo normalno da hoda, prvi put posle nekoliko godina. Ranije je padao nekoliko puta dnevno i mogao je samo otežano da hoda.

Jedna hirurškinja u Lozani je pacijentu implantirala nekoliko malih generatora pulsa direktno u kičmenu moždinu. Tačno na mestima odakle dolaze nervni signali za pokrete nogu. Problem su informacije koje se šalju iz mozga prema nogama. Upravo je tu istraživački tim intervenisao i ispravio te informacije koristeći električne signale. Međutim, operacija na kičmi je rizična, a bolest napreduje i sa neuroprotezom.

Ove godine će u Lozani biti lečeno još šest osoba sa Parkinsonovom bolešću. Tada će se znati više o tome koliko je ovaj pristup obećavajući za druge pacijente. Međutim, proći će godine pre nego što će mnogi drugi imati koristi od toga.

Bolji kvalitet života kroz vežbanje i ishranu

Postoje i nova saznanja koja već mogu olakšati svakodnevni život sa Parkinsonovom bolešću. Nove smernice za lečenje naglašavaju, između ostalog, da pored drhtanja i poremećaja kretanja, postoje i drugi uobičajeni problemi sa Parkinsonovom bolešću koji se često zanemaruju. To uključuje nizak krvni pritisak, zatvor, probleme s bešikom, kao i poremećaje govora ili gutanja. Ti problemi se uspešno mogu rešavati lekovima i vežbama.

Veoma je važno da se na Parkinsonovu bolest može pozitivno uticati vežbanjem i ishranom. Nekoliko studija je pokazalo da sportovi izdržljivosti sprečavaju pad fizičkih i mentalnih sposobnosti kod ljudi sa Parkinsonovom bolešću. Takođe, mediteranska ishrana bogata povrćem, voćem i integralnim žitaricama smatra se korisnom.

Oni koji boluju od Parkinsonove bolesti takođe mogu imati koristi od specijalizovane fizikalne terapije i kognitivnih vežbi. Ali takve prilagođene programe trenutno koriste samo retki oboleli. Stručnjaci to kritikuju i hitno traže bolje ponude za većinu pacijenata sa Parkinsonovom bolešću.

ut/mj/br (ard)

Nakon osam godina teških pregovora sa 27 država članica, Evropski parlament je usvojio sveobuhvatnu reformu evropske politike azila. Takozvani Pakt o migracijama, koji se sastoji od osam zakona, prvenstveno ima za cilj smanjenje broja potražilaca azila, ubrzanje procedura za dobijanje azila i njihovo izmeštanje na spoljne granice.

Prema podacima Eurostata, statističke agencije EU, prošle godine bilo je 1,14 miliona zahteva za azil. Već četiri godine broj tih zahteva stalno se povećava. Pored toga, oko četiri miliona ratnih izbeglica iz Ukrajine smešteno je u EU od 2022. godine.

Kako bi trebalo da funkcionišu procedure na spoljnim granicama?

Potražioci azila i izbeglice trebalo bi, u roku od sedam dana nakon dolaska kopnenim, vodenim ili vazdušnim putem, da budu jasno identifikovani i registrovani u proširenoj biometrijskoj bazi podataka „Eurodac“.

Migranti iz zemalja sa stopom priznavanja azila manjom od 20 procenata, trebalo bi da budu zadržani na granici do dvanaest nedelja. U kampovima – koji moraju da budu formirani u Grčkoj, Italiji, Malti, Španiji, Hrvatskoj i na Kipru – trebalo bi da bude odlučeno ko će biti vraćen u matičnu zemlju bez daljeg ispitivanja. To se odnosi samo na manjinu onih koji dolaze. Kapacitet tih kampova trebalo bi da bude 30.000 mesta širom EU.

Migranti iz zemalja s višom stopom priznavanja azila, trebalo bi da prođu kroz redovnu proceduru azila. Te procedure, koje su do sada mogle da traju godinama, trebalo bi skratiti. Odbijeni potražioci azila trebalo bi da budu deportovani direktno sa spoljnih granica.

Kako će se rasteretiti zemlje takozvanog prvog ulaska u EU?

Zemlje takozvanog prvog ulaska u EU, trebalo bi da budu u mogućnosti da neke od potražilaca azila ili migrante koji imaju dobre šanse da dobiju azil, prebace u druge zemlje-članice EU. Između država-članica trebalo bi da postoji „obavezna solidarnost“.

Države poput Mađarske, koje ne žele da prihvate migrante, trebalo bi barem da plate odštetu ili da pošalju opremu i osoblje zemljama takozvanog prvog ulaska u EU. Navedena suma za odštetu je 20.000 evra po neprihvaćenom migrantu. Međutim, taj sistem kompenzacije nije propisan zakonom, već o njemu moraju da pregovaraju države-članice od slučaja do slučaja.

Ako se neka zemlja oseća preopterećeno, ona može da ublaži mnoga pravila i zahteva više solidarnosti. Svih 27 država zajedno odlučuje o tome da li je nastupila jedna takva „krizna situacija“. Dakle, ima mnogo prostora za političke sporove.

Kako bi trebalo rasteretiti trenutne ciljne zemlje?

Mnogi potražioci azila su do sada direktno iz Grčke ili Italije odlazili u Nemačku, Austriju, Francusku, Holandiju ili Belgiju. To važi i za odbijene potražioce azila. Zemlja prvog prijema (npr. Italija) zapravo bi trebalo da bude obavezna da te migrante primi nazad. Međutim, u praksi se to ne dešava.

Novi Pakt o migraciji sada ponovo revidira pravila. Podsticaji za unutrašnju migraciju, takozvani faktori privlačenja (pull factors), trebalo bi da budu oslabljeni ujednačenim beneficijama i uslovima prijema širom EU.

Da li će deportacije postati lakše?

Pakt predviđa da se ljudi u budućnosti brže deportuju u zemlje porekla ili tranzitne zemlje koje su označene kao sigurne. Evropska unija teži sklapanju više sporazuma s trećim zemljama kako bi one ponovo prihvatale odbijene migrante.

Često se kao primer navodi nedavni sporazum sa Tunisom. Ta zemlja se složila da ponovo prihvati svoje državljane u zamenu za ekonomsku pomoć. Međutim, vlada Tunisa ne želi ponovo da primi ljude iz podsaharske Afrike, koji su migrirali u EU preko Tunisa.

Sporazum sa Turskom iz 2016. doveo je do smanjenja broja sirijskih izbeglica koje su stizale u Grčku tokom četiri godine. Taj sporazum, međutim, više ne funkcioniše, jer Turska više ne prihvata sirijske izbeglice iz Grčke.

Kako sprečiti takozvani „azilantski turizam“?

Graničari Evropske unije bi ubuduće trebalo da evidentiraju sve ljude koji dolaze i da čuvaju njihove biometrijske podatke u proširenoj bazi podataka, koju će moći da koriste sve vlasti u Evropi. Na taj način će se utvrditi da li migranti koji su odbijeni u Grčkoj, na primer, ponovo podnose zahtev za azil u Austriji ili prolaze kroz više drugih zemalja. Potražilac azila bi potom lakše mogao biti deportovan u zemlju takozvanog prvog ulaska u EU i na kraju u zemlju porekla.

Od 2015. godine bilo je nekoliko pokušaja da se uvede obavezna registracija. Dosadašnja baza podataka „Eurodac“, koja je čuvala samo otiske prstiju, imala je značajne propuste i tehničke nedostatke.

Zašto je Pakt o migraciji i dalje kontroverzan?

Zagovornici Pakta tvrde da će stroža pravila i procedure koje dovode do bržih deportacija imati dugoročni efekat odvraćanja – manje ljudi će kretati na put, jer će imati manje šanse da ostanu u Evropi, čak i ako im zahtev za azil bude odbijen ili bez odgovarajućeg postupka.

Kritičari pakta se žale da bi time bilo potkopano pravo na azil u EU i da bi oni kojima je zaštita zaista potrebna ubuduće bili odbijeni. Oni smatraju da će se stradanja na putu preko Sredozemnog mora nastaviti.

Kako dalje?

Savet Evropske unije, odnosno predstavnici 27 država-članica, sada mora ponovo da dâ saglasnost krajem aprila, što se smatra formalnošću. Kada razni zakoni i propisi Pakta o migraciji postanu pravno obavezujući, najvažnije će biti da li i kako države članice ispunjavaju svoje nove obaveze. Hoće li Italija uspostaviti funkcionalne zatvorene granične kampove? Da li će severne i istočne članice zaista pokazati solidarnost i prihvatiti migrante ili bar finansijski pomoći?

Implementacija novih pravila će trajati do dve godine, tako da će tek za nekoliko godina biti jasno da li se broj tražilaca azila zaista smanjuje.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.

Konzum kokaina je rekordno veliki. Prema podacima UN, 2021. je tu drogu konzumiralo oko 22 miliona ljudi. Po učestalosti korišćenja ona je na drugom mestu iza kanabisa.

U Evropi kokain najviše uzimaju Nemci. To pokazuju analize otpadnih voda.

Reč je o drogi koja stvara jaku zavisnost i oštećuje vitalne organe. Konzum dovodi kardiovaskularni sistem do granica opterećenja, što se može uporediti sa neprestanim trčanjem maratona. Odvikavanje takođe predstavlja veliki fizičko i mentalno opterećenje. Sada istraživači u Brazilu rade na serumu koji bi trebalo da potpomogne terapiju odvikavanja.

Kako deluje kokain?

Većina konzumenata usisava kokain u formi praha - kroz nozdrve. Alternativa je pušenje uz pomoć lule. Supstanca preko krvi dospeva do mozga. Tamo izaziva lučenje različitih supstanci za prenos informacija, među kojima je i dopamin. Javlja se osećanje intenzivne euforije.

Telo postaje hiperaktivno i razdraženo. Srce pumpa krv punom snagom, arterije se sužavaju. Krvni pritisak i telesna temperatura rastu. Potrebe poput gladi i žeđi postaju nevažne. U najgorem slučaju, „trip“ može da se završi grčevima, komom ili zaustavljanjem disanja ili rada srca.

Ekstaza traje između 5 i 30 minuta. „Stvara se osećaj da je na svim semaforima upaljeno zeleno svetlo“, kaže Hanspeter Ekert, terapeut u jednom berlinskom udruženju za lečenje narkomanije.

Mozak pamti: ovo je bilo intenzivno, predivno. Hoću to ponovo da doživim! Telo memoriše konzum kao element važan za preživljavanje. Mislima dominira želja da se uzme još kokaina. Unutrašnji glasovi koji upozoravaju na posledice postaju sve tiši. Čovek počinje da zapušta svoje zdravlje, socijalne kontakte i posao. Nastala je zavisnost.

Vakcina protiv zavisnosti – rešenje?

Antikokainska vakcinacija može da pomogne u terapiji ove zavisnost. Nakon vakcinisanja, u krvi se stvaraju antitela. Ona se ciljano vezuju za kokain. Stvaraju se formacije koje zbog svoje veličine ne mogu da prođu kroz krvno-moždanu barijeru. Tako da ne može da dođe do stimulacije mozga. Ni do drogiranog stanja.

Sprečava se reakcija mozga koja izaziva želju za ponovnim uzimanjem droge. Zbog toga pacijent drukčije percipira drogu, kaže za DW Frederiko Garsija sa brazilskog univerziteta UFMG. Njegov istraživački tim je vršio opite na pacovima.

Garsija smatra da bi rezultati postignuti na životinjama mogli da se ostvare i sa ljudima. Bio bi to prvi vakcinalni serum protiv kokaina koji bi se upotrebljavao u terapiji.

Na takvim serumima rade i istraživački timovi u SAD. Trenutno još nema kliničkih studija na ljudima tako da je neizvesno kada će – i da li će – vakcina da se pojavi.

Može li vakcina da spreči stvaranje zavisnosti?

Terapeut Ekert pozdravlja tu ideju. Ako nema ekstatičnog stanja, glava se smiruje. Telo može da se otrgne od permanentnog razdraživanja. Pacijent može da doživi pozitivno iskustvo i konstatuje: dobro osećanje potiče od mene – a ne od droge.

Ekart je ipak i skeptičan, jer terapija je težak poduhvat. Njemu je za terapiju potrebno najmanje godinu dana. Zavisnici uče kako da razumeju svoje telo i psihu. Govore o svojim osećanjima i problemima – i moraju da donose teške odluke. Koje prijatelje je bolje da izbegavam? Kako ću podneti bolove? U tim procesima oni postupno osvajaju veću kontrolu nad svojim životom.

Vakcina nije namenjena prevenciji ili ljudima koji samo povremeno konzumiraju kokain. Ekert upozorava da kod vakcinisanih postoji opasnost od predoziranja drogom, jer zbog seruma ona ne deluje.

Marika Feri iz Evropske kancelarije za droge i zavisnost od droga ima i druge rezerve: „Supstanca po sebi nije izolovan problem. To što se više ne uzima kokain ne znači i da su svi problemi automatski rešeni. Telo mora da ozdravi, baš kao i psiha. Terapija se stara o psihi i socijalnom okruženju. „Za to je potrebno vreme“, kaže Feri.

Njoj su milija obuhvatnija rešenja – ona koja bi mogla da pomognu što većem broju ljudi. Kao ekspertkinja za javno zdravlje, Feri želi da se ljudima olakša nalaženje mesta na terapiji. Ona poručuje da je vakcinacija samo za mali deo ljudi koji se već nalaze na terapiji.

Ovaj članak je prvobitno objavljen na nemačkom.

Sa krova desetospratnice u Beranama vidi se grad, limska dolina sa belim vrhovima Komova. Dugo uživam u tom prizoru po kojem jutarnje aprilsko sunce izdašno sipa svetlost. Tamo je zapravo Lelejska gora Mihaila Lalića. Doduše, veliki pisac nije nikada imenovao Komove, ali je na nekim stranicama bio više nego jasan: “U daljini ispred mene stoji visoka Lelejska gora: prije su bila samo dva vrha, kao dva leleka skamenjena, sad je odnekud i treći izrastao”.

Gledam ta tri skamenjena leleka i setim se da sam tu vrstu lepote viđao samo u alpskom pojasu. Danas ću putovati tamo, u onaj klanac. Obići ću varoš Andrijevicu, a društvo će mi praviti novinar i književnik Darko Jovović, čovek iz tih krajeva.

Kafa u beranskom kafiću „Studio“ zove se podgorički „dojč“. Radi se zapravo o makijatu koji se jedino u Crnoj Gori zove „nemački“. Niko ne ume da mi objasni zašto.

Popismo „dojč“ sa Tufkom Softićem i već se u Darkovim kolima vozimo prema izlazu iz Berana. On mi već priča o zavičaju. Vasojevićki kraj ima tri večne teme – lepotu brda, slavnu istoriju i sve manje ljudi usred te lepote i istorije.

U kolima se povede razgovor o Mihailu Laliću. Ispade da sam ga pre skoro pola veka u tuzlanskoj gimnaziji čitao kao savremenog klasika, koji me je na sličan način opčinjavao kao Meša Selimović i Vladimir Desnica, a da ga je Darko doživljavao kao velikog zavičajnog pisca, jer je geografija njegovih romana tu oko nas. Odmah sam se saglasio sa predlogom da posetimo obližnje Lalićevo rodno selo, Trepču.

Laliću u pohode

Skrećemo na seoski put, duž brzaka za koji mi Darko reče da se zove Trebačka rijeka, a u Lalićevoj prozi – Međa. Darko objašnjava da je sa leve strane, preko reke, bila rodna kuća Mihaila Lalića. Nije obnovljena. Umesto toga, odredili su jednu vikendicu da bude neka vrsta spomen-kuće. Zaustavljamo se pred njom. Zakatančena kapija. Ni slova o tome da se ovde rodio jedan od najvećih naših pripovedača prošlog veka. Pomislim da je Lalić potrebniji zavičaju, nego zavičaj njemu.

U Trepči nismo sreli živa čoveka. Čuje se huk reke, njeni slapovi su umeli da podsete dečaka koji će izrasti u pisca na ljudske glasove. Osluškivao je žubor, želeo je da tok njegovih rečenica ima istu prirodnost i zvučni tok.

Znam da su lokalni silnici već neke potoke i reke strpali u cevi. Kako li bi se proveli pre jednog ili dva veka, kada su ovdašnji ljudi umeli da se brane.

Pitam Darka, gde je zapravo Lelejska gora. „Sve je ovde Lelejska gora", odgovara mi on i pokaza unaokolo na brda.

Prethodno veče sam zaspao čitajući, posle mnogo vremena, Lelejsku goru. Leksika ovog kraja svetluca kao zlatno grumenje u Lalićevoj bistroj rečenici. U Lelejskoj gori se ne stražari već se stražarči. Ratni drugovi se ne prepiru već se kao ovnovi – rogljaju. Lopurje napada zapuštene torove – a ta se biljka drugde valjda zove lopuh, šeširka, repuh, lopušina, podbel, kozja brada, konjsko kopito – lopor.

Vraćamo se kraj Lalićeve razgovorljive Međe, groblja i crkve i skrećemo desno, ka Andrijevici.

Dalje uz Lim

Radujem se ponovnom susretu sa očevim rodnim krajem. Od malena sam voleo planine. Mada sam rođeni Sremac u mom poimanju prirode nema ničega ravničarskog. Roditelji su me zarana odveli u Bosnu, a tamo se linija horizonta često penje i spušta prateći obrise pobrđa i planina.

Približavanje ovom zabačenom kraju, u meni izaziva osećanje koje me retko savlada – divljenje. Zaustavljamo se da fotografišem Lim kako zmijuga ispod brda iznad kojih se belasa sneg na Komovima.

Ovde bi morala da bude klupa. I drvo koje pravi hlad. Da bi putnici duže zastali odmorili oči i dušu. Ali klupe nema. Šut i šiblje. Odlazimo. Odavde više nije daleko do Andrijevice.

Darko me je upozorio da se i ova, ionako mala varoš, sve više prazni. Od prošlog popisa opštini fali hiljadu duša, A samo jezgro varoši svelo se na nekoliko stotina stanovnika.

Knjaževac ili Radunovac

Zaustavljamo se na ulazu u Andrijevicu kod parka u kojem se nalazi Crkva Svetog Arahangela Mihaila. Knjaz Nikola je 1887. posetio Andrijevicu i priložio pomoć za izgradnju crkve. Sve vasojevićke crkve su bile spaljene deset godina ranije tokom napada Mehmed Ali-paše. Na tabli kraj ulaza u Knjaževac, kako je područje Radunovca nazvano u čast knjaza Nikole, postoji i zapis o tome kako je crkva nastala: „Gradnja crkve trajala je jedno ljeto, a materijal se donosio iz obližnjih sela sa druge strane Lima. Svaki puškonoša iz kraja se obavezao da donose po jedan kamen".

Pomislim na to da su Dedovići živeli u tim selima sa druge strane Lima. Zacelo je u ovu crkvu ugrađen i poneki kamen mojih predaka. Ikone, ikonostas, knjige doneseni su iz Rusije.

Ali Knjaževac nudi još istorije. Pred crkvom su biste koje poredstavljaju igumana Mojsija Zečevića i Miljana Vukova, vasojevićke prvake iz 19. veka.

Darko mi kaže da su se ranije ovde održavali prvomajski i trinaestojulski sabori, mnoštvo sveta, vašarsko-svečarska gužva. Pre Drugog svetskog rata to su bili sabori o crkvenim praznicima. Danas na Knjaževac polegla tišina. Setim se rečenice o Andrijevici koja pogađa suštinu ovog mesta: Nit manjeg mesta, nit više istorije.

Na crnom obelisku na kojem su urezana imena palih u ratovima za oslobođenje pronalazim imena Đukan, Bogdan, Dmitar i Tomica. A na belom spomeniku posvećenom palim borcima iz Drugog svetskog rata i stotinama civila pronalazim imena Vlado i Petar. Iza ovih imena je urezano moje prezime. Nije mi svejedno. Svi mrtvi su moji. Ali ovi su svojta.

Hotel Komovi

Odlazimo sa ovog mesta teškog koraka, nevoljko. U kakvom su odnosu višak istorije i manjak ljudi u limskoj kotlini među planinama? Varošica se zbila oko jedne ulice. Postoje putopisci koji su ostavili zapis o lepoti drvenih kuća u nizu. Njih više nema. Ali ima običnih kuća i zgrada. Kao da su zadnje decenije prošlog veka zamrznute. Vreme ovde protiče mnogo sporije od limske vode.

Sešćemo u baštu hotela „Komovi“. To je ovdašnja agora. Jednom sam osamdesetih ovde čekao oca koji je obećao da će sići iz Grudica. Nije sišao. Nikada se više nismo videli.

Ne usuđujem se da naručim „dojč“, pijem gorku domaću. Darko mi kaže: „Kada budeš pisao, molim te, ostavi malo mjesta za nadu." Osećam lepotu ovog mesta, tešku i slavnu istoriju. Osećam setu duboke provincije, zapostavljene, obezljuđene, a na samosvojan način surovo lepe. U toj okolnoj lepoti nema ljudske nade, ona je ravnodušna prema čovekovom svetu. Da li današnji klinci uopšte znaju ko su bili Mihailo Lalić ili Radovan Zogović, jezički čarobnjaci ponikli u ovom kraju?

Sinoć sam pronašao rečenicu iz Lelejske gore koja štošta govori o borbi za opstanak u ovim krajevima: „Pogledaj samo kako se zovu mjesta: Prokletije, pa Vragobija, pa Lelejska gora, s jedne strane Crna sreća, s druge Zlorečica i Pobljenik i Džakovica — krvava livada."

Na limskom kolenu

Darko kaže da bi bilo dobro da vidim očevinu, makar odozdo, sa Lima. Vozi iz Andrijevice uz Lim. Planine se zbijaju nad nama. Uskoro stižemo na proširenje kraj Lima gde se smestilo selo Ulotina, a u njemu jedna velika kapija iznad koje piše „Ethno Village Koljeno“.

Bungalovi na livadi, zapravo na prostranoj terasi iznad Lima. Sedamo za sto. Gazda je Darkov drug Bratislav Baćko Vlahović. Pridružuje nam se uz rakiju. Darko mi predstavlja ovog neobičnog čoveka koji je diplomirao mašinstvo, ali se time nikada nije bavio. Kompozitor nekoliko poznatih lokalnih pesama, farmer, gazda čuvenog restorana sa sobama i naposletku – vlasnik turističkog kampa.

Njegov hit „Ivana se kroz Berane šeta” peva Dule Rajković: „Ugrijalo s’ Jasikovca sunce, zadrhtalo vasojevsko srce, posle mnogo proljeća i ljeta, Ivana se kroz Berane šeta."

Pitam Baćka da li možda neko od Vlahovića pamti za koga se udala Poleksija Vlahović zvana Leka. Za mog deda, odgovaram na sopstveno pitanje, kako bih ublažio njegov upitni pogled. On odmah grabi telefon i zove nekoga. Taj neko mu kaže da je Leka bila sestra Radovana Vlahovića. Ispade da smo Baćko i ja – rođaci. Nazdravimo u to ime. Baćko mi poklanja rodoslovnu knjigu Vlahovića, dopisuje moju baku uz njenog brata na porodičnom stablu. Pogledam gore, visoko iznad Lima, gde na seoskom groblju počiva baka. Naprežem oči da razaznam to mesto. Previsoko su kućice, kao kockice šećera. Ni tamo više nema nikoga.

To je ta nada

Pozdravljamo se sa Baćkom. Vozimo se nazad, prema Andrijevici. Pogledom ispratim očevinu, koja se digla kao loža iznad Lima. Ostalo je da obavimo još jednu stvar u Andrijevici. Da svratimo do restorana Most. Celi dan nismo ništa prezalogajili. Sunčan dan nas je proveo kroz Trepču, Andrijevicu, Ulotinu. „Na suncu glad nije tako mučna kao u magli", kaže Mihailo Lalić. Njegova Lelejska gora se kupa u sunčevoj svetlosti.

Ulazimo u restoran i sedamo ispod zvučnika koji ćuti. Darko mi kaže da je davno, tu u kafani, recitovao Jesenjina. Sada narod naveče uveseljavaju pevaljke. Hrana je bila dobra, razgovor još bolji. I ovde svi znaju Darka. A kada on spomene ime mog oca, onda se svi obraduju kao da znaju i mene.

Ne znam zašto, ali ne odlazi mi se odavde. Sunce se već zakačilo za brda, vreme je da se ide. Kažem Darku da mi je onaj predah na Koljenu, ispod očevine, možda najlepše vreme tokom ove posete Crnoj Gori.

Kažem mu još da je to možda nada – ako nade za nas ima – da svako od onih silnih akademika, doktora, pisaca i uspešnih ljudi koji potiču odavde prepozna lekovitost ovog kraja.

Darko me vozi nazad za Berane. Tamo ću veče provesti sa Dedovićima, kako i priliči. Lim sa moje desne strane gubi svoju zelenu boju, stapa se sa obalama. Pada mrak. Uskoro će noć prekriti Polimlje. Ili – kako bi rekao Lalić: „Vidjelice uskoro neće biti".

„Uveče 24. marta 1999. godine kancelar Gerhard Šreder je nemačkim televizijskim gledaocima s ozbiljnim izrazom lica saopštio da je NATO započeo vazdušne udarena vojne ciljeve u Jugoslaviji. 'Na ovaj način, Alijansa želi da spreči dalja ozbiljna i sistematska kršenja ljudskih prava i spreči humanitarnu katastrofu na Kosovu', rekao je. Po prvi put od završetka Drugog svetskog rata, nemački vojnici su poslati u ratnu misiju. Bila je to prekretnica", ocenjuje istoričarka Mari-Žanin Čalić u autorskom članku za list „Tagesšpigel".

Ona podseća da sukob između Srba iAlbanaca oko statusa Kosova „traje već više decenija", a da je „ponovo postao akutan raspadom Jugoslavije 1991.". Albanska većina proglasila je pokrajinu za nezavisnu državu, a Beograd polaže istorijske i međunarodne pretenzije na tu teritoriju, navodi se i dodaje: „Kosovo, koje je deo teritorije Srbije od 1913. Beograd smatra 'kolevkom srpskog naroda'."

Cilj: sprečiti „drugu Bosnu"

„Albanska gerila, Oslobodilačka vojska Kosova, pojavljuje se od 1997. Ona je pokušala da nezavisnost Kosova iznudi terorističkim napadima. Srpske policijske i vojne snage počele su da odgovaraju sve brutalnije, a izveštaji o proterivanju i masakrima uzburkali su javnost", piše Čalić.

„Zapad je odlučio da deluje brzo kako bi sprečio, kako su govorili, 'drugu Bosnu'", ukazuje istoričarka, navodeći da je „u Srebrenici 1995. srpska vojska za samo nekoliko dana i pred očima mirovnih snaga UN ubila više od 8.300 Bošnjaka".

Savet bezbednosti UN je 23. septembra 1998. doneo Rezoluciju 1199 kojom se poziva na hitan prekid vatre i povlačenje srpske vojske i specijalne policije iz zaraćene pokrajine, podseća se u članku. „Iako rezolucija nije sadržala nikakvu pretnju nasilnim sredstvima, ona je poslužila NATO kao opravdanje za intervenciju po međunarodnom pravu. Kada su propali poslednji pokušaji posredovanja u francuskom zamku Rambujeu početkom 1999. Alijansa je smatrala da je postalo legitimno zapretiti vazdušnim ratom."

Možda suprotno međunarodnom pravu?

„Beograd treba naterati da prihvati kosovsku samoupravu, koju obezbeđuju međunarodne trupe, smatralo se. Beograd je, međutim, smatrao neprihvatljivim stacioniranje stranih vojnika na svojoj teritoriji", piše istoričarka.

Za to vreme, „nemačka javnost je bila podeljena po pitanju vojnog angažovanja. Posle iskustava Hitlerove vladavine, za mnoge je rat bio tabu kao sredstvo međunarodne politike. Pored toga, Osnovni zakon (nemački ustav, prim.red.) zabranjuje operacije Bundesvera van teritorija NATO. Dozvoljene su samo misije koje su odobrile UN i Bundestag, zbog čega bi intervencija možda prekršila međunarodno pravo, mislilo se."

„Ali, s obzirom na ozbiljna kršenja ljudskih prava na Kosovu, mišljenja su se promenila", navodi Čalić. „Lekcija naučena iz dva svetska rata – 'Nikad više rat' – više ne bi trebalo da važi bez ograničenja. Sada je rečeno: 'Nikad više Aušvic'. Drugim rečima, ako je potrebno, nasilje neke države nad civilima mora se sprečiti, pa i vojnim sredstvima."

Raseljeno ili izbeglo 800.000 ljudi

Bundestag je 16. decembra 1998. velikom većinom glasao za učešće u operaciji NATO na Kosovu, podseća se u članku. „Sumnje su bile umirene predviđanjima da će rat biti završen najkasnije za tri dana. Na kraju je NATO 78 dana bombardovao vojne objekte, infrastrukturu i industrijske objekte u Srbiji i na Kosovu."

„I umesto da primora Srbe da odustanu, vazdušni rat je podstakao njihovu destruktivnost. Do 800.000 ljudi je moralo da pobegne ili je raseljeno u roku od nekoliko dana. Nazirala se humanitarna katastrofa za koju se niko nije pripremio", navodi Čalić, dodajući ujedno da se „kasnije ispostavilo kao obmana da je postojao tzv. 'plan potkovica' jugoslovenske vojske da 'etnički očisti' Kosovo, kako su to zapadne vlade i vojni zvaničnici tada tvrdili".

„Tek kada je Alijansi ponestalo ciljeva koje može da bombarduje, došlo je do kompromisa. Uz posredovanje Nemačke", kako piše autorka, „države su se 10. juna 1999. složile s Rezolucijom UN 1244. A da bi se zaobišao ruski veto, rezolucija je bila kontradiktorna: Albancima je s jedne strane obećana samouprava, dok je s druge Saveznoj Republici Jugoslaviji i Srbiji garantovan teritorijalni integritet."

Nezavisnost Kosova ne priznaje kompletna EU

„Da bi se dobilo na vremenu za pregovore o konačnom statusu, Kosovo je stavljeno pod međunarodnu upravu i tamo su raspoređene mirovne snage predvođene NATO. Konačno, zemlja je 2008. jednostrano proglasila nezavisnost. Pored Srbije, Rusije i drugih zemalja, pet zemalja-članica EU to još nije priznalo."

„Uprkos brojnim naporima EU i SAD da normalizuju odnose Srbije i Kosova, kosovski sukob ostaje nerešen do danas. Do nereda dolazi stalno, poslednji put u aprilu 2023. kada je povređeno na desetine demonstranata i vojnika Kfora", navodi Mari-Žanin Čalić za „Tagesšpigel" i zaključuje: „Intervencija NATO je bila u stanju da okonča vojno nasilje, ali nije bila u stanju da uspostavi stabilan mir."

„Lažan, ali uverljiv argument za grotesknu priču"

List „Tagesšpigel" donosi i komentar svog novinara Kristofera Cidlera koji piše: „Rane iz prošlosti nisu zarasle. Srbija nastavlja da vidi Kosovo kao otcepljenu republiku. Čak ga ni sve države EU ne priznaju. Cilj pomirenja pod kišobranom Evropske unije još jednom se od jeseni udaljio. Beograd i Priština optužuju jedno drugo za ponovno rasplamsavanje zamrznutog konflikta – paravojnim napadima na teritoriju Kosova i sistematskom diskriminacijom srpske manjine koja tamo živi. A Rusija u pozadini raspiruje vatru", piše nemački novinar.

On navodi da je „Zapadni pristup u Nemačkoj bio veoma kontroverzan, posebno zato što je to bila prva borbena misija Bundesvera. Ministar spoljnih poslova iz redova Zelenih Joška Fišer za to je dobio kesu sa farbom na glavi", podseća se.

„Iako se na NATO-intervenciju u retrospektivi generalno gleda kao na ispravnu stvar, nepoželjan sporedni efekat i dalje postoji: rat na Kosovu nudi lažan, ali ipak uverljiv argument za grotesknu priču Vladimira Putina da Ruse u Ukrajini treba zaštititi od nacističkog režima u Kijevu", navodi autor komentara.

Era misija u inostranstvu

Bundesver je 1999. „postao punoletan", piše „Tagesšpigel" – „avionima 'Tornado' i učešćem u Kosovskim zaštitnim snagama, koje su i danas aktivne. Vojska koja je bila visoko opremljena, ali koja tokom Hladnog rata nikada nije upotrebljena, postala je sila koja deluje van teritorije Alijanse. Misiji na Kosovu, najpre se pridružila ona u Avganistanu, a kasnije i u Siriji, Iraku i Maliju", navodi autor, ali i ukazuje da je „nemačka vojska ipak nastavila da se smanjuje".

„Društvo nije prihvatilo kao normalno to da je upotreba vojne sile krajnje sredstvo politike. Dogodilo se upravo suprotno: od dve suprostavljene države u vreme sukoba Istok-Zapad, kada su život svakodnevno remetili borbeni avioni koji probijaju zvučni zid, nastala je ujedinjena Nemačka, koja je zadovoljstvom prevazišla onaj navodni 'Kraj istorije'", piše autor.

Pritom, kako navodi „u 'dividende mira' nije spadalo samo smanjenje budžeta za odbranu. Ratovi su postali geografski udaljeni, pri čemu je onaj na Kosovu, na evropskom tlu, još bio i najbliži. Čak ni izbeglice iz regiona u kojima je Bundesver pokušavao da uspostavi mir, nisu nužno izazivale direktnu pogođenost. I što je duže trajala era misija u inostranstvu, tim više je važilo: daleko od očiju, daleko od srca!"

Bundesver i nemačko društvo

Pritom, kako smatra novinar „Velta", „to kako sami sebe doživljavaju vojnici i kako ih doživljavaju u njihovoj zemlji radikalno se i sve više razlikovalo tokom ovih 25 godina. Činjenica da se Nemačka brani i na Hindukušu, kako je to rekao bivši ministar odbrane Peter Štruk, nikada nije bila opšteprihvaćena i često se samo podrugljivo citirala. Vojnici su slavili njegovog naslednika Karla-Teodora cu Gutenberga kada je otvoreno govorio o 'ratu'. Ali to je izazvalo iritacije kod kuće."

„Otuđenje se nastavilo čak i kada je aneksija Krima 2014. polako vratila u fokus savezništvo i nacionalnu odbranu", ukazuje komentator nemačkog lista i navodi da „čak i sada, dve godine nakon napada na Ukrajinu, u Bundesveru, već samo zbog obuke koju su držali ukrajinskim kolegama, postoji drugačija svest o novoj situaciji, nego u delovima stanovništva".

„Uprkos tome, Bundesveru predstoje velike reforme koje bi trebalo ponovo da ga usklade sa zahtevima odbrane. Društvu, međutim, predstoji mnogo duži put kako bi Nemačka kao celina mogla da postane 'otporna', 'sposobna za odbranu' ili čak 'spremna za rat'. Jedno je, međutim, sigurno", zaključuje za „Tagesšpigel" novinar Kristofer Cidler: „Politička debata o tome će verovatno biti i glasnija i emotivnija od one o ratu na Kosovu pre 25 godina".

U prvom talasu i nemački avioni

„Ciljevi 'Operacije Saveznička sila' su bili jasno vojni", navodi list „Velt" u članku koji potpisuje njihov novinar Johan Althaus. „U prva dva talasa te srede uveče napadnuti su položaji PVO, sistemi veze i komandni položaji Vojske Jugoslavije. Prvobitno su korišćene krstareće rakete 'Tomahavk', koje su ispaljene sa brodova i podmornica u Jadranu, kao i oko 200 aviona", navodi se u članku uz podsećanje da su, uz španske, holandske i američke avione, „u prvom talasu bila i četiri aviona nemačkog vazduhoplovstva tipa 'Tornado', specijalizovana za uništavanje neprijateljskih radara".

Autor pritom navodi da su „avioni NATO bili praktično neranjivi za Srbe", a da su „dva obaranja koja su se dogodila, među njima i obaranje stelt-bombardera F-117, izvršena slučajno i uz izuzetan napor".

Podrška u Bundestagu

Podseća se da je odluka tadašnje nemačke vlade o učešću u NATO-intervenciji potvrđena u Bundestagu, kao i da su za nju glasali ne samo poslanici vladajućih Socijaldemokrata (SPD) i Zelenih, već i poslanici opozicionih Demohrišćana (CDU/CSU) i Liberala (FDP). Što se tiče nemačke javnosti, reakcije su se, kako opisuje novinar, kretale „od skeptičnih, do negativnih".

U članku se citira i tadašnja ocena Herberta Krempa, dugogodišnjeg glavnog i odgovornog urednik „Velta", koji je upozoravao: „Savremeni ratovi su medijski ratovi. Koliko dugo zapadna javnost može da izdrži prizor napada? Možda kraće od Srba?"

„Rat se ne odvija u bajkovitoj zemlji morala"

„Velt" je preneo i delove i iz autorskog članka koji je u to vreme u tom listu objavila publicistkinja Kora Štefan. Ona je u njemu, kako se navodi, „kritikovala činjenicu da je levičarska, odnosno crveno-zelena savezna vlada, naredila nemačkim vojnicima da po prvi put od 1945. krenu u borbu".

„Više niko nikoga ne šalje u rat bez nagoveštaja moralnog legitimiteta, i to je dobro", ocenila je Štefan. „Ali, isto tako bi bilo neodgovorno prevideti da postoji problem u moralnoj argumentaciji – jer, moral je nedeljiv. Šta onda sprečava Nemce da uskoro umarširaju u Kinu? Nedostatak izgleda za uspeh? Onda to morate tako i da kažete."

Štefan je, kako se navodi, političare ujedno podsetila na još jednu važnu stvar: „Rat se ne odvija u bajkovitoj zemlji morala, već u stvarnom životu. Krvlju, znojem i suzama."

U članku se ocenjuje i da je „iznenađujuća visoka bila preciznost NATO-napada, slično kao i u Zalivskom ratu 1991. Međutim", dodaje se, „bilo je i loših grešaka: 12. aprila NATO je u vazdušnom napadu na železnički most u Grdelici pogodio putnički voz i ubio 20 civila. Jedanaest dana kasnije, u napadu visoke preciznosti uništeno je sedište srpske televizije u Beogradu. Poginulo je 16 radnika. Da li je TV-stanica koja je širila najnasilniju ratnu propagandu bila legitimna meta", pita se u članku za Velt Johan Althaus. A dodaje i da je „7. maja bomba pogodila kinesku ambasadu u Beogradu", da su tada „poginula tri novinara", a da su „SAD rekle da je to greška i platile finansijsku reparaciju".

„Pokretačka snaga ruske reakcije"

„Ograničeni vazdušni udari imali su za cilj da primoraju srpskog predsednika Slobodana Miloševića da prekine svoj agresivni kurs na Kosovu. To nije uspelo, uglavnom zbog Rusije", navodi „Velt".

„Odmah nakon što su vazdušni napadi počeli, ruski predsednik Boris Jeljcin, koji više nije bio u stanju da deluje zbog zavisnosti od alkohola, žestoko je kritikovao NATO. Moskva, rekao je, zadržava pravo da 'preduzme odgovarajuće mere, uključujući i vojne, za održavanje sopstvene i opšte evropske bezbednosti'. S obzirom na stvarne okolnosti, to je bilo potpuno smešno", ocenjuje nemački list.

„Jeljcin, međutim", kako se dodaje, „verovatno više i nije bio pokretačka snaga takve reakcije, već mršav čovek od jedva 47 godina koji je – teško da je to slučajno – 26. marta 1999. unapređen u sekretara Saveta bezbednosti Ruske Federacije, pored toga što je bio i šef ruske tajne službe FSB. Njegovo ime je: Vladimir Putin", zaključuje se u članku „Velta".

„Pravo na humanitarnu intervenciju"

„To nije bio običan rat. Njegove pristalice govorile su o 'humanitarnoj intervenciji' s ciljem da se okonča nasilno ugnjetavanje Kosovara od strane režima Slobodana Miloševića. U vazduhu je bila i ideja o 'promeni režima' u Beogradu", piše novinar švajcarskog lista „Noje Cirher cajtung"(NZZ) Andreas Ernst, koji već duži niz godina izveštava o događajima u regionu Zapadnog Balkana.

Danas, „25 godina kasnije, izraz 'humanitarna intervencija' zvuči čudno i strano. I zaista, on dolazi iz jednog drugog doba. Preduslov za taj rat bila je posebna istorijska konstelacija koja se može svesti na tri stvari: globalna politička dominacija SAD posle Hladnog rata, ideološki uticaj generacije 1968. u medijima i politici, i znaci upozorenja na genocid kao u Ruandi 1994. i Bosni 1995. godine", piše švajcarski list.

Podseća se da je pionir u tom pogledu bio Bernar Kušner. „Taj bivši komunista je 1970-ih i 1980-ih osnovao 'Lekare bez granica' i druge organizacije za medicinsku pomoć. Ali, on nije želeo samo da pomaže onima kojima je pomoć potrebna. Želeo je da se uključi u sukob mišljenja", piše autor članka.

„Prema medijski veštom 'francuskom doktoru', kršenja ljudskih prava su uvek početak humanitarnih katastrofa. Krajem 1980-ih, Kušner je razvio koncept 'droit d'ingérence humanitaire' – 'pravo na humanitarnu intervenciju'. Suverenitet države nije apsolutan, tvrdili su Kušner i njegove kolege. Ako postoje ozbiljna kršenja ljudskih prava u nekoj zemlji, akteri spolja imaju pravo da intervenišu", navodi list i podseća da su „tokom 1990-ih, mnogi zapadni mejnstrim-mediji usvojili taj stav, a za to su bili otvoreni i političari levog centra koji su tih godina došli na vlast: američki predsednik Bil Klinton (1993), britanski premijer Toni Bler (1997) i nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer (1998)."

„Za mnoge savremenike intervencija na Kosovu izgledala je kao prekretnica", navodi „Noje Cirher cajtung". „Toni Bler je to opisao kao trenutak u kojem se međunarodna zajednica po prvi put rukovodila vrednostima, a ne interesima. To je čak i tada izgledalo neverovatno."

„Odgovornost za zaštitu" postaje međunarodna norma

„Ipak, postojali su uticajni krugovi oko tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana koji su ozbiljno tražili novu ravnotežu između državnog suvereniteta i dužnosti zaštite stanovništva. U prilog tome govorio je i duh vremena na prelazu dva milenijuma", piše švajcarski list.

„Tako se, nakon preliminarnog rada kanadske komisije, kao neobavezujuća norma međunarodnog prava pojavila 'odgovornost za zaštitu'. Ona predviđa da, ako neka država nije u stanju ili ne želi da zaštiti svoje stanovništvo od genocida, etničkog čišćenja ili drugih zločina protiv čovečnosti, onda zajednica država ima pravo da interveniše – čak i vojno ako je potrebno. Te mere, međutim, mora da odobri Savet bezbednosti UN", podseća „Noje Cirher cajtung".

„Obavezu zaštite usvojila je Generalna skupština UN 2005, ali je taj novi standard doživeo svoj faktički kraj samo šest godina kasnije" – nakon građanskog rata u Libiji 2011. i potonje zajedničke intervencije Britanaca, Francuza i Amerikanaca pod komandom NATO.

„Od tada se norma 'odgovornost za zaštitu' gotovo isključivo koristi kao izgovor za invaziju na stranu teritoriju", ocenjuje autor članka. „Predsednik Putin je još 2008. pominjao 'kosovski presedan' kada je poslao trupe u Gruziju da podrže separatiste u Južnoj Osetiji. Kremlj je i napad na Ukrajinu i okupaciju Krima 2014. pravdao 'zaštitom stanovništva od fašista u Kijevu'."

Zadatak koji Kušneru „nije legao"

„'Humanitarna intervencija' kao mera međunarodnog prava je nestala, jer je unipolarni trenutak okončan", ukazuje švajcarski novinar. „Već deset godina raste rivalstvo između velikih sila, koje se međusobno posmatraju s podozrenjem. Srednje sile, poput Indije, Saudijske Arabije i Turske, masovno se naoružavaju. Ujedinjene nacije su, kao svetska organizacija, nemoćne kao nikada do sada, a Savet bezbednosti je blokiran."

„A ni 1999. godine, po završetku kosovske intervencije, drveće nije poraslo u nebo", zaključuje se na kraju analize. „Na predlog Francuske, avangardista militantnog humanitarizma Bernar Kušner postao je prvi šef misije UN na Kosovu. Tamo je trebalo da formira upravu i uspostavi vladavinu prava. Ali, taj zadatak mu nije legao. Vratio se u Pariz posle samo godinu i po dana."

Mogući investicioni projekat zeta Donalda Trampa, Džareda Kušnera, u Srbiji i Albaniji izazvao je žive debate, posebno u Beogradu, prenosi nemački list. Kušner je, naime, u petak za „Njujork tajms“ potvrdio planove da želi da u Beograduizgradi hotel i zgrade sa „1.500 stambenih jedinica“, a u Albaniji luksuzna odmarališta na obali mora.

„Veoma smo uzbuđeni. Još nismo sklopili te poslove, tako da do njih možda i neće doći, ali smo naporno radili na njima i prilično smo blizu“, rekao je Kušner.

Kako navodi list iz Frankfurta, ulogu u dogovorima imao je i Trampov bivši ambasador u Nemačkoj i specijalni predstavnik za Balkan, Ričard Grenel. U tekstu se podseća da je Tramp 2019. imenovao Grenela za svog specijalnog izaslanika za mirovne pregovore između Kosova i Srbije, a da je Grenel tada uspostavio dobre kontakte s albanskim premijerom Edijem Ramom i predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem.

„Nakon što je napustio politiku, Grenel i ne krije da želi da unovči te veze“, navodi se u tekstu. „Niko nikada ne bi trebalo da se izvinjava što želi da zaradi novac“, rekao je Grenel u jednom intervjuu koji je dao u Albaniji o svojim planovima u regionu.

Obnavljanje plana o podeli Kosova?

„Za Ramu i Vučića podržavanje takvih želja moglo bi da se pokaže kao politički korisno, ako Tramp ponovo postane predsednik – a posebno ako u svoj tim dovede Grenela“, ukazuje nemački list i podseća da su, u vreme kada je Grenel bio Trampov izaslanik za Balkan, Rama, Vučić i tadašnji predsednik Kosova Hašim Tači, bili „na ivici da podele Kosovo“, odnosno da je, prema planu, trebalo da „sever Kosova pripadne Srbiji, a jug bi se okrenuo Albaniji“.

„Da je tada postignut dogovor, to je moglo da znači početak daljih opasnih pomeranja granica, koje su i bile glavni uzrok krvavih balkanskih ratova 1990-ih“, procenjuje „Frankfurter algemajne cajtung“. „Dogovor je, međutim, propao, i to ne samo zbog protivljenja Nemačke i njene kancelarke Angele Merkel.“

Ali, kako ukazuje nemački list, „biti već sada dobar s mogućim budućim predsednikom Sjedinjenih Država, moglo bi Rami i Vučiću da otvori put da obnove svoj tadašnji plan“.

Ako predsednik tako odluči…

U tekstu se ujedno navodi da ti planovi izazivaju emocije u Srbiji, jer je fokus projekta nekadašnja zgrada Generalštaba koja je bombardovana tokom rata NATO protiv Srbije 1999. godine. Nemački list prenosi svojim čitaocima da je zgrada „na odličnoj lokaciji“, ali i da je zaštićena zakonom. Međutim, „dizajn koji je predstavio Kušner malo liči na original“.

Srpska vlada je relativizovala investicione planove koje je promovisao Kušner. Ministar građevine Goran Vesić saopštio je tokom vikenda da postoji više zainteresovanih za Generalštab, navodi se u tekstu.

„Istovremeno, provladini internet-portali već su proslavili investicioni projekat i o njemu izveštavaju u pozitivnom tonu, što sugeriše da projekat odobrava onaj koji o svemu odlučuje, predsednik Vučić. Uz njegovu saglasnost“, piše „Frankfurter algemajne cajtung“, „bilo kakve primedbe Zavoda za zaštitu spomenika više ne bi bile prepreka za investitore, jer su državni organi kontrole u Srbiji samo fasada ako ne odgovaraju volji predsednika“.

Do Visokih Dečana u kosovskim brdima ide se pored dva čekpointa Kfora, a na ulazi se pokazuju lični dokumenti, piše dopisnik uglednog Noje cirher cajtunga u reportaži o srpskom manastiru.

Bogomolja sa „freskama koje oduzimaju dah“ nije samo remekdelo crkvene arhitekture, ocenjuje list, već i „simbol konflikta u najmlađoj državi Evropi“ koji stoji pod stalnom vojnom zaštitom.

„Razrešenjem decenijskog spora oko zemljišta sada se desio veliki pomak“, ocenjuje švajcarski list, pišući o odluci kosovskog premijera Aljbina Kurtija da naloži katastru da upiše 24 hektara zemlja kao imovinu manastira.

„Odluka prevazilazi pitanje vlasništva i mogla bi da bude veliki korak Kosova u težnjama za međunarodnim priznanjem“, piše NZZ.

Ta 24 hektara deo su mnogo veće zemlje koja je oduzeta Crkvi u doba komunizma, ali su 24 hektara vraćena u doba vladavine Slobodana Miloševića, pojašnjava list.

Kosovske vlasti, posle proglašenja nezavisnosti, tu odluku nisu priznavale pa je manastir „pod harizmatičnim igumanom Savom Janjićem“ išao pred sud i dobio za pravo pred Ustavnim sudom u Prištini još 2016. godine.

„To je donekle paradoks“, kaže iguman Janjić za NZZ. „Mi, koje označavaju kao srpsku instituciju, podržavamo odluku najvišeg suda Kosova. Ali Vlada i administracija je odbijaju.“

NZZ je ove sedmice pričao i sa gradonačelnikom Dečana – pre Kurtijeve odluke – i on je još tvrdio da imovina neće biti vraćena manastiru.

Kako navodi list, jedan od argumenata je da se tako stvara presedan jer su u prošlosti mnoge crkve i manastiri posedovali velike komade zemlje. „Osim toga, nismo se borili za to da danas trampimo našu zemlju za međunarodnu blagonaklonost“, kaže za NZZ aktivista iz Dečana Adem Ljušaj.

Grad je, piše ciriški list, bio poprište teških borbi krajem devedesetih i ovdašnji ljudi su ponosni na svoje držanje u ratu. „Sećanje na to se održava brojnim zastavama i muralima kosovskoj oslobodilačkoj vojsci UČK“, beleži reporter.

List ocenjuje da je ironija slučaja to što upravo Aljbin Kurti naređuje zaokret u ovom pitanju. „Jer, Kurti je načelno protiv svakog ustupka prema Srbiji ili međunarodnoj zajednici.“

NZZ piše da su „jednostrane odluke poput faktičke zabrane srpskog dinara“ u poslednje vreme dovele do zahlađenja odnosa sa tradicionalnim zapadnim saveznicima. Podseća se da je Kurti 2016. nazvao sudije Ustavnog suda „izdajnicima i kriminalcima“ jer su dodelili zemlju Visokim Dečanima.

I sada, zahtevajući od katastra da ipak uknjiži zemlju na manastir Srpske pravoslavne crkve, Kurti je to učinio „demonstrativno škrgućući zubima“, piše NZZ. Objasnio je ipak da bez te odluke nema izgleda da Priština nastavi put ka članstvu u Savetu Evrope.

U tekstu švajcarskog lista se podseća da je kosovski prioritet prijem u međunarodne organizacije, te da je zahtev za članstvo Savetu Evrope podnet pre više od godinu dana.

Kako navodi NZZ, vraćanje zemlje manastiru možda nije kraj priče, jer se „prema diplomatskim izvorima“ pominje i konačno formiranje Zajednice srpskih opština na koje se Priština obavezala pre više od decenije. Tako da je još neizvesno hoće li Kosovo uskoro postati članica Saveta Evrope.

Iguman Sava Janjić o svemu zaključuje: „Ne verujem da je u Prištini došlo do zaokreta u razmišljanju.“ Vlasti su, kaže, vratile zemlju manastiru pod pritiskom. „Ali, i to je pozitivno.“

Kilometri ulica u Beogradu bili su ukrašeni plavo-belim zastavama Bavarske u petak kada je premijer te nemačke pokrajine Markus Zeder stigao u posetu Srbiji. Bio je to doček kakav se inače pravi samo za predsednike, ocenjuje vodeća nemačka agencija dpa.

Premijera je još na aerodromu dočekao srpski predsednik Aleksandar Vučić.

„Zederova poseta bila je posvećena poboljšanju saradnje sa Srbijom, podrškom puta Srbije u EU i krunisana je dodelom ordena“, izveštava dpa, a prenose veliki mediji poput Bavarskog javnog servisa i Zidojče cajtunga.

Ocenjuje se da se najviši nemački političari „praktično smenjuju u posetama Beogradu“ – onde su bili nedavno kancelar Olaf Šolc, te ministri Analena Berbok, Nensi Fezer i Boris Pistorijus – ali da se Zeder posebno potrudio oko „vrata istoka“, kako je nazvao Srbiju.

Diplomatska špaga

Zeder je u Beogradu rekao da neki smatraju Bavarsku „Balkanom Nemačke“ jer Bavarci imaju drukčiji temperament od „trezvenog pruskog“ koji vlada u Berlinu, prenosi Bavarski javni servis.

Bavarski premijer najavio je otvaranje predstavništva u Beogradu, „male bavarske ambasade“ i obećao je Srbiji podršku na putu u EU.

Time Zeder ulazi u „diplomatsku špagu“, ocenjuje agencija dpa, jer Zeder misli da je Srbija „hitno neophodna Evropi“ kao najjača država Zapadnog Balkana. I to uprkos deficitima u ponašanju vlasti i medijskim slobodama.

„Sa druge strane su očiti problemi Srbije i njene vlasti. Žuta štampa pod Vučićevim uticajem skoro svakodnevno slavi ruskog predsednika Vladimira Putina, tempo reformi je opao u poslednje vreme, ocenjuju zapadni politikolozi“, prenosi se u izveštaju.

Kritike na račun posete

Čuju se i kritike na račun Zederove posete. Posebno iz vladajuće koalicije u Nemačkoj koju čine Socijaldemokrate, Zeleni i Liberali. Zeder je pak lider bavarske Hrišćansko-socijalne unije (CSU), sestrinske stranke Hrišćansko-demokratske unije (CDU).

„Iritantno je što bavarski premijer Markus Zeder dvori srpskog predsednika Aleksandra Vučića“, ocenio je liberalni poslanik Tomas Haker. Nada se, kaže, da je Zeder iza zatvorenih vrata postavio Vučiću prava pitanja pošto se Srbija razvija u „žarište nemira“ na Balkanu.

Tabloid Bild se pita u naslovu „da li Markus Zeder može da odvoji Srbiju od Putina“. Citira se Zederova izjava da se Srbija ne sme prepustiti isključivo ruskom ili kineskom uticaju.

Kako navodi Bild, u Bavarskoj nisu svi oduševljeni zbog posete zemlji koja je naklonjena Rusiji.

„U jednoj sedmici bavarski premijer posećuje dva Putinova prijatelja. Prvo je u Srbiji, onda ide u Kinu. To je fatalno s obzirom na rusku agresiju na Ukrajinu“, kaže šefica Zelenih u Bavarskoj Katarina Šulce.

Pokrajinski lider Socijaldemokrata Florijan fon Brun za Bild ocenjuje: „Evropi i Nemačkoj ne pomaže što Zder prima orden od Vučića – od čoveka koji manipuliše izbore, negira genocid u Bosni i preti Kosovu.“

Građani nemačke pokrajineTiringije ove godine su pozvani da glasaju na troje važnih izbora: na lokalnim izborima 26. maja, na evropskim izborima 9. juna i na pokrajinskim izborima 1. septembra. Sudeći po poslednjim anektama, desničarska AfD je tamo najjača politička snaga i može da računa na oko 30 odsto glasova.

Mediji u Nemačkoj pišu o neobičnoj kampanji pod imenom „92 dana“ koju je pokrenuo univerzitet Bauhaus u Vajmaru i kojoj su se pridružili drugi univerziteti i viskoškoleske institucije u Tiringiji.

Frankfurter rundšau (FR) citira saopštenje Bauhaus univerziteta: „Kampanja 92 dana prvenstveno je namenjena studentima koji su se preselili u Vajmar. Mnogi studenti teoretski mogu da učestvuju na izborima, ali nisu prijavljeni u mestu gde studiraju.“ FR piše da „pored podsticanja veće izlaznosti ovom kampanjom verovatno želi da se zaustavi AfD“.

A Burkhart fon Ševen, profesor vizuelnih komunikacija na Univerzitetu Bauhaus, za ovaj list objašnjava: „Prepoznali smo ovaj neiskorišćeni potencijal glasova i hteli da se njime posebno pozabavimo.“

Po koji evro za studente koji promene prebivalište

Kampanja 92 dana takođe promoviše finansijske podsticaje za prijavu prebivališta u Tiringiji, navodi FR:

„Svako ko kao svoje glavno prebivalište navede mesto u Tirngiji gde studira, dobiće takozvani bonus za obrazovanje.“

I tabolid Bild koji ovu kamapnju naziva „trikom da se spreči Bjern Heke" (AfD), piše o finansijskom elementu: „Pikantno: Potencijalni glasači su namamljeni novcem. Inicijativa posebno oglašava bonuse za promenu prebivališta i navodi: Vajmar 300 evra, Jena do 120 evra, Gera 100 evra godišnje, Ilmenau 80 evra godišnje i Šmalkalden 50 evra po semestru".

Cajt: „Univerziteti u Tringiji se angažuju za demokratiju"

Ugledni nemački Cajt (Vreme) naslovio je tekst na ovu temu prenet sa agencije dpa ovako: „Univerziteti u Tringiji se angažuju za demokraiju.“

„Kampanja ima za cilj da podstakne studente u Tiringiji da promene svoje stalno prebivalište na vreme, pred izbore. Međutim, u Jeni, Erfurtu, Vajmaru, Ilmenauu, Ajzenahu ili Geri, gradske uprave nisu prijavile velike oscilacije u broju registracija u poslednjih nekoliko nedelja, pokazalo je istraživanje dpa.

Osim toga - prijava mesta stanovanja je moguća i retroaktivno“, piše Cajt, odnosno dpa.

„Važno je da jačamo demokratske procese i osnovne vrednosti. Akcija izričito nije partijsko-politička; pretnja demokratiji može doći sa bilo kog mesta. Ali vetar u lice nam uglavnom dolazi od desničara. To pokazuje da desničarska scena sebe očigledno ne vidi kao demokratsku snagu“, kaže već pomenuti profesor Burkhart fon Ševen, prenosi Cajt.

„S naše tačke gledišta, univerziteti učestvuju u navedenim društvenim kampanjama u dozvoljenim granicama. Univerziteti ne mogu izbeći aktuelne političke debate i štaviše - treba da se u nju uključe svojom ekspertizom", prenosi Cajt izjavu jednog portparola Ministarstva nauke Tiringije.

Iz perspektive Kristijana Šafta, političara Levice, politički angažman univerziteta nije problematičn. „Održavanje neutralnosti ne znači da se ne sme zauzeti stav protiv političkih snaga koje dovode u pitanje demokratiju i ljudska prava", rekao je on ,dodajući da prema Zakonu o visokom obrazovanju, univerziteti imaju zadatak i da pomognu u održavanju socijalne i demokratske pravne države.

„Ovakve detinjarije samo pokazuje očaj naših protivnika. Svi ti trikovi neće promeniti činjenicu da će AfD biti daleko najjača snaga posle pokrajinskih izbora", rekao je Rene Aust, portparol za univerzitetsku politiku AfD u parlamentu Tiringije, prenosi takođe Cajt.

Špigel: „Ovako bi studenti Tiringije trebalo da utiču na ishod izbora"

Ni nedeljnik Špigel nije propustio ovu temu. „Univerziteti kao što su Fridrih Šiler u Jeni ili Univerzitet u Erfurtu podelili grafiku i link kampnje 92 dana na društvenim mrežama X, Instagramu ili TikToku gde se kaže da samo sa dva klika možete skinuti formular za registraciju opštini i potvrdu od stanodavaca“.

Špigel potom navodi da je „jedna korisnica ispod posta Univerziteta Bauhaus na Instagramu napisala da je istog dana promenila svoje stalno prebivalšte. Cilj kampanje je postignut. Ili? Drugi korisnik Instagrama ispod istog posta piše: ‚Da li je ovo već izborna prevara?‘“

„A upravo to je pitanje“, nastavlja Špigel: „Da li univerziteti ovom kampanjom zaista podržavaju demokratiju – ili se nedopustivo mešaju u njeno najveće dobro, izbore?“

Poltikolog Merkel: Problematično, ali nije izborna prevara

Špigel u daljem tekstu citira politikologa Volfganga Merkela koji kaže da tirinšku kampanju vidi „kao problematičnu“. On takođe kaže da „postoje dobri, demokratski razlozi da se registrujete za glasanje tamo gde studirate“, te da ga ova „kampanja podseća na ranije kampanje iz 1970-ih. Međutim, „pre 50 godina su takve kampanje organizovale levičarske studentskih grupa. Velika razlika je u tome što danas slična poruka stiže iz državne institucije“.

Ono što je za njega ključno, navodi dalje Špigel, jeste „zbog čega je data preporuka za promenu stalnog prebivališta. Cilj kampanje je da se spreči dolazak AfD na vlast, mada se to ne kaže eksplicitno. I to je za njega problematično. Jer, institucije kao što su univerziteti ne bi trebalo da se mešaju u partijsku poltiku, i tu ne pomaže čak ni opšta demokratska kamuflaža rekao je Merkel“.

Međutim, politikolog Merkel definitivno ne bi išao toliko daleko da ovo nazove „izbornom prevarom“. „Dugogodišnji građani gradova bi kampanju univerziteta svakako mogli da shvate kao manipulaciju: studenti, koji u Tiringiji žive samo nekoliko godina ili semestara, sada bi trebalo da promene rezultate izbora. To je doduše njihovo pravo i, po njegovom mišljenju, nije manipulacija, kaže Merkel, ali bi to moglo dodatno da pokvari ionako uzavrelo raspoloženje pred izbore, i tako potencijalno koristi stranci koju hoće da spreče“, piše nedeljnik Špigel.

Borba za Skupštinu grada Beograda ulazi u drugi krug: u srpskoj prestonici ponavljaju se izbori, piše švajcarski list. „Većina komentatora se slaže da se izbori ne bi ponavljali da nije bilo kontroverze oko glasanja u decembru. Opozicija je tada odmah ukazala na manipulacije, posebno u biračkim spiskovima. Vladajući su, između ostalog, doveli u Beograd i glasače sa strane, neke čak i iz dela Bosne i Hercegovine većinski naseljenog Srbima.“

„Noje Cirher cajtung“ podseća da je „nevladina organizacija Crta, pet dana nakon izbora, objavila detaljan izveštaj o takozvanoj ’organizovanoj migraciji birača’. Opozicija nikada nije prihvatila rezultate glasanja 17. decembra i organizovala je nekoliko velikih demonstracija.“

Kritike iz EU i OEBS-a

„Protivnici vlasti nadali su se da bi pobeda u Beogradu mogla biti signal za čitavu zemlju“, navodi se u članku. „Regresija pravne države u Srbiji pod Vučićem dobro je dokumentovana. Predsednik koji sve više vlada autokratski, svoju moć zasniva na klijentelističkim mrežama i opsežnoj kontroli medija. Međutim, te strategije su manje efikasne u relativno bogatom glavnom gradu. I u drugim zemljama u regionu, metropole su često pioniri političkih promena.“

Podseća se i da je u februaru „premijerka Ana Brnabić, bliska Vučićeva poverenica, kategorički odbacila poziv Evropskog parlamenta da se sprovede nezavisna istraga izbora. Evroposlanici su tada zapretili da će obustaviti isplatu podrške Srbiji ako istraga potvrdi ozbiljne pritužbe.“

U članku se pominje i izveštaj posmatračke misije ODIHR: „Izborni posmatrači nisu direktno komentarisali fenomen migracije birača, ali su ukazali na nespremnost vlasti da te navode istraži. To bi narušilo poverenje u izbore. Osim toga, u izveštaju je, između ostalog, kritikovan i uticaj na javne službenike i nepravedna startna pozicija u izbornoj trci zbog medijske dominacije vlasti.“

Vučić uveren u pobedu

Novim izborima, kako ocenjuje švajcarski list, „Vučić oduzima vetar iz jedara svojim kritičarima. U spoljnopolitičkom smislu, to se svakako dešava i u svetlu pregovora sa Kosovom, kao i pitanja o sankcijama Rusiji, gde on zavisi od dobre volje Zapada. Ostaje da se vidi kakav rizik na unutrašnjem planu predsednik preuzima ovim manevrom.“

„Noje Cirher cajtung“ citira beogradski nedeljnik „Vreme“, koji ocenjuje da Vučić dozvoljava nove izbore samo zato što je uveren da će ponovo pobediti. „Ni na predstojećim izborima startna pozicija učesnika neće biti fer. Vladin tabor će bez sumnje ponovo da koristi državne resurse i medijsku dominaciju. Osim toga, razuđenoj opoziciji nedostaje harizmatična figura koju bi predstavila kao alternativu sveprisutnom Vučiću. Protivnici vlasti u decembru nisu ispunili očekivanja, i to ne samo zbog izbornih nepravilnosti“, piše švajcarski list. I zaključuje:

„Kada je turski predsednik Redžep Tajip Erdogan 2019, u trenutku kada je politički oslabio, naredio da se ponove lokalni izbori u Istanbulu, to je izazvalo buru negodovanja i mobilisalo mnoge birače. Ekrem Imamoglu, harizmatični opozicioni kandidat i aktuelni gradonačelnik, pobedio je u drugom krugu s velikim prednošću u odnosu na kandidata vlade. Sve je samo ne izvesno da će srpska opozicija u Beogradu u tome uspeti.“

Priredio: I. Đerković

Berliner morgenpost piše: „Odmah na početku Vladimir Putin je poslao svoju zastrašujuću poruku Zapadu i ponovo je otvoreno zapretio da će upotrebiti nuklearno oružje. Bilo je očigledno, ruski predsednik je odgovorio na izjave francuskog predsednika Emanuela Makrona, koji više ne želi da isključuje mogućnost slanja zapadnih kopnenih trupa u Ukrajinu. A takođe i na veliku zabrinutost koja sprečava nemačkog kancelara Olafa Šolca da dostavi Ukrajini krstareće rakete ’Taurus’. Putin je jasno rekao: ’Ako se vi ne držite crvenih linija, nećemo ni mi.’ To je, naravno, deo psihološkog rata: raspirivanje strahova, jačanje rezervisanosti, zabijanje klinova između saveznika“, ocenjuje „Berliner morgenpost“.

Zidojče cajtung komentariše: „Vladimiru Putinu odavno nije bilo ovako dobro. Dve nedelje uoči ruskih predsedničkih izbora ništa mu ne stoji na putu da dobije još jedan mandat: kandidata opozicije nema, a nezgodni Aleksej Navaljni biće sahranjen ovog petka (1. februar). A na dan Putinovog obraćanja naciji, načelnik ukrajinske vojske morao je javno da prizna koliko je trenutno teška situacija na frontu. Putin, dakle, sve ima u svojim rukama – uključujući i Zapad, barem retorički“, naglašava „Zidojče cajtung“.

Markiše orcajtung iz Frankfurta na Odri: „Ovde se pokazao jedan vladar na vrhuncu svoje moći. Neko kome više niko ne može biti pretnja posle smrti njegovog najvažnijeg domaćeg političkog rivala, Navaljnog. A kraj rata u Ukrajini nije ni na vidiku.“

Augsburger algemajne: „Putinove maksimalne pretnje proizilaze iz visokog stepena bespomoćnosti. Iako je uspeo da dovede Ukrajinu u pravu nevolju, daleko je od svog cilja – brze pobede. Naravno, vlade u Berlinu, Parizu i Londonu ne žele da rizikuju ulazak u rat zarad političkog odmeravanja snaga. A ipak bi bila greška da se samom Putinu prepustiti moć tumačenja u ovim napetim vremenima.“

Kelner štat-ancajger se bavi još jednim aspektom Putinovog govora, odnosno onim „što se vidi iza njegovih pretećih gestova“. I piše: „Putin se očigledno plaši nemira u svojoj zemlji i gubitka vlasti. Zato je u jednom trenutku prešao na obećanja za Ruse. Plate će da rastu, siromašne porodice treba da dobiju više novca, treba poboljšati zdravstvenu zaštitu, graditi sportske objekte, modernizovati industriju… Poruka glasi: ’Sve će biti bolje.’ Samo bi žene trebalo da rađaju više dece. Rusija ima malo dece. Bez sinova i kćeri, teško je voditi ratove“, primećuje dnevnik iz Kelna.

I radio Dojčlandfunk ocenjuje da je Putinov ratni govor prvenstveno bio usmeren ruskom stanovništvu. „Ono što je u govoru zvučalo kao upozorenje Zapadu, pre svega je bilo nešto drugo: Putin je uveravao svoje sunarodnike da sve drži pod kontrolom, da nema opasnosti da bi rat nekada mogao da dođe i na njihov prag. A čak i da je to tačno, s izuzetkom nekih pograničnih regiona, posledice rata će Rusi sve jasnije osećati“, zaključuje „Dojčlandfunk“.

Priredio: S. Savić

Pesimizam se širi zapadnim društvima, dve godine nakon početka ruskog napada na Ukrajinu, piše švajcarski list. Tek svaki deseti Evropljanin sada veruje da ukrajinske oružane snage mogu da pobede ruske osvajače, pokazuju rezultati aktuelne ankete koju je naručio panevropski trust mozgova Evropski savet za spoljne odnose (ECFR) sa sedištem u Berlinu.

Pre samo godinu dana, većina građana EU bila je uverena da će Ukrajina uspeti u potpunosti da povrati okupirane teritorije. Sada svaki peti ispitanik veruje u pobeduRusije, dok većina očekuje neku vrstu kompromisnog rešenja između zaraćenih strana.

Ta promena mišljenja je u korelaciji sa sumornom situacijom na frontu i političkim dešavanjima, ukazuje švajcarski list i pritom podseća da je jesenja kontraofanziva ukrajinske vojske propala, da Kijevu dramatično nedostaju oružje, municija i vojnici, a da brojčano nadmoćniji ruski napadači napreduju. Pored toga, izglede Kijeva smanjuju i nedostatak vojne pomoći iz SAD, kao i zabrinutost zbog mogućeg reizbora Donalda Trampa, koji najavljuje da više ne želi da podržava Ukrajinu.

Evropski savet za spoljne odnose meri raspoloženje građana Starog kontinenta još od početka rata. Za potrebe ovog istraživanja, kojim su rukovodiliIvan Krastev i Mark Leonard, anketirano je 17.000 građana Poljske, Švedske, Portugalije, Holandije, Nemačke, Španije, Rumunije, Francuske, Austrije, Italije, Mađarske i Grčke.

Šta je to „ruska pobeda"?

Autori studije podsećaju da je pre dve godine javnost na Putinovu agresiju reagovala „izuzetnom solidarnošću sa Ukrajinom", ali i strahom od posledica rata. Mnogi Evropljani su tada bili za brzo rešenje sukoba, ako je potrebno i na račun teritorijalnih ustupaka Ukrajine. Godinu dana kasnije, uspesi ukrajinske vojske promenili su percepcije, a sada, posle dve godine, izgleda da je optimizam ponovo ispario.

Pritom su uočljive i nacionalne razlike kada je u pitanju to kakvu politiku bi EU trebalo da vodi. Dok u Švedskoj, Portugaliji i Poljskoj, na primer, većina smatra da „Ukrajini treba pomoći da oslobodi okupirane teritorije", većina u Italiji, Grčkoj i Mađarskoj žele da „gurnu Kijev u neku vrstu mirovnog sporazuma sa Rusijom". Društva u Francuskoj i Nemačkoj su po tom pitanju relativno ravnomerno podeljena.

Anketa ne pokazuje šta ispitanici smatraju da je moguće kompromisno rešenje između zaraćenih strana, niti precizira kako bi izgledala ruska pobeda. O tome se može samo nagađati, ocenjuju autori, ali verovatno je, kažu, da „ideja ruske pobede za mnoge znači da Ukrajina neće moći da oslobodi sve svoje okupirane teritorije", prenosi „Noje Cirher cajtung".

„Održiv mir" ili „mir po ruskim standardima"?

Vidljiv su i znaci umora kada je u pitanju podrška ukrajinskim izbeglicama, navodi se u studiji. U Poljskoj, Mađarskoj i Rumuniji, gde je solidarnost s napadnutim susedima u početku bila ogromna, na novopridošlice se sada gleda više kao na pretnju, nego kao na priliku za sopstvenu zemlju. Takav razvoj verovatno je pre svega posledica konkurencije ukrajinske poljoprivrede, koja podriva cene poljoprivrednika u susednim zemljama EU, ocenjuju autori studije.

To je dobra vest za Vladimira Putina, koji se uvek oslanjao na umor Zapada od rata, baš kao i na mogućnost Trampove izborne pobede, piše „Noje Cirher cajtung": „Rusija bi u tom slučaju, zajedno sa SAD, mogla da pokuša da diktatom natera Kijev na mir, na račun ukrajinskog suvereniteta".

U tom kontekstu, autori studije Krastev i Leonard zalažu se da šefovi država i vlada EU prilagode svoj jezik trenutnom raspoloženju ,„kako skeptičnoj javnosti ne bi izgledali nerealno“. Izazov je definisati šta u praksi znači biti „za mir". Lideri Unije mogli bi da počnu tako što će razlikovati pojmove „održiv mir" i „mir po ruskim standardima".

Priredio: I. Đerković

„Tinjajući konflikt“ između Srbije i Kosova je važna tema na Bezbednosnoj konferenciji u Minhenu, „barem u neformalnim razgovorima“, piše Berliner cajtung.

Navodi se da je u tom „konfliktu koji je pretnja Evropi“ u toku „eskalacija“ nakon što je Priština ukinula dinar što pogađa desetine hiljada ljudi koji iz Beograda primaju plate, penzije, socijalnu pomoć i subvencije.

„Priština je uvela pravila jednostrano i bez upozorenja. Zabrana dinara kao sredstva plaćanja i uvođenje evra na celoj teritoriji Kosova i Metohije nikad nije bilo tema dijaloga Beograda i Prištine“, rekla je za berlinski list Snežana Janković, ambasadorka Srbije u Nemačkoj.

List ocenjuje da „iznenađujuće ukidanje dinara“ stavlja pre svega starije i siromašnije stanovništvo pred teškoće. „Oni moraju da otvore novi bankovni račun u neizvesnosti kako će ubuduće dobijati penzije“, piše list.

Kako se dodaje u tekstu, do sada je licencirana britanska firma za transport novca Henderson na granici preuzimala dinarske novčanice koje je slala srpska Centralna banka. Ali, sada se britanski transporteri zaustavljaju na granici.

„Jednostrana akcija je značajan napad na srpsko stanovništvo, pre svega na najsiromašnije“, kaže ambasadorka Janković. „Cilj toga je da se srpsko stanovništvo protera sa Kosova i Metohije. Međunarodna zajednica mora odlučno da spreči proterivanje Srba.“

Ona je navela da Srbija nije zadovoljna reakcijom EU i SAD, iako su ove kritikovale hitnju sa kojom se ukida dinar, ali nisu načelno doveli odluku u pitanje.

„Naši zapadni partneri moraju podstaći Prištinu da potpuno povuče ovu meru jer ona može da provocira tešku krizu i ohrabruje Prištinu na nove jednostrane opasne korake“, rekla je srpska ambasadorka.

Kosovo kao novi Krim?

Nedeljnik Cajt na svom portalu, povodom 16. godišnjice proglašenja kosovske nezavisnosti, piše da „jača pretnja od strane Srbije“ kao i da se na malenom Kosovu vodi geopolitika u malom.

„Jačanje desnice u Evropi, mogući povratak Donalda Trampa u Belu kuću i uspesi Rusije u Ukrajini – sve to će imati negativne posledice po bezbednost zemlje“, piše u tom tekstu.

Navodi se da srpski „autoritarni predsednik“ Aleksandar Vučić sledi princip „srpskog sveta“ te da širi „mit“ o navodnom etničkom čišćenju Srba sa Kosova.

List podseća da je ruski predstavnik u Savetu bezbednosti tokom nedavne rasprave o Kosovu uporedio stanje kosovskih Srba sa situacijom u kojoj su Palestinci u Gazi.

„U Gazi ljudi bivaju bombardovani. Nemaju pristup hrani“, kaže kosovski vicepremijer Besnik Bisljimi za Cajt onlajn. „Na Kosovu se, sa druge strane, radi o reformi monete koja treba da poveća transparentnost finansijskih tokova. Kosovski Srbi mogu i dalje da dobijaju uplate u dinarima na svoj račun i da ih konvertuju u evre.“

Reporterka navodi da se u srpskim zajednicama na Kosovu „brzo primećuje“ da se „ne radi o brutalnom progonu kako Vučić upozorava“ nego o načelnom pitanju da li Srbija treba da održava „paralelne strukture“ na Kosovu. „Mnogi kosovski Srbi misle da treba“, piše u tekstu.

„Ako naše škole postanu deo kosovskog sistema ili više ne budemo mogli da dobijamo socijalna primanja iz Srbije, onda ćemo otići“, kaže jedan Srbin iz Gračanice.

„Narativ o pogromu nad Srbima je igra sa vatrom“, piše dalje novinarka, nalazeći dokaz za tu tvrdnju u onome što se odigralo prošlog septembra u Banjskoj.

Podseća se da je napad predvodio Milan Radoičić, a da je oružje poticalo iz srpskih magacina, te da je Evropska komisija zvanično govorila o „terorističkom napadu“, ali da je potom „postalo tiho u ministarstvima spoljnih poslova zapadne Evrope“.

O tome Bisljimi kaže: „Uvidom u mape i dokumente nađene kod napadača došli smo do uverenja da je njihov cilj bio da anektiraju sever Kosova.“

Šta ako se vrati Tramp?

Kako piše dopisnica Cajta, u EU i SAD „bi morala da se oglase zvona na uzbunu“ jer „svaka kriza na Kosovu otkriva slabost Zapada“.

Postavlja se pitanje da li će Kfor, to jest NATO, ostati bitan faktor na Kosovu jer se u Evropi – već na izborima za parlament EU – očekuje jačanje desnice.

To jest, kako piše Cajt, stranaka koje se naslanjaju na Rusiju, a na Balkan gledaju „kroz kulturološko-religiozne naočare“. „S jedne strane je muslimansko Kosovo koje je Zapad stvorio 'veštački'. Sa druge tradicionalna pravoslavna Srbija, koja u logici mnogih takvih stranaka predstavlja hrišćanski Zapad.“

Podseća se na izjave poslanika Alternative za Nemačku koji traže povlačenje nemačkih vojnika iz Kfora i kažu da je „projekat Kosova“ propao. Iz Slobodarske partije Austrije se čuje da je Kosovo deo Srbije.

Ali, „najveća pretnja“ Kosovu bio bi povratak Donalda Trampa. Kako se podseća u članku, Trampov bivši izaslanik Ričard Grenel nazivao je Aljbina Kurtija „fašistom“, preporučivao povlačenje američkih trupa i dobio orden od Vučića.

„Grenel se pominje kao mogući ministar spoljnih poslova, ukoliko Tramp dobije izbore“, zaključuje Cajt.

priredio N. Rujević

„Putinov režim je uništio svog poslednjeg velikog protivnika“, piše list Folksštime na vest da jeAleksej Navaljni umro u kažnjeničkom logoru na severu Rusije.

„Aleksej Navaljni je u jednoj sibirskoj koloniji mučno umirao na rate. Bila je hrabrost, ali i fatalna greška, to što se vratio kući nakon oporavka u Nemačkoj kad ga je otrovala ruska tajna služba. Državni progon u Rusiji možda nije tako nasilan kao u Staljinovo doba, ali je jednako obuhvatan. Nema milosti za one koji se opiru vladavini predsednika Vladimira Putina“, piše ovaj list iz Magdeburga.

Zidojče cajtung piše: „Svetu trebaju heroji i on ih stvara. Navaljni, taj magnet za ljude, odgovarao je toj ulozi i u nju se uživeo. Njegova sudbina ga je pretvorila u figuru veću od života, i to ne samo iz zahvalnog ugla Zapada. Ali čovek je bio i igrač, oportunista, nacionalista, provokator.“

Vestfeliše nahrihten piše da je Rusija izgubila „najvažniji glas otpora“. „Mogao je da izbegne smrt u zatvoru tako što bi jednostavno ostao u egzilu. Ali bi to bio najveći poraz za čoveka kojem je borba za slobodu svog naroda bila važnija od svega.“

Berlinski list Tagesšpigel komentariše: „Navaljni je ubijen. Njegov ubica je predsednik Rusije Vladimir Putin. (…) Putinov krvavi trag vuče se od Groznog preko Alepa do Kijeva. Na pravo i moral ne daje ni pet para. Niti se pretvara da to čini, jer mu se tako može. Štiti ga njegova nuklearna armada.“

Lajpciger folkscajtung navodi da se valja nadati kako će Zapad drukčije shvatiti ovo „upozorenje“ nego što bi Putin hteo. „Ne kao zastrašivanje, već kao zadatak: Jedan jedini hrabri čovek bio je u zatvoru ostavljen na milost i nemilost diktatoru i ipak se borio protiv njega. Zapad je – još uvek – slobodan i moćan. Mora da zaustavi Putina u Ukrajini. Zbog ljudi, zbog Navaljnog. Zbog nas samih.“

Algemajne cajtung (Majnc) prognozira da će Navaljni imati „status heroja samo u malom, njemu već naklonjenom krugu“. „Putin je previše depolitizovao svoj narod da bi se očekivalo da ova smrt pokrene mase. Ovo je priča o velikoj tragediji čovečanstva: Preživeće ko ima moć.“

List Rajnpfalc podseća: „U istinu spada i da se Navaljni u ranim godinama bavljenja politikom isticao nacionalističkim i rasističkim izjavama. Njegov politički program ostao je mutan – Rusija bez Putina, to je bio slogan. Nije bilo jasno šta to uopšte znači.“

priredio N. Rujević